Ova rubrika našeg sajta sufinansirana je na konkursu Grada Pančeva za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
KO JE KO U PANČEVAČKOM SPORTU
Odbojka
Da se približimo idealu objektivnosti, pa da, kao neko ko duže od tri decenije prati sportska zbivanja, ne smo u Pančevu, istaknemo-odbojka je u gradu na Tamišu, sport o kom se i te kako valja posvetiti, u smislu, da javnosti predstavimo sve najbitnije detalje o usponu, nažalost i padu pojedinih klubova, koji su, ne samo ostavi trag, već ozbiljno, u jednom periodu, posebno, da tako to nazovemo, modernom vremenu, obeležili igru preko mreže, koja je u našoj zemlji postala još popularnija od kad su muška i ženska selekcija Srbije zavladale planetom. Odbojka ima uporište u Pančevu, posebno iz razloga što je nekih godina, a i sada se mnogo toga nije promenilo, bila jedini sport, kojem su mogle da se posvete devojčice, devojke, zapravo, ženska populacija. Nije to malo, a trebalo bi se zapitati zašto je to tako? Elem, uloga sportskih društava, kad pominjemo odbojku, zato ima i posebnu važnost.
Prilika je da se na ovom mestu zahvalimo kolegi Aleksandru Živkoviću, uredniku nedeljnika “Pančevac” koji nam je presudno pomogao da na pravi način plasiramo bitne informacije i detaljno vas upoznamo sa svim relevantnim osobama i klubovima koji su uticali da se odbojka u Pančevu ceni. Isto važi i za Ivana Krgovića, koji je svojim požrtvovanim stavom da se odbojka na još bolji način promoviše, stekao simpatije poznavalaca, ali, da kažemo, i običnog sveta.
U ovoj rubrici, posvećenoj odbojkaškim klubovima iz Pančeva, posebno se zahvaljujemo i našim poslovnim prijateljima koji su našli svoj mir u saradnji s nama. Tehnički, mnogo su nam pomogli ljudi iz CDR-prodavnice video igara i drugih sadržaja u vezi sa mobilnom tehnologijom, pa im ovim putem posebno zahvaljujemo.
OK Borac Starčevo
USPEH ZA PAMĆENJE
Pre tri godine, tačnije, sredinom aprila 2017. navršilo se 20 godina od ulaska OK Borac iz Starčeva u Super ligu, tada, još uvek, Jugoslavije. Prolazom u elitno nadmetanje, sportska družina iz mesta nadomak Pančeva, pomerila je granice mogućeg i dokazala da vera i umeće mogu više od bilo čega.
Povodom ovog lepog jubileja, Aleksandar Živković, najuticajniji hroničar pančevačke odbojke u poslednjih 30 godina, napisao je feljton o sportskom kolektivu koji je nastao zahvaljujući entuzijastima, a njegov opstanak zavisi i danas od zaljubljenika u sport. Ustupio nam je ovu sjajnu priču, kroz koju ćete se upoznati sa događajima koji su obeležili postojanje OK Borac.
TRIDESET TRI GODINE ODBOJKAŠKOG KLUBA BORAC IZ STARČEVA
Na desetak kilometara istočno od Pančeva „smestilo” se Starčevo. Na sadašnjoj teritoriji ovog mesta postojalo je naselje još u mlađem kamenom dobu, a „Starčevačka kultura” poznata je širom sveta. Ipak, u novijoj istoriji Starčevo je najpoznatije po svom odbojkaškom klubu. „Borac” je postao pravi brend koji je ušao u svoju tridesetu godinu. Zahvaljujući igri preko mreže, sportskim radnicima i igračima koji su „pisali” istoriju „Borca”, Starčevo je stalo rame uz rame sa mnogo većim sredinama u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, ali i van granica nekadašnje i sadašnje države.
Odbojkaška „zaraza” je u Starčevo stigla još, sada već davne, 1976. godine. Tada je u mestu nadomak Pančeva osnovana odbojkaška sekcija u Osnovnoj školi „Vuk Stefanović Karadžić”, a kao osnivači pominju se Livija Sfera, Milan Tintor i Miroljub Babić, mnogo poznatiji kao Uča. Prava „odbojkaška groznica” počela je da se širi Starčevom dve godine kasnije, kada je pri Društvu za telesno vaspitanje „Partizan” osnovan odbojkaški klub. Zbog toga se 1978. godina i prihvata kao početak ozbiljnijeg bavljenja odbojkom u ovom mestu. I dalje je između igre preko mreže i popularnog Uče postojao znak jednakosti, pa su se oko ovog profesora fizičke kulture u mesnoj osnovnoj školi okupili zaljubljenici u sport i odbojku pre svega, koji su, svako na svoj način, želeli da pomognu, da se „odbojkaški pelcer” dobro primi u plodnoj starčevačkoj zemlji. Tridest godina kasnije, slobodno možemo reći – uspeli su!
Kada se govori o začetnicima odbojkaškog kluba u Starčevu, nikako se ne smeju zaboraviti imena Živana Angelina i Bože Kojića, a veliki doprinos utemeljenju odbojke dao je i zaljubljenik u ovaj sport, poznati starčevački „šmeker” Zoran. Odbojkaši iz Starčeva su u to vreme igrali u najnižem rangu, u Opštinskoj ligi, a svoje mečeve su održavali u sali OŠ „Vuk Stefanović Karadžić”, ali često i na otvorenim terenima pored škole, kada su vremenski uslovi to dozvoljavali. Kao prvi treneri pominju se Angelin i Caković, a prve bodove za klub, koji će mnogo godina kasnije postati sinonim za uspeh osvajali su: Dragiša Matić, Vladica Dragojerac, Dragan Antelj, Golub Slavković, Dušan Tadić, Jovan Vasić, Dragan Negovan, Zoran Vulović, Jovica Mladenović, Ljubiša Stojanović, Rade Savanović, Zoran Dimković, Zoran Savić, Dušan Jovanović, Zoran Aća, Predrag Mančić, Vojko Drašković, Rodoljub Milošević, Mile Miletić, Slavoljub Luković, Božidar Minić, pa Čeri, Puče, Krnjajić, Tundus, Pavlović, Ben, Raša,Đani….
Odbojkaški klub iz Starčeva je 1980. godine ušao u sastav Sportskog društva Borac, i od tada nosi to ime. Od te godine, krenula je i prava ekspanzija odbojkaškog sporta u Starčevu. Kao apsolvent Fakulteta za sport i fizičku kulturu u Beogradu, na mesto prvog trenera, iz Omoljice, došao je, sada već čuveni odbojkaški stručnjak i tvorac najvećih uspeha jugoslovenske i srpske odbojke, Zoran Gajić. Ako se zna da je u matičnom OK-u „Mladost” Gajić bio igrač-trener, onda se kao prvi trenerski koraci čuvenog stratega mogu upisati upravo dani provedeni u „Borcu”. Upravu starčevačkog kluba sačinjavali su: Kojić, Angelin, Pavlović, Bojović, Mecinger i Filipović.
Zajedno sa Zoranom Gajićem, u zimskom prelaznom roku, te 1980. godine u „Borac” je došao i Šemsudin Ahmedbašić, takođe „difovac” i tada već bivši košarkaš „Crvene zvezde”. Rodom iz Brčkog, mestu nadaleko poznatom po odbojci, nije mu bilo teško da se iz igre pod obručevima prebaci na igru preko mreže. Popularni Šemsa je u Starčevo došao baš pred derbi u Lokvama, a taj meč je za „Borac” bio biti ili ne biti. Pobednik je išao u viši rang, u Vojvođansku ligu. Na sreću sve većeg broja pristalica odbojke u Starčevu, Borac je pobedio s 3:2 i posle boljeg poen-količnika obreo se u višem rangu.
Do dolaska Zorana Gajića, odbojkaši Borca su trenirali po tri puta nedeljno, a onda su počeli sa svakodnevnim radom u sali na usavršavanju odbojkaških caka. U isto vreme, kako bi obezbedili sredstva za opremu i funkcionisanje svog kluba, igrači su u isto vreme radili i po drvarama teške fizičke poslove. Nije im bilo teško da i na minus 20 stepeni istovare 30.000 cigala, zarade honorar i poklone ga svojoj velikoj ljubavi-odbojci i „Borcu”.
POČELO JE STVARANjE ODBOJKAŠKOG VELIKANA
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada je odbojkaška „groznica” uveliko počela da se širi Starčevom, „Borac” je imao i žensku ekipu. Igrala se Vojvođanska liga u sezoni 1981/82, a nastupale su: Radenka Đokić, Vesna Milić, Nevenka Đokić, Marina Radević, Jovanka Cvijanović, Gordana Petrović, Zorica Lalović, Slavica Vlahović, Ljiljana Čolović, Zorica Ašanin, Biqana Dragojerac, Slađana Petrović, Vesna Jovanović i Ljuba Mirilović. Kasnije su boje starčevačke ekipe u ženskoj konkurenciji branile i: Nataša Filipović, Sanja Kojić, Vesna Živković, Dijana Potić, Slađana Miletić, Dragana Marinković…
Ipak, prvo veliko odbojkaško slavqe Starčevo je doživelo 1981. godine, kada je „Borac” postao prvak Banatske lige i plasirao se u viši rang. Pod vođstvom trenera Živana Angelina veliki uspeh tada su ostvarili: Matić, Antelj, Slavković, Vasić, Dragojerac, Mitić (kapiten), Miletić, Trajković, Aća, Dimković, Tadić i Latković. Sala OŠ „Vuk Karadžić” u Starčevu bila je tada pretesna da primi sve one koji su želeli da na delu vide svoje „heroje”. Starčevo je počelo da diše odbojkaški. Tada je počelo stvaranje velikana…
Sve je više momaka želelo da se bavi igrom preko mreže. Svako je želeo da postane deo „Borca”. Svi se još uvek sećaju i: Milana i Dragana Potića, Nenada Babića, Momčila Antonijevića, Momira Petrovića, Zorana Filipovića, Vlastimira Vasiqevića, Vase Agatonovića, Radovana Miloševića, Ljubiše Nikolića, Zorana Ašanina, Radeta Božića, Ivana Jovanovskog, Aleksandra Kostića, Dragana Dabetića, Zdenka Krpovića, Elvira Mangašića… Svako, ko je i makar jedan dan proveo kao član „Borca”, deo je jedne lepe, svetle i bogate tradicije u Starčevu.
Već u sezoni 1982/83 odbojkaši „Borca” plasirali su se u Srpsku ligu grupa „Sever” u kojoj su se nadmetali timovi iz cele Vojvodine. Jedan od velikih rezultata koje su Starčevci ostvarili u to vreme, sigurno je bila i pobeda u Kupu Jugoslavije nad ekipom GIK Banata iz Kleka (3:0), koju je predvodio Miša Grbić, a u kojoj su igrali i, sada čuveni odbojkaši, braća Nikola i Vladimir. Ipak, na vojvođanskom „Severu”, ekipa iz Starčeva igrala je samo jednu sezonu, jer je čak petorica standardnih prvotimaca otišlo na odsluženje vojnog roka, a kao jedan od razloga za ispadawe u niži rang, navodi se i saobraćajna nesreća prilikom odlaska na utakmicu u Bač. Tada su u udesu bili povređeni: Zlatko Đurić, Rade Božić, Zdenko Krpović i Radomir Stanković, kao i Boža Kojić, tadašwi potpredsednik kluba. Na radost brojnih poklonika kluba, „Borac” se već u sledećoj sezoni vratio među najbolje ekipe Vojvodine.
Od samog osnivanja OK „Borac” je vodio računa i o svojim mlađim kategorijama. Čak šestorica momaka igralo je i za juniorsku reprezentaciju Vojvodine, i to: Zoran Dimković, Dragiša Matić, Jovan Vasić, Vladica Dragojerac, Zoran Ašanin i Slobodan Luković. A koliki je uspeh bio naći se u tako odabranom društvu u to vreme, neka posluži i čiwenica da je za selekciju naše pokrajine igrao i, kasnije čuveni sredwi bloker reprezentacije Jugoslavije, Žarko Petrović. Najveće uspehe, mlađe kategorije „Borca” ostvarile su na SOŠOV-u 1986. godine u Zrenjaninu, kao i na istom takmičenju, tri godine kasnije u Somboru. Pionirska ekipa iz Starčeva je 1989. godine trijumfovala na Prvenstvu Vojvodine u Sremskim Karlovcima, a iz tadašnjih ekipa „izašao” je gro, kasnije prvotimaca, koji su „Borac” doveli so najvećih uspeha. Igrali su: Željko Šoštarić, Dejan Kojić, Boško Minić, Miroljub Luković, Vladimir Kovačević, Dejan Škrbić, Bojan Rogić, Dragan Minić, Ivan Babić i drugi.
Da su počeli ozbiqno da se bave odbojkom i da su već tada ljudi koji su voleli i živeli za „Borac” u mislima imali velike planove, svedoči i činjenica da su od 1985. godine prvotimci redovno odlazili na pripreme u Poreč. A da će se, petnaestak godina kasnije, njihov klub naći na velikoj odbojkaškoj mapi naše zemlje, „naslućivala” je fenomenalna atmosfera u klubu. Posle svakog treninga ili utakmice, kao po komandi, odbojkaši su se okupqali „Kod Malajca”, u centru sela. Uz beskrajne priče o odbojci i voljenom klubu, najviše su „stradale” šampite i baklave.
Boža Kojić – Legendarni prvi čovek OK Borac
DAN KOJI JE TRAJAO 18 GODINA
Od 1990 godine Odbojkaški klub „Borac” je znatno ojačao svoju organizaciju. Formiran je marketing koji je obezbeđivao značajna finansijska sredstva, a nešto kasnije osnovano je i preduzeće „Set star komerc”. Nedugo potom, OK „Borac” je postao i vlasnik kafića u centru Starčeva, a predsednik odbojkaškog „čuda” iz Starčeva u to vreme bio je Boža Kojić koji je zajedno sa svojim saradnicima, ali i igračima, počeo da stvara veliki klub.
U takmičarskoj sezoni 1990/91 trener Borca je bio Litvanac, Vadim Magijevski, koji je u isto vreme bio i pomoćnik selektora ruske reprezentacije. Pod njegovim rukovodstvom, odbojkaši iz Starčeva su osvojili treće mesto u Srpskoj ligi. Već naredne godine tim je ponovo pojačan. Mesto prvog trenera preuzeo je Bugarin Nikola Zaprijanov, a došla su i dva kvalitetna igrača. Iz „Obilića” je stigao Zoran Milenković, a iz „Crvene zvezde” Ratko Pavličević. „Borac” se u sezoni 1991/92, bez izgubljene utakmice „prošetao” kroz Srpsku ligu i obezbedio učešće u baraž nadmetawu za popunu Prve B savezne lige. Ipak, na kvalifikacionom turniru koji je održan u Mladenovcu, u konkurenciji „Spartaka” iz Ljiga, „Zaječara” i „Partizana” iz Lipljana, Starčevci su osvojili drugo mesto – i ostali u srpskoligaškom društvu. Posle tog neuspeha došlo je do malog pada u ekipi, iako su „Borac” pojačali Ranko Mikanović, iz Modriče i Dragan Ristić iz novosadske „Vojvodine”. Novi veliki uspeh OK „Borac” je ostvario u sezoni 1993/94. Na kvalifikacionom turniru za plasman u Jedinstvenu srpsku ligu koji je održan u Topoli, a u konkurenciji domaćeg „Karađorđa”, „Borca” iz Uroševca i „Korena” iz Prijepolja, starčevački klub je savladao sve konkurente i izborio plasman u Jedinstvenu srpsku ligu. U odlučujućem meču protiv „Karađorđa”, Starčevcima nije smetalo ni to što je domaćin vodio s 2:0 u steovima. Igrali su odbojkaši „Borca” svoju igru, verovali su u sebe i uspeli su da načine veliki preokret. „Čudo” je rođeno! Veliki uspeh ostvarili su: Zoran Dimković, Željko Šoštarić, Dejan Kojić, Boško Minić, Ivan Babić, Miroljub Luković, Vladimir Kovačević, Dejan Škrbić, Radoš Belanović, Dragan Minić, Miloš Jovanović i Nenad Keljević. Trener ove ekipe bio je Rodoljub Milošević.
Već u narednoj sezoni starčevački klub su pojačali Srđan Bošković i Ranko Ilinčić, koji su došli iz omoljačke „Mladosti” i Zoran Stanković koji je u „Borac” prešao iz pančevačkog „Dinama”. A onda je došla i 1995. godina. Starčevce su pojačali Darko Tomić iz Omoljice, Igor Jović iz Smedereva i Damir Bendić iz „Dinama”. Mesto trenera su preuzeli Zoran Dimković i Dragoljub Stojanović. Za kondiciju starčevačkih odbojkaša bio je zadužen Branislav Jovanov. I počelo je! U Jedinstvenoj srpskoj ligi „Borac” nije imao pravog konkurenta. Bez izgubljene utakmice trijumfovao je u ovom rangu. Redom su padali: „Milicionar” (Beograd), „Borac” (Uroševac), „Partizan” (Lipljane), „Jugoazbest” (Mladenovac), „Student” (Niš), „Mladost” (Nova Pazova), „Mladost” (Zemun), „Karađorđe” (Topola) i „Mladost” (Omoljica). Odbojkaši iz Starčeva su prvenstvene utakmice igrali u sali OŠ „Vuk Karadžić” u svom mestu, ali i u OŠ „Žarko Zrenjanin” u Skorenovcu. Direktor skorenovačke škole, Ištvan Sabljov, bio je oduševljen kada je saznao da će se kvalifikacioni turnir za popunu Prve B savezne lige odigrati u njegovoj ustanovi…. April, 1996. godine; „Borac” je za rivale imao „Mornar” iz Bara i „Nikšić”. Ali nije imao pravog konkrenta. Oba tima su „isprašena” sa po 3:0. Slavlje je moglo da počne. „Borac” je postao član saveznog ranga – Prve B lige. Na osamnaestogodišnjicu svog postojanja.
San mnogih generacija su ostvarili: Zoran Stanković, Darko Tomić, Vladimir Kovačević, Igor Jović, Srđan Bošković, Željko Šoštarić, Dušan Radomirović, Nenad Keljević, Marko Simijonović, Miloš Jovanović, Saša Vuković i Zoran Manić.
TUŽNI TRENUCI
Na žalost, „Borac” je tokom 1994. i 1995. godine prerpeo i dva velika gubitka. Na odsluženju vojnog roka u Kraljevu, poginuo je Bojan Rogić, a samo godinu dana kasnije, posle teške bolesti, preminuo je Ranko Ilinčić.
ISPISANE STRANICE ISTORIJE
Treneri „Borca”, Zoran Dimković, Dragoljub Stojanović i Branislav Jovanov, prozivku prvotimaca za start prve sezone u Prvoj B ligi, te 1996. godine izvršili su 28. jula. U letnjem prelaznom roku, starčevačku ekipu su napustili Darko Tomić i Igor Jović, koji su prešli u prvoligaški tim Smedereva, a novi članovi „Borca” postali su Branislav Ćuković (došao iz Kostolca) i Boris Kolarević, koji je do tada bio kapiten „Mladosti” iz Nove Pazove. U matični klub se vratio i Miroljub Luković, pošto je jednu sezonu proveo u „Borcu” iz Uroševca. I starčevačka debitantska sezona u saveznom odbojkaškom rangu mogla je da počne.
Prvo kolo u Prvoj B ligi, momci iz Starčeva odigrali su 12. oktobra 1996. godine, kada su u Ljigu savladali domaći „Spartak” s 3:1. Već u narednoj „rundi” šampionata, u Skorenovcu, odbojkaši „Borca” su izgubili od Obilića s 3:1, pa je to bio prvi poraz starčevačkog tima posle 18 meseci. Od borbe za opstanak, tim iz Starčeva je stigao na četrvto mesto i do mini-lige. Zbog fenomenalnih rezultata u to vreme, zbog furioznog nastupa u Jedinstvenoj srpskoj ligi, kao i zbog relativno dobrih igara u saveznom rangu, Odbojkaški klub „Borac” je 1996. godine, od Sportskog saveza Pančeva dobio priznanje za najuspešniji sportski kolektiv u opštini. Na redovnoj Skupštini starčevačkog kluba, došlo je i do promena u rukovodstvu. Novi predsednik „Borca” postao je dr Zoran Nedić, a upravni odbor su sačinjavali: Zoran Tomić, Slobodan Tresač, Slobodan Paunović, Boško Živančević, Slobodan Gorunović, Boža Kojić, Luka Škrbić, Aleksandar Živković, Bora Dodić, Živan Angelin, Zoran Dimković, Miroljub Luković, Vasilije Popović i Sreten Jokić. Nisu Starčevci zaboravili ni svoje prerano preminule odbojkaše, pa je 23. i 24. novembra 1996. godine održan memorijalni turnir „Bojan i Ranko”. Pored „Borca”, nadmetali su se i: „Partizan”, „Smederevo” i „Crvena zvezda”. Ljubiteqi odbojke su uživali, a domaći su igrali u sastavu: Zoran Stanković, Branislav Ćuković, Miroljub Luković, Boris Kolarević, Nenad Keljević, Dejan Reljić, Dragan Kavgić, Vladimir Kovačević, Miloš Jovanović, Dušan Radomirović, Goran Rakočević, Marko Simijonović, Željko Šoštarić i Ranko Mikanović.
A onda je došla sezona 1997/98. Za drugo takmičenje u Prvoj B ligi, odbojkaši iz Starčeva su se deset dana pripremali u Prijepolju. Mesto odigravanja utakmica je iz Skorenovca premešteno u halu sportova na Strelište. Starčevački klub je ponovo dobio priznanje za najuspešniji sportski kolektiv u opštini, a Boža Kojić izabran je za najboljeg sportskog radnika. Iz Futoga i Smedereva, u „Borac” su se vratili Srđan Bošković i Darko Tomić. Proslavljeni stručnjak Zoran Gajić, postao je savetnik starčevačke ekipe. „Čudo” je krenulo… Vodili su odbojkaši „Borca” veliku borbu sa „Budvanskom rivijerom”, na kraju su sezonu okončali na drugom mestu i izborili nadu da se kroz baraž mečeve sa pretposlednjim timom iz Prve A lige, domognu elite. Stručni štab je pojačao i Dragan Tadić, „odbojkaška groznica” je tresla celo selo. Očekivale su se utakmice sa Smederevom.
Šoštarić, Bošković, Simijonović i Tomić -Oni su ispisali istoriju starčevačkog kluba
…15.april 1998. godine. U prvoj utakmici, a igralo se na dve dobijene, Starčevci su poraženi u Smederevu s 3:2. Uz veliki pritisak na sudije, uz nesportsku atmosferu, domaći su nekako uspeli da „isščupaju” taj prvi duel. Ali to je bilo sve što su uradili. Onda je krenula „starčevačka furija”. Dva puta po 3:0, Smederevci su bili na kolenima. Svi još pamte ishode setova poslednje utakmice; 12:15, 12:15 i 11:15. „Borac” je prvi klub koji se kroz „baraž” domogao Prve A savezne lige. Najveći uspeh u istoriji naše odbojke ostvarili su: Srđan Bošković, Darko Tomić, Igor Jović, Ranko Mikanović, Miloš Jovanović, Željko Šoštarić, Vladimir Kovačević, Branislav Ćuković, Goran Rakočević, Dušan Radomirović, Marko Simijonović, Slobodan Jančikin i Marko Jokić. Baš u godini kada je poroslavljao jubilej-20 godina postojanja, „Borac je” stigao i do najvećeg uspeha. U analima će ostati upisana imena trenera: Dragana Tadića, Zorana Dimovića i Branislava Jovanova, pa predsednika Zorana Nedića i ljudi koji su svih 20 godina živeli sa svojim klubom Živana Angelina i Bože Kojića. To su ljudi sa širokom dušom odbojkaškom…
PO TREĆI PUT MEĐU NAJBOLjIMA
Ta 1998. godina ostala je najsjajnijim slovima upisana u analima starčevačke, pančevačke, pa i srpske odbojke. Pored toga što su načinili prvorazredno iznenađenje i postali jedini tim koji se kroz baraž mečeve domogao elitnog društva, odbojkaši starčevačkog „Borca” su trijumfovali i u Kupu Srbije. S maksimalnih 3:0, u Hali sportova na Strelištu, savladali su tog 22. maja tim Smedereva. Bilo je to leto u kome je starčevački odbojkaški klub proslavljao vredan jubilej – 20 godina rada i postojanja. A bolji poklon, svi oni koji su sebe uložili u stvaranje jednog pravog „čuda”, nisu mogli da dobiju. Zbog pravog podviga koji su načinili njegovi odbojkašii treneri, OK „Borac” je 1998. godine dobio i „Oktobarsku nagradu” grada Pančeva.
Pripreme za prvo nadmetanje u eliti počele su u avgustu, pod rukovodstvom trenera Dragana Tadića i Gorana Rakočevića. U klub je tada došao i doktor Dušan Stojić, koji je je i danas zaštitni znak OK-a „Borac”, a igrački kadar pojačali su i: Miroslav Milošević, Igor Čajić, Dragiša Ćalov i Milan Jurišić. I borba je mogla da počne. Posle dva stratna poraza u Prvoj A saveznoj ligi, od „Budvanske rivijere” i „Budućnosti” u Crnoj Gori, Starčevci su prvu prvoligašku pobedu ostvarili nad Ribnicom. U Hali sportova na Strelištu, ekipa iz Kraljeva je „isprašena” s 3:0. Usledila je potom nova serija poraza, a kao veliko pojačanje u polusezoni je stigao Vladimir Grujesku. Ostaće zabeleženo da je „Borac” uspeo na svom terenu da savlada „Budvansku rivijeru” s 3:2, ali i da je poslednji meč te sezone odigran 24. marta 1999. godine. Baš dok je trajao susret s beogradskim „Partizanom”, stakla u Hali sportova na Strelištu počela su zlokobno da podrhtavaju – bombardovanje! U međuvremenu, mesto prvog trenera preuzeo je Bogdan Sretenović.
Pred sezonu 1999/2000, novi članovi „Borca” postali su: Dragan Ratić, Dušan Lazić i Vojislav Lazić, pa je uz Ratka Taneva, Marka Simijonovića, Darka Tomića, Srđana Boškovića, Vladimira Grujeskua, Milana Jurišića, Željka Šoštarića i Igora Jovića, „Borac” opet imao tim za velika dela. U izboru sportskih novinara Pančeva, starčevački kolektiv je izabran za najbolji klub u opštini u 1999. godini, a na kraju te sezone odbojkaši „Borca” osvojili su osmo mesto i izborili se za učešće u plej-ofu. Na žalost, sve brojnijih pristalica i navijača koji su bili među najvernijima u tadašnjoj Jugoslaviji, već u narednoj takmičarskoj godini „Borac” je morao da napusti elitno društvo. I kada se činilo da će ispadanje u niži rang značiti i potpuno rasulo, pa čak možda i raspadanje jednog uspešnog sprotskog kolektiva, Starčevci su po ko zna koji put pokazali da su najbolji i najjači, kada je to i najpotrebnije. Na čelo kluba došli su Dejan Škrbić i Vladimir Kovačević, koji se ujedno ponovo aktivirao i kao igrač ne bi li pomogao novom i mladom sastavu u novom pohodu ka eliti. Komandna „palica” našla se u rukama Gorana Rakočevića, a u stručnom štabu su bili i fizioterapeut Živa Prvački i sekretar Dušan Radomirović. I kada su mnogi posumnjali da će „Borac” uspeti da se uspravi, odbojkaški klub iz Starčeva ih je demantovao sjajnim igrama. Od početka šampionata u Prvoj B ligi, izabranici Gorana Rakočevića bili su lideri i ekspresno su se vratili u elitno društvo naše odbojke. Novi, veliki uspeh su ostvarili: Marko Simijonović, Bojan Marinković, Igor Jović, Ratko Tanev, Dragan Petrović, Toplica Popović, Marko Lazić, Voja Pavlović, Zoran Stanković, Vladimir Kovačević i Dragan Đorđević. U ponovnom pohodu na bodove u Prvoj A saveznoj ligi, starčevački tim je u sezoni 2002/03 predvodio Jovica Cvetković, pomoćnik mu je bio Ivan Krgović, a o kondiciji igrača brinio se Branislav Jovanov. Posle dve sezone, starčevački klub je ponovo morao da napusti društvo najboljih.
Posle četiri godine u drugom rangu takmičenja, odbojkaši iz Starčeva ponovo su se plasirali u elitu. I opet su na novom početku. Po teći put. Kada je prvi put „Borac” ušao u Prvu A saveznu ligu prošlo je tačno deset godina. I tada je klub slavio jubilej.
„Borac” je stalno bio među vodećim ekipama u Prvoj ligi, a u sezoni 2015/2016 igrao je baraž duele sa Klekom, za novi plasman u elitu. Tada Starčevci nisu uspeli. No, uvek sve, nekako, dođe na svoje mesto. I zaista, tokom sezone 2019-2020. Ponovo se su stigli do elite.
TRAJALO JE GODINAMA, ALI, POBEDILI SU!
Doba Korone!? Šta ti je život? Muče se, stvaraju u neprilikama, maltene sami, tek uz pomoć ponekog prijatelja entuzijaste i kao po nekom nepisanom pravilu, ostajali su bez toliko željenog plasmana u najviši rang srpske odbojke. A, verujte, po mnogo čemu, Starčevci i te kako pripadaju baš tom društvu. I, eto, kad ne može tako, može ovako.
Da uputimo neupućene, ipak. Odlukom najvišeg organa OSS, a zbog poznate situacije( pandemija Kovid 19), prvenstva u svim rangovima su prekinuta, a potom je donesena odluka da se zatečeno stanje na tabeli uzima kao faktično, a kad je tako, OK Borac iz Starčeva, kao lider u Proj ligi, promoviše se u člana elite(odluka je doneta tokom proleća 2020.). Dakle, neizvesnost, šta će se događati u nastavku takmičenja, prekinuta je i to je dobro, iz više razloga. Najbitniji, već smo vam saopštili, ali, ima još, bar dva važna. Da počnemo od činjenice-svakog pravog sportistu plaši nepokretnost. Zatim, ne manje bitno, treba istaći da je strah od nepoznatog, taj svojevrsni provizorijum, uzrok mnogih problema.
Oni su izborili ulazak u Super ligu (2019/2020)
Šta možemo da zaključimo posle sjajne vesti? Trajalo je godinama, ali, na kraju, Starčevci su, ipak, pobedili! Svi, ama baš svi, koji se iole razumeju u odbojkaška zbivanja u našoj zemlji, potvrdiće, ovo je potpuno zadovoljenje pravde. Možda će nekima, manje upoznatima, delovati sve ovo kao slučajnost, ali, daleko je to od takve fraze. I kad nešto tako pomislite, uvek bi se reklo, i za takve situacije postoji plan, kad je reč o pravim klubovima, a OK Borac jeste takav. Pitajte: Miloševića, Rajkovića, Poznića, Zindovića, Kneževića, Madića, Miletića, Krstića, Drobnjaka, Rakitu i Micića, igrače, kao i trenere: Pavlovića i Jovića, da li misle isto?
U današnje vreme, mnogi koji su u vezi sa sportom, dobro znaju, izbeći neprilike, a razvijati se, odlika je samo onih koji slobodno misle. Mnogi danas rade i žive oprezno i pritajeno, s onoliko koliko imaju, ne želeći da povišenim tonovima i potezima, ukazuju da postoje i vrede, jer, kako bi defetisti rekli, nije pogodno da se diže glava. Ipak, da se zapitamo, a kad, u ovoj našoj Srbiji, jeste bilo blagostanje? No, kako i zašto je OK Borac iz Starčeva uspeo?
Lako je objasniti. Tačno je, postoji danas, čitav jedan svet tajni koje se prepliću u realnom vremenu, ali, ako imate hrabrost i veštinu da pokušate, onda ste vi ličnost koja se dobro razume u sve ovo što nam se dešava. Jovan Jović, prvi čoveka kluba, posle pobede nad Spartakom iz Ljiga, u derbiju prvenstva, kad su momci iz mesta nadomak Pančeva preuzeli lidersku poziciju u Prvoj ligi Srbije ostao je miran, veran sebi i svojim idealima. Jović je sigurno, jedan od najzaslužnijih što klub godinama egzistira, okuplja dobre ljude, sjajne sportiste i što nije doživeo sudbinu mnogih, kao, „malih“ klubova. Cenimo ga što nije, a takav je čest slučaj, zaplakao kad je zabolelo. Što je shvatio da idealizam u modernoj Srbiji ubija svaki posao, a najviše iz razloga što je prepoznao, mada to ne čudi, jer je reč o osobi koja se i te kako razume u „zidanje kuće“ (jedan je od rukovodilaca u RNP Pančevo) da sistem nije dobar ako ne znate sledeći korak. Mi smo stekli utisak da ga u Borcu svi poštuju, igrači posebno, jer im je dao sigurnost, a onda ne bi trebalo da čudi što je veza između njih bila dobra. Zato je on, makar bi mogao da bude, uzor sportskog radnika u našoj sredini, ali i mnogo šire.
Jovan Jović – Predsednik OK Borac Starčevo
Ne bi trebalo da vas podsećamo-vreme je najvažnija imovina, a kad je tako, pa hajde onda da prikažemo život u najboljem smislu, da nešto ostane iza nas, da svojim izrazima dopremo do ljudi koji žele da ostanu u okvirima ljudskosti i entuzijazma, kojeg svim silama, neke druge sile žele da unište. OK Borac iz Starčeva ima tradiciju koja se ne sme i ne može zanemariti. Ova generacija ljudi, svih koji nešto delaju u klubu, sad dok baštine istu, širi uticaj narodnosti. Da kažemo-Nisu se odrodili. Pristojan je to svet, a sad je na drugima da dokažu, da i za njih ima mesta u Pančevu, gradu sporta.
Starčevci baš danas, 21.septembra, dok vi čitate ovaj tekst, počinju pripreme za naredno prvenstvo u eliti. Eto simbolike. Želimo mnogo sreće divnim sportistima u borbi sa najboljim srpskim odbojkaškim klubovima!
ŽOK Dinamo
GODINE UZLETA I TUŽAN KRAJ
Ženski odbojkaški klub Dinamo osnovan je baš na svetog Aranđela, 21. novembra 1973. godine. Tog dana je u pančevackoj Hali sportova na Strelištu odigran veliki odbojkaški turnir na kome su učestvovale sve srednjoškolske ekipe- bio je to i tutnir Radeta Milićevića, čoveka koji je bio predsednik Dinama u muškoj konkurenciji.
Klub je osnovao Duško Bokšan, a u tome mu je pomogao Danilo Vuković, tadašnji direktor srednje Hemijske škole ” 23. maj” u Pančevu, koji je svojevremeno, drugu Titu predao na upotrebu prugu Brčko-Banovici.
Ovo sportsko društvo je, dakle, delo nekoliko entuzijasta, a brigu o svom čedu, da tako nazovemo klub o kojem je reč, stalno i neprekidno, vodio je Duško Bokšan. Priču o ovom vrhunskom radniku u sportu, ali i o njemu kao osobi, koji je čitav život proveo na jednom radndom mestu, čitajte u posebnom tekstu naše rubrike o pančevačkim odbojkaškim klubovima.
Elem, ŽOK Dinamo se mukotrpno, uz uzbiljan rad i pametno povučene poteze, iz godine u godinu, penjao na amplitudi uspeha. Od kluba koji je bio samo škola odbojke za devojčice, polako, ali sigurno, stiglo se do samog vrha srpske ženske odbojke. Kad kažemo pametne, dodaćemo i mudre poteze, jer, kad angažujete trenere, jednog Milorada Kijca, zatim Aleksandra Vladisavljeva ili Dragoljuba Stojanovića, šta se drugo i može reći. Tek, kad je reč o odabiru devojaka, baš se vodilo računa, a sastav sa Milenom Rašić, Tanjom Sredić, Milicom Bezarević, Jelenom Petrov, Vesnom Sekulić, čak, u kratkom periodu Majom Ognjenović, još više objašnjava.
Idemo malo u istoriju.
Godinama je ŽOK Dinamo skretao pažnju na sebe, pre svega rezultatskim usponom, a uspevao je ovaj sportski kolektiv da se vine u samo sazvežđe. Odbojkašice Dinama su iznenada dospele u žižu, ne samo, pančevačke sportske javnosti. Zahvaljujući agilnoj upravi, s predsednikom Brankom Jocićem i neumornim direktorom Duškom Bokšanom na čelu ŽOK Dinamo je „preskočio” dva ranga i dospeo u elitu. Kako svako vreme nosi svoje breme, tako i svaka liga zahteva posebnu organizaciju kluba, pojačanja u igračkom, i što je još važnije stručnom kadru. Pančevački ženski odbojkaški kolektiv je krajem leta bio prava „promenada”. Igračice su dolazile i odlazile, a u periodu od poslednjih dvadest godina(2000-19) bilo je mnogo dobrih rezultata i poteza uprave ŽOK Dinama. Jedan je i dovođenje Milorada Kijca na mesto šefa stručnog štaba. Iskusni odbojkaški vuk, šestostruki prvak Jugoslavije s odbojkašima Vojvodine, selektor reprezentacije Jugoslavije, tri puta šampion Bugarske, a sada prvi stručnjak nacionalne selekcije ove zemlje. Za samo nekoliko dana, Kijac je napravio nešto što se doskoro činilo nemogućim. Odbojkašice Dinama su od plašljive i zbunjene ekipe postale rival za poštovanje.
Ženski odbojkaški klub Dinamo, bio je najuspešniji sportski kolektiv u našem gradu i skoro deceniju stabilan član najjače lige u Srbiji, zemlji evropskih šampiona u igri preko mreže, a veliku pažnju posvetili su u družini i svojim mlađim kategorijama.
Jedna od najboljih generacija ŽOK Dinamo
U klubu je treniralo oko 300 devojčica svih uzrasta, koje su svoja znanja sticala u školama „Mika Antić”, „Josif Pančić”, „Stevica Jovanović” i „Đura Jakšić”, gde ŽOK Dinamo imao termine za treninge. S devojčicama je radilo četvoro trenera, a da ovaj sportski kolektiv, pa i sam grad Pančevo, ima velikog potencijala u ženskoj odbojci dokazuje to što su tri devojke pozvane u reprezentativni kamp najperspektivnijih odbojkašica Srbije u to vreme. To su: Milana Nićiforović, Daša Mihailović i Ana Vukolić.
Pionirsko-kadetska selekcija Dinama učestvovala je na svim regionalnim takmičenjima gde je osvajala prva mesta, a ove devojčice su se nadmetale i na prvenstvima Vojvodine i Srbije. Da su odbojkašice Dinama uspešne na svim poljima, potvrđuje i činjenica da među malim „lavicama” ima i šest „vučica”, odnosno devojčica koje su sa svim peticama u đačkoj knjižici završile osmogodišnje školovanje. Treba istaći i rad Dragane Marinković koja je sa mnogo umeća i vere radila sa mladim devojkama.
Dragana Marinković sa svojim nekadašnjim igračicama
O USPESIMA
U periodu od 2005-2019. Kroz ŽOK Dinamo, kako smo već naveli, prošao je veliki broj igračica, a vodili su ih ugledni odbojkaški stručnjaci. To je i donelo rezultat, a ostaće u analima ovog sportskog kolektiva zapisano, da su devojke stigle čak tri puta da učestvuju u evropskom CEV kupu, važnom nadmetanju na Starom kontinentu. Takođe, isto toliko puta su se našle u finalu Kupa Srbije, a u srpskoj ženskoj eliti, tri puta su bile među četiri najuspešnija tima. Naravno, proglašavane su i za najbolji klub u gradu Pančevu, a laskavo priznanje dobila je 2014. i Jelena Petrov, sjajana takmičarka i dugogodišnja odbojkašica Dinama, koja je bila najbolja sportiskinja Pančeva.
Jelena Petrov – Najbolja sportiskinja Pančeva 2014. godine
Ostaće upamćeno, makar kad je reč o hroničarima sporta u gradu na Tamišu, jedna od najuspešnijih generacija kluba igrala je u sastavu: Tanja Sredić, Jelena Petrov, Vesna Sekulić, Milica Bezarević, Dragana Divac, Ivana Bulajić, Sanja Trivunović, Aleksandra Vladisavljev, Olja Furtula, Ana Možgon, Mia Vulović i Ana Kokanović. Svakako, ne smemo i ne želimo da zaboravimo na Milenu Rašić, koja je ostavila dubok trag u Pančevu, igrajući za popularne “Lavice”, našu proslavljenu reprezentativku, osvajačicu najsjajnijih medalja na takmičenjima širom planete. Milena je kao devojčica od 16 godina stigla u Pančevo, a dobro je znati, napravila je sjajnu međunarodnu karijeru igrajući u Francuskoj i Turskoj.
Milena Rašić – Nekadašnja igračica ŽOK Dinamo i reprezentativka Srbije
Poznato je, trener Dinama, Aleksandar Vladisavljev, bio je imenovan za selektora ženske odbojkaške reprezentacije, koja se se nadmetala u Evroligi, a tada, ekskluzivna vest je bila, na širem spisku ove selekcije, nalaze i imena Tanje Sredić i Milice Bezarević, igračica Dinama. Ako se tome doda podatak da je u reprezentaciju pozvana i Lana Dabić, koja je branila boje kluba iz našega grada, a da se Jelena Cvijović sa reprezentacijom Crne Gore priprema za kvalifikacione mečeve za Svetsko prvenstvo, onda je jasno zašto je ŽOK Dinamo predstavljao sportsku vrednost grada na Tamišu.
Aleksandar Vladisavljev – Trenerska legenda ŽOK Dinamo
Nažalost, a to nije redak slučaj u sportskom miljeu Pančeva, nekada uzdanica ovdašnjeg sporta, ide ka svom kraju. Prošle godine, “Lavice” su se nadmetale u Drugom rangu, ali, zbog “Covid-19”, sva su takmičenja prekinuta, a Pančevke su zbog, tada, trenutne situacije na tabeli, ispale u niži rang. Posle toga, klub odlazi u stanje mirovanja, kako se to plemenito kaže za neku instituciju, koja, praktično, više ne postoji. Posle mnogo uspeha, usledio je tužan kraj, toliko puta viđen. Ipak, ono što je, pre svega uradio Duško Bokšan, osnivač i najverniji čovek ŽOK Dinama, nikada se neće i ne sme zaboraviti. Otišao je klub u istoriju, ali, slava će uvek biti tu.
Priča Aleksandra Živkoviča o Dušku Bokšanu
MREŽASTI ŠALTER
Kada su 19. oktobra 1949. godine, banatski paori Milorad i Biserka u malenom Ferdinu na svet doneli još manjeg dečačića, a kum, Petar Lalić Sosa dao mu ime Duško, verovatno nisu ni slutili, iako su to silno želeli, da će njihov sin jednog dana biti ugledni akademski građanin, sportski funkcioner na čelu prvoligaške ekipe, predsednik Mesne zajednice i čovek koga znaju gotovo svi Pančevci. Da, govorimo o tom Dušku Bokšanu, bradonji koga često viđate s one strane šaltera u „socijalnom”…
– U Pančevo sam došao kao klinac, s 10 godina. Najpre sam živeo kod strica, a posle godinu dana, moji vrlo siromašni roditelji su prodali kuću i ono malo zemlje u Ferdinu i preselili se u grad. Iako su mogli da kupe veću i komforniju kuću negde na periferiji, nastanili smo se u centru Pančeva, preko puta Doma omladine, kako malom Duletu ne bi zeble noge kada ide u školu. Bilo je to veoma teško vreme za porodicu Bokšana. Majka je pravila ukrasne jastuke, pa smo s nestrpljenjem čekali subotu, pijačni dan, kako bi posle toga imali dva-tri malo kvalitetnija ručka – premotava Duško film iz najranijeg detinjstva.
Odbojkom se zarazio 1964. godine. Četiri leta kasnije je završio Gimnaziju, pa se potom, i pored želje roditelja da studira tehničke nauke, opredelio za filozofiju i logiku, gde je apsolvirao za četiri godine.
– Tokom čitavog studiranja, pratilo me je i političko angažovanje. Profesori su mi bili Mihajlo Marković, Sveta Stojanović, Dragoljub Mićunović, Mladen Životić, Ljuba Tadić – ljudi koji su bili anatemisani od vladajuće politike. Ta čuvena „grupa 8” je 1975. godine i oterana sa Beogradskog univerziteta. Bio sam član organizacije „Crveni univerzitet Karla Marksa”, a pokojnog premijera Zorana Đinđića, našeg „klasića”, nikada nismo uspeli da pridobijemo – priseća se najlepših dana ortodoksni komunista, kako Duško voli da kaže za sebe.
Zbog svog političkog angažmana je osam godina bio pod prismotrom, nije mogao ni posao da nađe.
– Predavao sam u nekoliko pančevačkih škola: Gimnaziji, Hemijskoj i Ekonomskoj. Od ‘79. godine sam radio u SIZ–u za zaštitu dece, a 1980. godine sam došao u Službu zdravstvenog osiguranja, gde i dan-danas, s velikim ponosom, radim na šalteru za overu knjižica, a s uspehom obavljam i mnoge druge radne zadatke. Težak je to posao, ali i veoma lep. Stekao sam mnogo poznanstava, kod mene je uvek gužva – dodaje najbradatija pančevačka „šalteruša”.
Četrdeset godina se druži s odbojkom. Osim što profesionalno komunicira preko šaltera, gotovo čitavog života gleda i preko mreže. Najpre, igrački:
– U Dinamo sam došao 1964. godine, po nagovoru mojih drugara, a sada i kumova, Zorana Predića i Duleta Nikolića. Igrao sam desetak godina na mestu tehničara, a najveći uspeh nam je bio takmičenje u Drugoj saveznoj ligi one, velike Jugoslavije. Radio sam i kao trener, a najviše zasluga što sam ostao „upecan” ima Tomislav Vukovojac, moj saigrač i trener, čovek koji je proslavio pančevačku mušku odbojku. Želeo sam da mu dokažem da vredim jer sam smatrao da me nije dovoljno uvažavao. Najveći konkurenti za mesto u ekipi bili su mi i najbolji prijatelji Zoran, Dule i Đura!
Završio je i Višu trenersku školu.
– Bio sam trener selekcije u kojoj su igrali Zoran Gajić i Dragan Tadić, sada proslavljeni stručnjaci i moji veliki prijatelji. Slučajno, baš na svetog Aranđela, 1973. godine, na memorijalnom turniru „Rade Milićević”, zahvaljujući ogromnoj podršci Danila Vukovića, tadašnjeg direktora Hemijske škole „25 maj”, čoveka koji je drugu Titu „predao” prugu Brčko–Banovići, a uz pomoć Dušana Nikolića, formirali smo Ženski odbojkaški klub „Dinamo”, s kojim smo deset godina kasnije igrali i u Drugoj saveznoj ligi SFRJ! Nažalost, bili smo i kolektiv koji je najčešće bio osporavan i koji je, uglavnom, ostajao bez sredstava iz opštinskog budžeta. Dešavalo nam se i da od SOFK-e dobijemo 600 dinara za godinu dana, zbog ljudi koji su tvrdili da je to moj privatni klub. Sada smo članovi elite, pokazali smo da imamo kvalitet za prvoligaško društvo. Za samo šest meseci završili smo posao, a verujući u sopstvene mogućnosti, na čelu s našim predsednikom Brankom Jocićem, nadam se da možemo da napravimo pravu mašinu koja će biti sportska dika Pančeva – s ponosom ističe direktor „lavica”.
Dušan Bokšan – Osnivač i sportski direktor ŽOK Dinamo
Jedanaest godina je Bole bio predsednik Odbojkaškog saveza opštine Pančevo, osam u predsedništvu Odbojkaškog saveza Vojvodine. Radio je kao savezni i vrhovni sudija, a najviše pamti osamdesete i početak devedesetih godina. Imao je najteže zadatke na utakmicama u Prištini, kada su ulice bile prepune demonstranata. Bio je i delegat – kontrolor u sudijskoj organizaciji Odbojkaškog saveza Srbije, da bi se u interesu ŽOK-a „Dinamo”, povukao i odrekao finansijskih prinadležnosti koje su mu pripadale. Uz sve obaveze na poslu i u klubu, Duško je odnedavno imenovan i za predsednika Mesne zajednice Strelište.
– Predložen sam od svojih komšija iako se od 1975. godine nisam uključivao u politički rad. Mi smo najurbanije naselje u gradu, s najviše stanovnika, pa se ukazuje potreba za gasifikacijom Strelišta. U šali volim da kažem da ću se zalagati da „Strela” dobije i crkvu i hotel za mačke. Jer ja kao pravoslavni ateista neću da pravim crkvu za sebe, već za ljude koji su me izabrali, a hotel, da bih zaštitio mačke od zlih ljudi koji svuda postoje. Trenutno u stanu imamo četiri mace; Lala koja je stigla iz Londona omacila je tri divna „persijanca”, male aždaje: Bucka, Belog i Flekicu. Nisam ih se odrekao ni za velike sume novca koje su mi nuđene. Tako se i stvorila ljubav prema životinjama… Ispred zgrade, na radost, čuđenje i uz proteste najbližih komšija, brinem za oko dvadesetak mačaka…
Saša Vladisavljev
STVARALAC
Junak naše priče, Saša Vladisavljev, rođen je u Bavaništu, mestu nadomak Kovina, gde je i načinio prve odbojkaške korake. Stasavao je uz oca Đuru, osnivača OK „Bavanište“ i sestru Biljanu koja je tokom karijere igrala deset sezona za beogradsku Crvenu zvezdu i imala dvesto nastupa u dresu Jugoslavije. U Bavaništu se tada odbojka igrala u novootvorenoj OŠ „Bora Radić”, u školskoj dvorani nedovoljno uslovnoj za igru preko mreže, ali dovoljno dobroj da se zadovolji sportska radoznalost i zavoli ovaj atraktivni sport. Već kao sedamnaestogodišnjak Aleksandar Vladisavljev je nastupao za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, iako je dolazio iz kluba koji se takmičio u četvrtom rangu odbojkaškog sporta. Kasnije je uspešno igrao u Zvezdinom crveno-belom dresu, kraće vreme je branio boje novosadske Vojvodine, pa se onda obreo u Smederevu, gde se po završetku karijere opredelio za trenerski posao.
Poslednjih nekoliko sezona, pre odlaska u Crvenu zvezdu, Saša Vladisavljev, s velikim uspehom predvodio je Ženski odbojkaški klub Dinamo iz Pančeva. Nakon zapaženih rezultata Pančevki u elitnom prvenstvu Srbije, ovom vrsnom strategu je ukazana čast da bude pomoćnik Zoranu Terziću, selektoru ženske odbojkaške reprezentacije Srbije koja je poslednjih desetak godina u vrhu svetske odbojke.
Aleksandar Vladisavljev
Sa mnogo savesti dok ovo pišemo, ističemo, Vladisavljev je bio jedan od ključnih ljudi u svakom postignutom uspehu ŽOK Dinamo dok je vodio ovaj popularni pančevački klub. Svojim znanjem, umećem da na pravi način predstavi devojkama svoje zamisli, a da ih one sprovedu u delo, ostao je uporište u razvoju mnogih. On će, pre svega ostati upamćen kao stvaralac i osoba koja nije mogla da bira, već se uvek okretala onome što ima u”svom dvorištu”, pa sa tim devojkama, uporno, iz sezone u sezonu, radio na njihovom usponu u svetu odbojke, tako štiteći i svoj autoritet.
Saša Vladisavljev je već nekoliko godina trener beogradske Crvene zvezde, a kako smo rekli, uspešno sarađuje sa Zoranom Terzićem, selektorom naše reprezentacije.
Odbojka 013
IGROM DO USPEHA
Klub je osnovan 2011 godine. Cilj je bio i ostao rad sa decom Pančeva i naseljenih mesta sa posebnim osvrtom na mlađe kategorije. Neprikosnoveni su ljudi iz ovog kluba i njihovi članovi u mlađim kategorijama na nivou Banata. Takođe, među prve su tri ekipe u Vojvodini i prvih šest u Srbiji.
Posebno bi trebalo istaći doslednost u isticanju sistema zivotnih vrednosti, školovanja, edukacije i socijalno-sportskog vaspitanja kod dece. Prošle godine je klub prijavio devet takmicarskih kategorija. Ostvarili su velike uspehe sa svim selekcijama, a poziv Maši Rikanović, u pionirsku reprezentaciju Srbije, najbolje govori o tome.
Saradnja sa klubovima iz Omoljice-OK Mladost, na čelu sa Vojislavom Pavlovićem i OK BNS, koji predvodi Boban Prole došla je do nivoa-jedna duša a tri kluba. Zajedničke mlađe selekcije daju rezultat koji će, vrlo brzo, biti prepoznati kao vrhunski odbojkaški domet nekih devojčica.
Ivan Krgović – Čovek na pravom mestu
Ponosni su ljudi u klubu na činjenicu da su devojke koje su prošle kroz selekcjje uvek uz svoju “Odbojka 013”, na čelu sa Jovanom Marić, diplomiranom inženjerkom građevine i odbojkaškom sudkinjom. Naravno, ističemo ljudske veličine i odbojkaške trenere kao što su: Brana Jovanov, Jovica Cvetković, Saša Vladisavljev, Milorad Kijac i Darko Dobreskov. Reč je o trenerima koji su prošli kroz grad Pančevo (Joca i Brana su sa Ivanom Krgovićem i osnivači kluba), pomagali nam I još uvek to čine, a osvajači su i učesnici mnogih svetskih i medalja sa Olimpijskih igara, sa Srbijom, ali i sa nekim drugim reprezentacijama. Ponos kluba su sva deca koja treniraju odbojku, bez da istaknemo nekog posebno, ali svi znaju da su; Nataša Božić, Katarina Šoštarić, Jovana Marić, Jelena Petrov, Dragana Marković osobe na koga bi trebalo da se ugledaju sva deca iz našeg kluba.
Trebalo bi posebno istaći i trenere koji su trenutno u klubu: Nebojšu Božića, Zorana Markovića, Jovicu Stankovića, Vladimira Jovančića i Ivana Krgovića, dok su Jelena Petrov, Nataša Božić i Dragana Marković, sigurno, najbitnije karike u stručnom štabu ove sportske družine, a koje će i u budućnosti imati značajno mesto u edukaciji mladih odbojkašica iz Pančeva i okolnih naseljenih mesta.
Odbojka 013 – Potreba za povezivanjem
Moramo istaći Aleksandra Gavrilova, takođe klupskog trenera, koji je trenutno angažovan u Hrvatskoj, a koji je sa našim Pančevcem-Milošem Milićem, udario temelje odbojke na pesku na ovim prostorima. Ostvarili su vrhunske domete u ovom olimpijskom sportu, i čekamo dan, kada će nam se i oni, ponovo, priključiti u radu.
Ne može se zaboraviti, čak, potrebno je posebno naglasiti, ljudsku podršku, stručnu edukaciju, od strane Jovice Cvetkovića, Brane Jovanova i naravno našeg Zorana Gajića, koji su uvek uz nas. Prijateljstvo s ova tri trenera, slobodno se može reći- svetskih veličina, Ivana Krgovića, prvog čoveka kluba, Alfu i Omegu stvaralaštva “Odbojke 013” prati kroz život i odbojkašku karijeru. Povratak iz Irana u Srbiju, gde je uspešno radio, za Krgovića je najvažnija odluka u životu, u vezi sa odbojkom, kao i porodicom, često ume da istakne ovaj odlični pančevački sportski radnik, čijim zaslugama, entuzijazmom i vizijom, sada u gradu na Tamišu imamo sjajan sportski kolektiv.
Treneri -Uvek na istom zadatku
Ne može se uspeti, u bilo kom poslu, pa tako i u sportu, bez ogromih ulaganja. Požrtvovanost nema cenu, a porodice pomenutih ljudi u ovom tekstu najbolje znaju o čemu govorimo. Zato i one zaslužuju posebniu zahvalnost. S obzirom da je reč o gradskom klubu, već godinama se ostvaruje vrhunska saradnja sa Gradskim vlastima i Sportskim savezom Pančeva. U budućnosti, sasvim sigurno, možemo očekivati lepe vesti u vezi sa za novim, mladim talentima, koji se stalno priključuju klubu.
ZAŠTO ODBOJKA? PRIDRUŽI SE, VIDEĆEŠ!
Najmlađi klub u Pančevu, kad je reč o odbojci, ima ime “Odbojka 013”. Simbolika je jasna, ali i iskazano poštovanje prema gradu koji jeste sportski. Ako želite da se informišete kako, i zašto da izaberete ovaj klub, ili se posvetite odbojci, u rečenicama pred vama, baš to su objasnili ljudi koji vode ovu sportsku družinu. Čitajte pažljivo.
Znate li da je odbojka sport koji pozitivno utiče na razvoj dečje ličnosti? Baveći se odbojkom, deca razvijaju optimizam, neustrašivost, preduzimljivost, koncentraciju i intelektualne sposobnosti. Ovaj sport stvara dobru osnovu za dalji uspeh u životu. Naš cilj je ne samo da deca stasavaju u fizički zdrave i spremne osobe, nego da povezuju svoje intelektualne i fizičke veštine koje omogućavaju skladan razvoj celokupne ličnosti… I ako postoje određene fizičke predispozicije za bavljenje ovim sportom, svako dete može da se bavi odbojkom. Za svakoga ima mesta u našoj čaroliji!
Dobar rad u polju uvek donese rezultat
Neko će postati odbojkaš, neko trener, statističar… No, jedno je sigurno – svi će postati dobri ljudi! Jer, mi smo porodica! Mi decu učimo da slušaju dobru muziku, da ne koriste previše mobilne telefone, da se igraju, da uživaju. Znate li da je odbojka jedini sport u našoj zemlji koji više od dvadeset godina ide samo uzlaznom putanjom? Zbog toga su naše devojke najbolje na planeti, zato su momci uvek u svetskom vrhu!
Jer …
Teren je ravan, a lopta okrugla
mi stvari gledamo iz drugoga ugla
čas smo na ledjima, a čas potrbuške
ponekad letimo ko iz puške…
Da li se još uvek pitate zašto odbojka? Ili zašto Odbojka 013?
Pa, ZATO!
Dođi, pridruži nam se! Probaj odbojkašku igru! Postani deo naše čarolije! Javi se na telefon 063/81-18-997 ili na našu FB stranicu.
Odbojka na pesku – Sve više poklonika
Rubriku o odbojkaškim klubovima u Pančevu pripremili Aleksandar Živković i Slobodan Rora Damjanov, a zahvalnost dugujemo i Ivanu Krgoviću, za pomoć tokom pisanja iste.
Vizuelni identitet: Jovana Damjanov
Fotografije: Pomenuti klubovi i privatna arhiva