PORAZ PROTIV BRITANKI VELIKA ŠKOLA
Glavu gore, ostaje tuga, ali, takav je sport
Ništa od meča za 5. mesto. Damice su pale na peterce. Maja Vasić mi priča:
– Mnogo su tužne, plaču kao kiša.
Ok, to je prva reakcija…Ogroman pritisak, sopstveni i sa strane. A bez iskustva za takve utakmice. I onda, loš početak…
I kad prođe prva reakcije, stiže druga. Posle 14 minuta minusa, samlele su Britanke sa 6:2, zamalo da ih dobiju bez peteraca. E, to je već pobeda, pokazivanje karaktera, bez bele zastave, igranje do kraja. Zato je i ovaj poraz pobeda, u neku ruku, a škola svakako.
A peterci? Anđela Petrović je odbranila jedan, ali Ana Milićević i Jovana Sekulić nisu bile srećne. I to je škola. Neka se sete Filipa i Prlaina, kako su promašili u meču za svetsku bronzu u Melburnu, nek se sete Stefana Mitrovića i dva promašaja iz peteraca protiv Juga u polufinalu Lige šampiona 2007. I? Gde su sada? Svetske zvezde!
Glavu gore, igra se još i sada i naredne godine. Ostaje tuga, ali sve je to sport. I pad moze kasnije da bude let. Samo pametno. Pokazale su da treba da im se da podrška. Toliko!
U NOVOM SADU, U NOVOM SADU, EJ…
Damice na EP prate svega dvojica novinara
Bio sam u Novom Sadu. Ako sam gledao juniore skoro svaki dan, damice su zaslužile bar jedan, da ih gledam protiv sestri Bugarki. Vozio me gensek Nemanja Marijan. Stigli smo za 20 minuta…Mala šala, ali nije daleko od istine.
Hotel Prezident, za mene super prijatno iznenađenje.
– Ako kasniš, da pomerimo početak treninga – zeza Dejan Jovović. Aha, počela sprdnja. Stižem kad su već na ručku.
– Kako se kaže – priča Bajković. Devojke uglas: Dobar dan!
Da su dodale čika Stevo, odoh kući.
Mirne su, znaju da će da pobede, čim sam došao. Overavam sa Larom, pa sa Janja Kaplarević, Carem. Kažem Nađi Novaković:
– Ove Bugarke su do pre dve godine vadile čep iz bazena da iscuri voda. Nemaju pojma.
Zamolim Bajka da mi obezbedi tri igračice posle utakmice za izjave. Na bazenu šok. Ni jednog novinar, osim kolege sa RTV-a. Gledam pokrajinski list, čuveni Dnevnik. Ni slovo, ma ni tačka.
Bugarke prođoše sa minus 17. Lap top mi u krilu, kucam. Stižu Anđela Petrović, Nina Josifović, Nađa Novaković… Pričaju ko matore. Ne mogu ni da stignem da zapišem. Ma žensko je to!
U hotelu nezadovoljne. Kao, nisu dobro igrale. Moralo je bolje. Ma keve ti….22:5, jedva sam golove popisao. Posle Jovović.
– Koji si ti…one neće na rasplivavanje, već idu da daju izjave. To nikad nije bilo, novinar sedi, igrači dolaze.
Jebi ga, Deki, ko zna zna. A tu je i Bajko
Danas odoh, posao zove. Ulaze u bus za trening, a u njemu već Holanđanke. Gledam ove moje, manje – više sićušne. Gledam ove njihove, manje – više gromade. Pa 6:13 nije loše.
Još dva meča. Verujem u jednu pobedu. A i ako ne bude, položile su na prvenstvu u svojoj zemlji gde ih prate samo dvojica novinara!? Crnjak!
Toliko!
PIŠE: Dejan Stevović