Ova rubrika našeg sajta sufinansirana je na konkursu Grada Pančeva za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2019 godini

 

 

U rubrici Igralište, na našem sajtu, predstavljamo vam Dušana Dudu Stojića, pančevačkog hirurga i renomiranog sportskog radnika.

 

 

DUŽNOST OD JAVNOG ZNAČAJA

 

 

Istorija hirurgije je stara koliko i istorija čovčanstva i medicine. Konvencionalno se deli na preistorijsku, hirurgiju starog veka, srednjeg veka do renesanse, od renesanse do modernih vremena i savremenu hirurgiju. Još malo konkretnije: opšta hirurgija, traumatologija, abdominalna hirurgija, vaskularna hirurgija, torakalna hirurgija, kardijalna hirurgija, endokrinološka hirurgija, dečja hirurgija, neurohirurgija, maksiofacijalna, oralna hirurgija, očna hirurgija, maksilofacijalna hirurgija,ortopedija, plastična i rekonstruktivna hirurgija, grudna hirurgija, urologija, kao i druge brojne poddicipline. Počeo sam ovaj tekst o hirurgiji, naravno, zbog junaka priče, jer, Dušan Stojić živi medicinu duže od trideset godina, ali, ko poznaje ovog rođenog Pančevca, sigurno nije propustio činjenicu iz Dudine biografije-on se i s fudbalom srodio. Možda se pitate, kakve veze imaju hirurgija i fudbal? Ima ih, i te kako, a Stojić svojim delom, u obe discipline, jača veru da je moguće baviti se obema oblastima života, veoma uspešno.

 

Da to tako kažemo, i tamo i ovamo, timski rad je presudan. Preciznost u delanju oba posla ne samo da se podrazumeva, već je glavna vrlina uspešnih. Požrtvovanost i strastvenost ,sigurno donose rezultat, na obe strane. Posle uspešne operacije ili datog gola, te pobede, osećaj je identičan. Možemo tako da nabrajamo dugo, ali, ko želi da razume, dovoljni su i ovi primeri. Dakle, nije slučajno što je uspešan hirurg našao svoje mesto među fudbalerima, bolje reći sportistima, kod ljudi od te dimenzije.

 

Dušan Stojić, kao svaki mladi čovek, imao je utisak da se nalazi pred nekom tajnom, istovremeno razdiran, željom da pronikne u nju i potrebom da se od te želje odbrani. S tim dvostrukim osećanjem,  nije se vratio kući, već uspešno završio studije medicine, pa zatim, jednu od najtežih specijalizacija-hirurgiju. Radeći u pančevačkoj Opštoj bolnici, prošao je put od stažiste do prvog čoveka odeljenja, a jedno vreme, rukovodio je važnom ustanovom u Južnom Banatu. Njegove reference su vidljive svakodnevno, dovoljno je samo da se okrenete oko sebe, i ugledaćete nekog kome je pomogao. Posao troši čoveka, a tek njegov, ali, kako vreme prolazi, bar se meni tako čini, Duda, ne da se nije zasitio svojih obaveza, već deluje potpuno staloženo. Zapravo, svojom linijom kontinuiteta, ostavlja utisak zadovoljnog čoveka, koji tačno zna koliko vredi i zašto hoće dalje. On je na vreme razumeo-za novi život, prosvećenje donosi samo nove operacije, kao i izlasci na sportski teren.

 

 

Upoznao sam ga odavno, ima tome više decenija, naravno, prvo na igralištu, jer, osim fudbala, i odbojka je jedan od njegovih omiljenih sportova. Kao medicinski radnik, lekar, odavno prisustvuje utakmicama, jer, sport nije samo zabava, već ozbiljno trošenje energije. Kad je tako, dešavaju se povrede, lomovi, istegnuća i šta sve ne. Zato je prisustvo njegovih kolega i njega samog, uvek dobrodošlo na sportskim manifestacijama. Elem, združili smo se, da tako kažem, radeći za OK Borac iz Starčeva. U to doba, kad je Boža Kojić bio prvi čovek kluba, o svemu se vodilo računa, pa te godine, krajem 90-tih, bile su zlatno doba, sportskog društva iz mesta nadomak Pančeva. Igralo se stalno, putovalo, a bilo je i rezultata. Kasnije, Stojića sam sretao na fudbalskim utakmicama, jer FK Dinamo, i jeste njegova druga kuća. Uvek spreman da zaštiti, pomogne na najbolji način, svima je ulivao poverenje, pa je lako stekao simpatije sportista i rukovodstva popularnog “Brzog voza”. Poslednjih godina, kad se sve na bolje promenilo u pančevačkoj sportskoj ikoni, na najviši nivo je dovedena infrastruktura, pa se oformio i medicinski tim, kojim rukovodi Stojić. Već neko vreme se dogovaramo da priča i za “Praštanje uspeha”, ali obaveze nikako nisu dozvoljavale. Ipak, kad smo se nedavno sreli u Perlezu, gde je Dinamo igrao susret u Srpskoj ligi, prilika nije smela da se propusti. Pre samog duela  videli smo se, pozdravili, i dogovorili da razgovaramo na poluvremenu. Tako je i bilo. Možda sumnjate da ljudi mogu da kažu šta misle za samo 15 minuta, ali, grešite. Pročitajte redove pred vama, pa se i sami uverite.

 

 

FUDBAL-LJUBAV IZ MLADOSTI

 

Voleo bih da prvo malo govoriš o tome, kako si se ti našao u fudbalu?

–Kad sam imao četiri-pet godina, moj otac i mati su me prvi pu doveli na Dinamo. To je bilo 1962. Sve se tada dešavalo na Gradskom stadionu. Subotom su se gledali košarka i odbojka, nedeljom pre podne boks, a poslepodne fudbal. Posle toga, kako sam rastao, i sam sam počeo da igram fudbal. Vidi, za mene je fudbal filozofija života, način življenja i posle porodice i hirurgije najvažnija stvar na svetu. Rećiću ti još nešto- Ako si stvarno zaljubljenik u sport, kad jednom osetiš taj miris i ukus trave, to više ne izlazi iz tebe.

 

 

 

Meni je veoma interesantno što ti, osim što radiš u fudbalu, da to tako nazovemo, istinski pratiš zbivanja, i to širom sveta. Odgledao si neke derbije, kojim bi svaki zaljubljenik u “buba-maru” voleo da prisustvuje. O tome mi pričaj.

–Znaš kako, ja sam gledao Čelik iz Busovače, a i sam sam igrao u Malom Bavaništu. Navodim ti neke primere. Znači, od beton lige, kako se to popularno kaže, ali sam stigao da gledam i Barselonu, moj omiljeni klub, protiv Real Madrida ili u Rimu posmatrao derbi Lacio-Roma. Na delu sam video i Liverpul. Volim fudbal, to bi tako objasnio.

 

 

S obzirom da si završio Medicinski fakultet, postao hirurg, da li si, možda, već tokom studija razmišljao da negde kao lekar radiš u sportskoj ekipi?

–Znaš kako, s obzirom da sam ja igrao od svoje 14 godine u pančevačkim klubovima, a dogurao sam i do republičkog ranga u suđenju, negde sam znao, i tokom studija, da ću ostati u toj sportskoj priči, fudbalu naročito. Volim sve sportove, ali fudbal posebno.

 

 

Evo nas sada na istom zadatku. Pratimo FK Dinamo 1945. Koliko si Ti već u ovom taboru?

–Teraš me mislima daleko u prošlost. Ima tome tri decenije kako smo se upoznali i ostali jedno uz drugo. Teško mi je da sada, u ovom vremenu, objasnim tvojim čitaocima kako je nekada bilo u našem Dinamu. Recimo, evo primera. U jednoj sezoni, čak sedam puta smo leteli avionom na susrete s rivalima, širom Jugoslavije. Bili smo u Dubrovniku, Šibeniku, Rijeci, Splitu, Zadru, Puli, Mariboru i Ljubljani. Zanimljivo, zar ne? Ima tu mnogo arhivske građe o kojoj bi mogao da ti pričam, ali, onda bi nam trebalo mnogo vremena, mnogo duže od ovog koje nam je na raspolaganju.

 

 

Malo ću da skačem s teme na temu, što se kaže. Za sve te godine, šta bi izdvojio kao najlepši trenutak, a šta te je ražalostilo?

–Odmah ću ti reći. Najradije bih zaboravio povredu mladog Ilića, momka iz Banatskog Karlovca, koji se teško povredio baš na Dinamu. Hitno smo ga prebacili za Beograd, ali, nažalost, ta se priča tragično završila. Baš ovih dana, igrali smo u njegovom mestu rođenja memorijalnu utakmicu, njemu u čast. Eto, to su ti trenuci kada se pitam, zašto sve ovo radim? Šta mi ovo treba? Na sreću, mnogo je više tih lepih momenata, koji se pamte i rado ih se sećam. Za mene, bilo je sjajno što sam sedeo na klupi Dinama u vreme kada je Petar Divić igrao i gledao kako se taj momak fudbalski razvija. Kada smo ulazili u Drugu ligu, Peca je dao 78 golova, u svim takmičenjima. Pazi, on je bio baš klinac, ali mnogo talentovan. Sećam se da mu je Branko Đokić, koji je tada vodio Dinamo, na prvom treningu doneo dres a brojem 9 na leđima, da mu ga i rekao-sine, ovo je za tebe. Ima mnogo tih detalja koji se ne zaboravljaju. Evo, i ovaj razgovor je za mene zanimljiv, baš prijatan. Takođe, kroz fudbal, stekao sam mnogo prijatelja i to je čitavo jedno bogatstvo.

 

 

Ti si svedok razvoja jedne sportske družine. Da li ti se čini, u ovo, novije vreme, od kad su klub preuzeli Goran Janjović i Nenad Jovančević, da je nastupilo neko bolje doba za “Brzi voz”?

–Tačno je to što si rekao, postavivši mi, ujedno, pitanje. Znaš kako, posvećenost je ta ključna razlika među ljudima. Njih dvojica su zaista pravi posvećenici u tome koliko vole i ulažu u klub. Nije isto kad imaš ljude koji to rade tek tako, i nekog ko baš voli klub, želi da napreduje i čini sve da se to i dogodi. Da ne zaboravimo, bez obzira o kom je rangu takmičenja reč, fudbal uvek iziskuje ogromna sredstva, a Janjović i Jovančević su tu dokazali koliko vole naš Dinamo.

 

 

Lekari u sportu su sastavni deo te priče. Posebno, kad je reč o vrhunskom sportu. Mislim, dinamovci imaju sreću što Ti, s medicinskim timom, vodiš brigu oko fudbalera “Brzog voza”. S tobom na igralištu, ali i van njega, znam-temeljno je osvetljena briga o zdravlju sportista. Neophodno je to, zar ne?

–Naravno. Fudbal je sport kontakta. Neke stvari ne mogu da se preduprede. Ljudi možda ne shvataju, ali, da tako kažem, jedan običan potres mozga, ako se ne tretira kako treba, može da dovede do ozbiljnih komplikacija. Moraš da znaš kako da reaguješ, da si obučen, tačan. Zato i jeste važno medicinsko osoblje na svim sportskim terenima.

 

 

Poznato je to, fudbal je nad igra, da to tako kažem. Mnogo je tu elemenata da bi se nešto prepuštalo slučaju. Posebno u vrhunskom fudbalu. Meni se mnogo sviđa što FK Dinamo 1945 ima svoj medicinski tim. Momci i ljudi iz kluba su zbrinuti tokom 24 sata. Lepo je to znati.

 

 

 

 

–Sasvim je u redu da se tako postavlja sistem. Pomenuo si tim, a naša Ivona i Pop zaista rade odličan posao. Ja se trudim da stignem i na svako gostovanje Dinama. Znaš i sam, nije to lako, jer, treba uskladiti obaveze u bolnici, dežurstva, ali, evo, trudimo se svi da budemo na raspolaganju. Naše porodice trpe najviše, ali to je naš život i razumeju nas. Sad je prilika da kažem još nešto, isto važno u razvoju našeg Dinama. Mnogo mi je drago što postoji i Media tim u našoj sportskoj družini, što dokazuje  ozbiljnosti ljudi koji vode “Brzi voz”. U ovo vreme, o svemu se mora voditi računa, i svaka ta klupska karika je bitna, ako želimo da ostvarimo naš cilj.

 

 

 

 

 

 

IGRAJTE FUDBAL-BUDITE ZDRAVI

 

Evo nekoliko pokazatelja zašto je važno baviti se fudbalom:

Osobe koje rekreativno igraju fudbal imaju niži holesterol, krvni pritisak, normalniji broj otkucaja srca i manje masnog tkiva od neaktivnih ljudi, pokazalo je novo britansko istraživanje.

“Fudbal je efikasna preventivna mera širokog raspona i lek za bolesti koje su posledice životnog stila, nezavisno od godina, pola, nivoa  fizičke spremnosti i fudbalskog umeća”, kaže vođa istraživanja Piter Krastrap, profesor sporta i zdravstvenih nauka s danskog univerziteta u Odensi.  Još da se ne zaboravi: igrajući fudbal-drastično povećavate aerobni kapacitet (kondicija), takođe, dolazi do poboljšanja kardiovaskularnog zdravlja, sniženja procenta telesne masti i poboljšanja tonusa mišića, kao i  povećanje snage mišića, povećanje čvrstine kostiju, jačanje sposobnosti koordinacije, promovisanje timskog rada i dijeljenja, jačanje kognitivnih funkcija mozga, povećanje samopouzdanja i samopoštovanja, smanjenja anksioznosti. Na kraju, a ne manje važno je i to-Svi mogu igrati, bilo gde.

 

 

FK DINAMO 1945 JE VREDNOST KOJU NIKO NE MOŽE DA ZAUSTAVI

 

 

Pričamo već neko vreme o FK Dinamo 1945, a Ti kao ozbiljan i veredostojan svedok, dobar si sagovornik. Zato te pitam, šta to još ne dostaje da se plavo-beli, otisnu ka vrhu srpskog fudbala?

–Fudbal je nekako izgubio primarno sportski karakter.Bar se meni tako čini. Zna javnost na šta mislim. Razmišljam o tome da će za nekoliko godina to i da se desi. Skoro sam razgovarao s tvojim kolegama, baš u vezi s ovom temom, pa sam im malo u šali, ali i ozbiljno misleći, rekao-Nadam se da će se to dogoditi u mom životu. Dinamo svojim postojanjem, infrastrukturom, ljudima, zaslužuje to, i desiće se u narednim godinama sigurno. Prvo prolaz u Prvu ligu, a zatim i u elitu.

 

 

Završilo se poluvreme, sudija samo što nije označio početak drugog dela utakmice Vojvodina-Dinamo, u Perlezu. Imam vremena samo za poslednje pitanje. Naravno, reč je o fenomenu (ne) praštanja uspeha? Kako ga Ti tumačiš?

–To je tako u ovoj zemlji. U svakom segmentu, ne samo u sportu. To me podseća na tviteraške opaske. Uvek neko misli da bi on nešto bolje uradio od onog kome se obraća. Ipak, mislim, konkretno, kad je reč o Dinamu, na jako smo dobrom putu da ostvarimo naše planove i to niko neće moći da zaustavi.

 

 

I dok je na svetu sve manje sanjara, onih do kojih dopiru zvukovi sreće i boljitka, lepo je videti čoveka blagoslovenog viškom vitalnosti i verovanja da postoji bolje sutra. Dušan Duda Stojić, to je jasno, ima svoj cilj. Njegovo osećanje je u skladnom odnosu sa primarnom profesijom, porodicom i fudbalom. Za njega, smirenost i tišina, na jednoj strani, dok je u operacionoj Sali, i šansa da pripomogne u važnim događajima na sportskom igralištu, na drugoj, jedno te isto je. Stojić zna, sve je, uvek, do čoveka. Svi mi živimo ovde i sada, a ponekad je dovoljno samo pomilovati nekog, i eto čarolije. A, zamislite samo čoveka koji spašava živote… Takvo čulno iskustvo se retko sreće. Ipak, neki od nas su imali sreće.

 

 

Da ne ostanem dužan. Dinamo je u Perlezu slavio protiv Vojvodine s 4:0.

 

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 

Fotografije: privatna arhiva