KAKO DECI VRATITI OSMEH I IGRU: LJUPČO CVETKOSKI, PROFESOR FIZIČKOG VASPITANJA I ISKUSNI TRENER ATLETIČARA DINAMA IMA ODGOVORE NA MNOGA VAŽNA PITANJA
Posvećenost sportu nije izgubljeno vreme
– Mogu li sadašnje generacije mladih da, zbog sportskih aktivnosti, žrtvuju provode, izlaske u kafiće, gledanje televizije i opsednutost društvenim mrežama?
– Da li je moguće vratiti decu sportskim terenima, treninzima, korisnim takmičenjima, druženju na otvorenim prostorima?
– Zašto u naše škole sada dolaze učenici koji su sve manje sposobni i nezainteresovani da se bave fizičkim aktivnostima i koji ne umeju ni da pravilno hodaju, trče i skaču?
– Zbog čega je roditeljima lakše da detetu uključe televizor, video igrice i slične novotarije, umesto da svoje dete odvedu na igralište i da se igraju sa njim u prirodnom ambijentu?
– Može li sportski grad Pančevo da (a iskreno se nadam da hoće zbog fizičkog i mentalnog zdravlja naše dece) da ostvari strategiju o planskom razvoju sporta, gde bi se uključila sva deca uzrasta od četiri do deset godina?
Kao i svaki pravi sportski radnik, koji je gotovo ceo svoj život proveo u sportu, i ja za sebe mogu da kažem da sam maksimalno posvećen sportu. To što smo od svojih dečačkih dana bili u klubu, neko bi rekao da je izgubljeno vreme. Nismo imali detinjstvo kao mnogi naši vršnjaci. Svakodnevne obaveze na treningu, pripreme , putovanja, takmičenja… A da li je to stvarno izgubljeno vreme?Propustio sam izlaske i provode do zore, propustio sam sedenje u kafićima ili ispred zgrade sa vršnjacima, gledanje televizije do kasno u noć…Generacije pre mene, a možda malo i posle nas, odrastali su u nekom svom svetu.
NEKI DRUGI KLINCI
Stvarno je sve bilo sasvim drugačije. Sportski tereni u naseljima su bili prepuni dece, pravljene su ekipe za gotovo sve sportove. Kada jednom ispadnemo,ne možemo da dočekamo novu utakmicu. Igrali smo sve -od fudbala, prekokošarke , do odbojke. Sve štoje bilo aktuelno i popularno od sportskih takmičenja,to je bilo i kod nas na programu. Sećam se da smo čak pravili ring za boks, pa ondastolove za stoni tenis i šta sve ne.
Deca su se igrala i bila nasmejana. Mislim da je bilo mnogo manje agresivnosti i nemilih scena nego sada. Možda smo, a siguran sam da je tako, sav višak svoje energije izbacivali na sportskim terenima a manje kroz tuču i agresivnost prema drugima.
Sada je došlo neko drugo vreme, era računara, mobilnih telefona, video igrica, društvenih mreža…Sve manje nam je potrebno da se družimo i igramo. Kao da postajemo sami sebi dovoljni. Mnogo je manje dece na terenima u naselju. Gotovo je retkost da vidim vikendom turnir u malom fudbalu i mnogo ekipa koje čekaju svoj red, što je ranije bila normalna pojava.
Radim u školi oko 25 godina. Dolaze nam deca koja su sve manje sposobna i zainteresovana za fizičke aktivnosti. Zabrinjavajuće je da više od polovine učenikane zna da uradi kolut napred,a kamoli kolut unazad. Mnogo je velika razlika između dece koja treniraju i onihkoje se ne bave sportom. Ta razlika ne bi smelada bude velika, a to je najbolji pokazatelj da se mališanisve manje igraju.
Danas se suviše brzo živi i roditelji su prinuđeni da mnogo rade, možda i više poslova. Dolaze kući umorni i nije im ni do čega, a najmanje da se još i igraju sa svojom decom. Kakvo onda rešenje nalaze Kada roditelja dete upita može li da uključi televizor, video igricu, mobilni i slično, ocu ili majci je mnogo je lakše da kaže DA, nego da se spakuje i izvede ga na igralište i odigra neku igru sa njim.
REŠENJE POSTOJI, ALI…
Kao atletski trener,posmatram decu kako hodaju, trče, skaču… Neko će reći da nam je to profesionalna deformacija, ali mogu zaključiti da je sve manje učenikaza koje mogu da kažem da su motorički perfektni. Mi kao društvo treba da se zapitamo gde nas to sve vodi i šta je rešenje?
Predlagao sam, ai dalje zastupam tezu o planskom razvoju sporta,pre svega u gradu Pančevu. Strategija razvoja sporta mora da počne od dece u najranijem uzrastu i da sva deca budu uključena u sportske aktivnosti. Svi školovani sportski radnici znaju kada i u kojem dobu se kod dece najviše razvijaju motoričke sposobnosti. Ako zakasnimo u periodizaciji,nikada kod deteta te sposobnosti neće biti razvijene u celosti.
Popularni sportovi, uglavnom loptaški, imaju stručnjake koji odlaze,čak u vrtiće,da regrutuju nove članove svojih klubova. Ta deca koja od tog uzrasta počnu da treniraju košarku, fudbal, rukomet, odbojku… često dolaze kod nas posle nekoliko godina da ih naučimo da pravilno trče iskaču.
Zar ne bi bilo lakše da deca uzrasta od četiri do desetgodina sistematski rade u bazičnim sportovima. Ponavljam: sva deca, bez obzira na njihove fizičke predispozicije, leti treba da plivaju, zimi da se bave gimnastikom, a u jesen i proleće atletikom. Posle šest godina takvog rada, deca su spremna da se bave bilo kojim sportom i garantujem da će biti mnogo uspešnija nego sada. To je pokazalo moje istraživanje, zapravo studija kojom se bavim više od deset godina,i iskreno se nadam se da ću doživeti da se u mom rodnom gradu, Pančevu, takva sportska aktivnosti realizuje.
Znam, veliki je problem finansiranje svega onoga što je osnovni standard bavljenja sportom, ali je mnogo važnijestvarati fizički i mentalno zdravu generaciju, spremnu za velike i teške izazove. Ako trošimo novac za sportska borilišta, manje ćemo izdvajati za lečenjesve većeg broja mladih koji boluju od visokog pritiska, gojaznosti, dijabetesa…
AUTOR: Ljupčo Cvetkoski, profesor fizičkog vaspitanja i atletski trener