sportski magazin

Dejan Stevović – GVANŽU I DRUGE PRIČE

GVANŽU I DRUGE PRIČE

 

TAMO NEGDE

 

Nemam pojma koji je danas dan, ni koliko je sati. Katastrofa u glavi kao kod onih mučenika na Halkidikiju. Od čekiranja u Beogradu do smeštaja u Gvandžuu tačno 24 sata. Ni minut više ni minut manje. Kofer od 27 kg. Doneo sam neke potrepštine, nema samo uvo od popa Miloja. Noć naravno bez sna.

Jutro, sumorno, toplo, lepljivo. Trening u osam. Ej, u osam. Krećemo, odnosno ja bauljam u 7. Trening sa Crnogorcima.

Čuo sam da pitaš za moje zdavlje i da li ću da se reaktiviram – smeje se Vlada Gojković.

 

Vi znate kakva je institucija postalo prijateljstvo Savića i Tucaka. Po mom skromnom mišljenju to je mala  maca u odnosu na drugarstvo Savića i Gojkovića. Vlada sa linijom iz igračkih dana kaže Dejanu sa linijom van igračkih dana:

Mislio sam da si smršao?

Jesam, ali sam bio u Japanu.

 

I onda melju li melju,krajičkom oka gledaju šta rade momci. U neko doba Manda ispali praćku, kako tako, tek neki je prozor stradao.

Razbijač – viče Leka Ivović – posebna pažnja na bombardera.

 

Onda ljudi bez kojih se ne može , Vlada , pa doktor Repac i Radoje. Vlada me sa oproštenjem zaj…oko nekih slika, dr mi priča o problemima dijabetičara a Radojko mi daje definiciju održavanja forme

To ti je kao da sladoled držiš na vrućini.

 

Vujas je bio ovde 2015 na Univerzijadi. Pitam ga jel isti smeštaj u tom sportskom selu

Da me ubiješ ne mogu da se setim. Sve mi se čini da su onaj prodali a da su sada izgradili novi.

 

I onda priča sa Mlađanom Janovićem

Nema klub, videću ako hoće za Novi Beograd.Da ne prekida karijeru ako ne mora.

 

A momci. Ko lutkice, rade sve što treba. Ćuki je kapiten.

Došlo i moje vreme.

 

A ko juče kada je u Šangaju bio zadužen za lopte.

Leti vreme.

Idem da spavam, samo da vidim koji je dan i koliko je sati.

Toliko

 

 

 

U RANU ZORU, ZORU, ZORU…

 

Dan kada se komentarisao Siniša, dan kada se čula vest za Kuzmića a noć za praćenje Novaka Đokovića. E, to je bila nedelja, a ponedeljak je počinjao sa radne strane u cik zore. Ustajanje u 6, doručak, pa bus, pa bazen i u pola devet duel sa Crnom Gorom. Na tribina jedva neko ili skoro niko. Posle se malo napunilo. Kaže Rasel Mek Kinom mangupski:

A, kao slab tim. Tako je bilo i u Almatiju.

 

Evo ti ga i Petar Porobić vodja mnogoljudne Kine kada je vaterpolo u pitanju. Izbegavamo teme poput utakmice. Nekako svi realni da Crna Gora ima velike šanse.

A ne bi tako. Reče mi Savić dan ranije u intervjuu za Žurnal:

Mogu mnogo samo da se ne uplaše.

 

I u sebi se mislim samo da se ne useru. A ne da se nisu usr nego ih je prosr…pa su 20 minuta držali čas favoritu. Onda su očekivano pali, bili vidjeni sa “krompirom” ali su se digli i stigli do boda. Taj bod je mnogo više bez obzira kakav je ishod na kraju takmičenja. Videli su da mogu i da je neka barijera straha, skoro ukolnjena. Video sam posle kako je Manda uhvatio pod svoje Rističevića rečima bio si super, kako je Jakša pričao sa Dedom verovatno nešto slično, drugi su mi rekli kako je Strahinja imao mu.. ma svašta nešto.

Reče Deki novinarima:

Ne volimo da ustajemo rano ni jedni ni drugi osim kada izlazimo iz kafane.

 

Bilo je baš U ranu zoru kad svane dan Srbi su ružno rečeno skinuli mrak.

Toliko

 

 

 

 

NEKAD I SAD

 

Kad nema utakmica ima se vremena. Elem, sredjujem ja ovaj lap top koji je malo mladji od Dunava (ponude za novi slati u inbox), gledam i slike. Budimpešta 2014. Gospoda Sava Randjelović zvani Sava i Dušan Mandić zvani Manda. Najmladji, uvek zajedno, drugari. Ovekovečih tada njihovo istorijsko sedenje pod jednim drvetom i kažem:

Možda bude za sva vremena.

 

Setih se toga i pitam Savu da li se seća slike:

Da sećam, evo je u telefonu.

 

Svidja mi se kako razmišlja.

Šta misliš da ponovimo, pet godina posle.

Manda, hoćemo li ?

A može.

 

Obećaše dolazak u crvenim majama da bude sve isto. Vežbamo poze, sve mora da bude cakum pakum. Na dan novog istorijskog snimanja dolaze u belim majicama.

E, da ne kažu da nemamo drugu opremu.

 

Krenemo u potragu za nekim drvetom i klupom ispod nje. Nađosmo kamen, ovekovečih i taj trenutak. I onda malo pričamo, biće više u Žurnalu. Tema pre pet godina, danas i za pet godina.

Sava se prolepšao, ja izgubio kosu ali u septembru mi se porodica širi – kaže Manda.

Ja se vala uozboljio…

Ahahahaha – ovo je Manda

– Uozbiljio, novi klub, sve smo osvojili – nastavlja Sava.

 

A za pet godina:

Medalje i neki lep odmor na Mandinom brodu.

– Sa ženama i puno dece.

 

OK momci dolazim da slikam i završim trilogiju.

 

Toliko

 

 

 

 

DAN ISPARAVANJA

 

Skoro da ne poželiš ovakav dan. Juče je padala dosadna kiša a toplo. Danas bez kiše dosadne a toplo, plus isparavanja. Pa kad te pitaju kako si kažeš:

      – Usrano, lepljivo, znojavo…

 

A treba da se radi. Dogovaram se sa Čuletom za razgovor.

E Deki, evo me u sobi, ako hoćeš kafu dodji u 404.

 

Eto me i zbog razgovora a i kafe. Lupam na vrata, lupam – ništa.

Otvara krmeljivi Manda ?

Deki?

– Nisam došao kod tebe, već kod kapitena. Gde je Ćule ?

Deki, soba pored.

 

Ćuki:

Uh zeznuo sam se, ali nema veze.

 

Pričamo. Kažem pametno kako je dobro što nema opterećenja.

To ti nemaš. Kad Srbija nije imala pritisak, ma daj idemo da damo maksimum.

 

Uveče gledamo Španija – Japan. Dobri su. Dolazi Dača Ikodinović:

Je si li gledao ?

– Kako da nisam, sa Grcima sam gledao na aerodromu. Dobri su-

Na kraju trening sa Madjarima. Posmatra to Marcel Ter Bals koji na žalost nije u prilici da mi daje fotografije.

Dobri ste, biće to tim, pazi što ti kažem.

 

Direktor Djordje beži van bazena;

Moram u toalet, jer ako ne idem sve na znoj izlazi.

 

Ja pijem vodu, ne idem u toalet, možete misliti kako se “čujem” lepljiv, znojav, sav nikakav. Ma kao i ovi moji dobar sam, Čekamo utorak i Španiju i hrabrim se Vujasevom rečenicom:

Nije Srbija isti tim koji je bila pre šest dana.

 

Toliko

 

 

 

 

PETICA ZA TAČKU

 

Sutra kraj mog 12. svetskog prvenstva i poslednjeg za Žurnal. Prvi put 1994. u Rimu u godini kada pojedini sadašnji reprezentativci ili nisu znali da hodaju ili nisu bili ni u planu. I eto 25 godina kasnije, sutra, zajedno stavljamo tačku na Gvandžuu. Lično, ne bih voleo da ga pamtim po nekom šestom mestu. Kada sam polazio rekao sam da mi je peto kao medalja. E sad, hoće li biti te moje medalje ? Pojma nemam, Australijanci su odlični. Odlični a opet sve zavisi od ovih mojih. Ako se spuste u realnost, ako shvate da ništa ne može preko noći onda može da bidne. A da bi bilo mora da se izgine, da pronadju motiv i odigraju kao da je finale svih finala. Jer, ako tako odigraju, onda će, kada stvarno stigne finale svih finala, znati šta da rade.

Verujem da su se posle Nemačke skupili i malo se pogledali. Ako treba tako, da ne bude posle. Baš bih voleo da pobede, prvo zbog njih samih a onda i zbog moje tačke. Da bude sve u stilu, rušenje Australijanaca kao zapeta u priči o igrama nove generacije. Mogu oni to ali samo ako tako odigraju da kad se posle utakmice pogledaju u oči kažu bolje nije moglo. Peto mesto je za njih petica za Gvandžuu.

 

Toliko

 

 

 

TO JE TO

 

Za početak zajedničkog bitisanja po svetskim bazenima, peto mesto na svetskom je sasvim OK.  Nastavak priče 2021, a tada će biti baš kako treba. Ljutili se oni ili ne, ja ne bih ništa menjao. Lepo je bilo sa njima sve ovo vreme u ovoj vuko…

 

 

Toliko

 

Share on facebook
Share on twitter