Za „Praštanje uspeha“ govori Nenad Kecman, rukometna legenda, ličnost koja je obeležila epohu pančevačkog sporta i mnogo šire.

 

 

 

 

UMETNOST ŽIVLJENJA I OSTAVŠTINA ZA BUDUĆNOST

 

 

 

Junak moje priče rođen je na početku Drugog svetskog rata, tačnije, 1940. u Bosanskoj Gradišci. S porodicom, kao ratna izbeglica, dolazi u Srbiju, ali ne da se odmah odomaći u nekoj sredini. Muke su trajale još neko vreme, da bi, konačno, u Pančevu bila pronađena ta stajna tačka. U gradu na Tamišu, završio je osnovnu školu i gimnaziju „Uroš Predić“. Kasnije, zaposlio se u JKP „Vodovod i kanalizacija“ gde je decenijama uspešno radio. Ipak, reklo bi se, ona prava ljubav, oduvek je bila sport, rukomet posebno. Zato i ne čudi karijera koja je, svakako, prebogata detaljima i uspesima.

 

 

Rukomet je bio maštarenje za Kecmana, dok, svojom unutrašnjom snagom i voljom, kojom će kasnije vladati gde god da se pojavio, odlučio da sopstvenu stabilnost potvrdi birajući baš pomenuti sport. Stariji Pančevci, svakako, pamte i veliki rukomet, koji se igrao na ovim prostorima, ali Kele, kako svi zovu poznatog Pančevca, je 1956. krenuo je sa malim rukometom, koji je, u to doba, bivao sve popularniji. Nažalost, nisam rođen dovoljno rano da ga gledam na igralištu, a Kecman je karijeru počeo kao levi bek, a završio kao krilo na istoj strani terena, ali svi, koji su ga posmatrali, dok je bio aktivan igrač, slažu se, zanosno je bilo, jer, pripada toj generaciji, koja je pružala najbolje što se moglo videti. Pre nego što će se u pančevačkom Dinamu, toj rukometnoj kolevci, u našoj zemlji, kako su mnogi nazivali žuto-crne, pokazati kao sportista od iskona. Godinu dana je proveo u „Mladoj Bosni“, gde je, po sopstvenim reima, mnogo naučio od tadašnjih reperezentativaca Jugoslavije, sa kojima je igrao u istom timu. Lepo iskustvo ga je ojačalo kao čoveka i sportistu, ali, ono pravo, dolazi, s početkom ljubavi prema Dinamu, u kojem je igrao tačno 10 godina.

 

–Dolazak u Pančevo je bio pravi potez, za nastavak moje karijere. Oko mene su bili sve sami dobri igrači i treneri, pa i ne čudi što sam brzo napredovao. Dobre igre su doprinele da počnu i pozivi za reprezentaciju Srbije, a kasnije i Jugoslavije. Evo, da Ti kažem Rora jedan zanimljiv podatak, a verujem da će to i tvojim čitaocima biti interesantno. Za Dinamo sam tokom deset sezona odigrao čak 488 utakmica i postigao 1595 golova. Ova statistika, kako su mi rekli, doprinela je da me svrstaju u jednog od najboljih igrača koji je nastupao za Dinamo, od kad je klub osnovan-priča mi Kele, na početku našeg razgovora.

 

 

 

 

Već sam napomenuo, Nenad Kecman, imao je prebogatu karijeru, a kad je tako, ne bi valjalo neki detalj da se propusti. Nisam se iznenadio kad mi je predložio:

–Rora, Ti odlično radiš svoj posao, a ja bih hteo da budem na istom nivou, kad si već odlučio da pišeš o meni. Zato, napisaću ti ono najbitnije, da nešto ne izostavimo, pa ću ti te podatke poslati-u dahu mi iznosi svoj plan uvaženi sagovornik, kojeg i da hoćete, ne možete da odbijete. Tako je i bilo.

 

 

Dakle, spasivši me od iskušenja da nešto ne pogrešim,  sad ja vama koji čitate moj tekst, nabrajam važne detalje:

Kao bitnu medalju, Kecman izdvaja zlato sa Evropskog prvenstva Železničkih rukometnih reprezentacija, koje je održano u Poljskoj 1966. Ti nastupi za Jugoslaviju i dalje su u sećanju mog sagovrnika. Za seniorski nacionalni tim Jugoslavije igrao je 10 puta. Igračku karijeru, završio je u dresu kačarevačkog Jedinstva. Još je nastupao za selekcije Pančeva, Vojvodine, Srbije, naravno Jugoslavije, ali i za tim „Gimnazijalac“, zbog čega je, takođe, veoma ponosan.Usledila je trenerska karijera, koja, po mom skromnom mišljenju, još više ističe Nenada Kecmana kao rukometnog virtuoza. Zašto? Jer je kao, sada druge vrste stvaralac, dokazao, sportski poligon može biti poprište ljubavi, prazan pejzaž, kojeg njegovi izabranici/ce pune umećem i ljubavi.

 

 

 

 

Čitam dalje napisano:

 

Zbog obaveza na radnom mestu, a napomenuo sam da je to bilo u pančevačkom Vodovodu, Kele nije mogao profesionalno da se posveti trenerskom pozivu, pa je neko vreme, proveo učeći momke i devojke u manjim sredinama. Kasnije, kad je odlučio da mu samo rukomet, odnosno, trenerski hleb, bude prioritet, posvetio se tome. Piše, dalje, kako je u to vreme, vrvelo od sjajnih trenera, te je imao od koga da uči. Prvo se usmerio na pomenuto Jedinstvo, kao i RK Dolovo. Njegov rad na igralištu, nije dugo ostao neprimećen. Smeslost da proba svoje ideje, pokazala se kao ispravna, izbegavši da polaže nečiji tuđ ispit, ili krši postojeće zakone. Tako je, unutar rukometnog sveta, da ga tako nazovem, bio avangarda. Ako su i pokušali da izvagaju njegovo poimanje sporta, uvek je tas prelazio na Keletovu stranu. No, o uspesima, tek ćete čitati u nastavku teksta.

 

 

 

ČOVEK POSEBNE MUDROSTI

 

 

Prvo ću o sopstvenim utiscima. Da ne poveruje čovek, ali Nenad Kecman će u aprilu napuniti 81. godinu. Izgleda i deluje mnogo vitalnije, mada, oprez od poznate pošasti, koja nas je napala prošle godine i ne popušta u dovoljnoj meri još uvek, malo ga je ukočila od redovnih aktivnosti (vožnje bicikla i ispijanje kafa sa prijateljima po lokalnim pančevačkim kafićima).

 

Upoznao sam ga mnogo pre nego što ću shvatiti da je neprikosnoveni sportski autoritet. Kako to? Jednostavno je za objasniti. Naime, njegova starija ćerka Nataša, moja je školska drugarica. Znam je skoro pola veka. O uglednoj stomatološkinji, najboljoj koju poznajem, njenoj sjajnoj porodici, ali i Oliveri, mlađoj sestri, čitaćete u posebnoj rubrici. Dakle, godinama kasnije, upoznao sam Nenada Kecmana, trenera. Oduvek, on je imao šta da kaže. Što, zarad znanja koje je godinama gomilao, koje se može smatrati leksikografskim, ili žudnjom, da opiše kako on vidi neku pojavu ili čoveka. Kako god, tvrdim, teško ćete upoznati sugestivniju ličnost. Baš taj način njegovog izražavanja može se smatrati životnom veštinom. Kao mlađi, retko sam bivao u njegovom društvu, jer, klinci danas to ne razumeju dovoljno, nije bilo moguće, sedeti blizu starijih, uglednih sugrađana, ako to što delate nije na najvišem nivou. Ipak, kako su godine prolazile, a Kele se sve više upoznavao sa mojim novinarskim radom, postajao sam i njegov sagovornik u kafani, na ulici ili nekoj sportskoj manifestaciji. Poslednjih godina, sa zajedničkim prijateljem, Radenkom Stojanovićem, za neke, najtalentovanijim mladim trenerom koje je Pančevo imalo (sa ŽRK Pančevom, u pionirskoj konkurenciji, bio prvak Jugoslavije), nažalost, već predugo van rukometa, povremeno sedimo i pijemo kafu. Dragoceni su to, za mene, razgovori. Naravno, nas dvojica, mlađih, otvorenih očiju i načuljenih ušiju upijamo reči našeg prijatelja. Kele voli da pohvali kad je nešto lepo, dobro urađeno, a svojevremeno, nasmejao me je, ali i dirnuo opaskom, dok sam radio PR u RK Dinamo. Sećam se dobro njegovih reči: „Rora, Ti si najbolji igrač Dinama“, aludirajući na moju posvećenost da javnosti na što bolji način prenesem šta se zbiva sa renomiranom pančevačkom družinom.

 

 

Kele je ponosan na svoje ćerke Natašu i Oliveru, kao i njihove porodice, posebno unuke. Kad smo se dogovarali za viđenje, da bih napravio tekst o njemu, odmah mi je iskreno rekao: „Vidi, ako hoćeš da se nađemo, moraš da ispuniš sve norme propisane protiv Covid-19“. Pomislio sam da se šali, ali kad sam stigao u lokalni kafić, a Rade i on sede na pristojnom odstojanju, sve sa maskama na licu, bilo mi je jasno, postoji nešto važno, zbog čega Kecman insistira na tome. Saznajem ubrzo, jedan od njegovih unuka imao je zdravstvenih problema, kao i  supruga, pa, pre svega zarad predostrožnosti, mora tako. Stavio sam i ja masku. Kad nam je ljubazna devojka poslužila kafu, uključio sam diktafon, kako bih, dodao tekst onom koji mi je Kele već poslao, u vezi sa biografskim podacima.

 

 

 

NATAŠA I OLIVERA

 

Natašu Martić, stariju Kecmanovu ćerku sam već pominjao u svom tekstu, ipak, želim još nešto da naglasim. Reč je o osobi koja raspolaže enormnom sposobnošću osećanja i saosećanja. Valjda je zato i sjajna stomatološkinja, rekoh, najbolja koju znam. Sve je na vreme u životu završila. Fakultet, udala se, rodila trojicu sinova. Decenijama već pomaže svima nama, koliko može. Njen suprug Milan, Mita Martić, ništa je manje izuzetan. Čega god da se dohvati, pretvori u uspeh. Dok je predavao u školi, bio je sjajan profesor matematike. Kad je počeo da radi u Silexu, poznatoj pančevačkoj firmi, kao jedan od direktora, ne samo da je udahnuo dušu celom sistemu, već brinuo o njemu kao de je njegov. On je pecaroš-mušičar, jedan od boljih koji poznaje region, mada, mislim da bi i palnetarno umeo da odgovori najboljima. Njihova deca, sad već momci, svi su uspešni. Oni su Keletov ponos.

 

Olivera Kecman me više podseća na oca. Ima tu prvorazrednost u pogledu na život. Ako joj se nešto dopada, osvoji ga. Kad se posle sjajne karijere u svojoj zemlji, otisnula, prvo u Nemačku, a kasnije u Dansku, bila je to hrabrost. Dokazala je, posebno na severu Evrope, tamo gde je postojbina rukometa, da raspolaže revijom ideja, koje ume da sprovede u delo. Da vam kažem, kad ste sportski direktor, pa trener u Danskoj, već je za poštovanje. Ali, kad vam ukažu čast da budete sekretar čitavog sportskog društva Sonderjuske, onda je to mnogo više. Olja nikad nije, kao neki, prekinula vezu sa rodnim gradom. Često je viđam u Pančevu. Verovatno se ovde najbolje uživa. Sestre Kecman, koliko god Nenad bio uspešan u rukometnom svetu, za mene, najbolje su njegovo delo.

 

 

RUKOMET JE RUKOMET, SAMO…

 

 

Već sam svojim čitaocima napomenuo da ste karijeru trenera počeli u manjim sredinama, da ih tako, mada nepopularno, nazovem. To je bio dobar početak, posle sjajne igračke karijere, zar ne?

–Da potvrdim tvoje reči, zaista je bilo tako. Vidi, Ti sigurno znaš, a s obzirom da tvoje tekstove čitaju i ljudi koji vole sport, verovatno se sećaju, kačarevačko Jedinstvo je bilo primer uglednog kluba. Potvrdiće mnogi ovo što kažem. Čak, mnogi od nas, mislim na trenere, prvo su morali da se dokažu u Kačarevu, da ostave trag, nastave tu lepu priču, da bi se išlo dalje, napredovalo. Tamo sam i ja krenuo, da bi potom otišao u Dolovo. Inače, vraćao sam se Jedinstvu, kasnije, još dva puta. Stoji da sam vodio Dinamo, dva puta, a na kraju svoje karijere i Vršac. Ovo je deo posvećen radu sa rukometašima.

 

 

Bilo je značajnih rezultata?

–Moram da ti napomenem. Raditi u Dinamu, za sve nas, da kažem, bivše igrače tog kluba, posebno, bila je velika čast. Taj period bih označio kao nešto posebno i značajno u trenerskoj karijeri. Dobre rezultate sam ostvraio i sa Jedinstvom i ekipom Vršca.

 

 

Interesantno je, vas često pominju kao trenera koji se više posvetio radu sa devojkama. Da kažem, kao ženskom treneru. Da li bi se složili?

–Vidi, ispada da je tako. Možda je bolje i ispravnije reći, u radu sa ženskim ekipama stekao sam veću afirmaciju, pa je, verovatno, to klasifikovanje i stiglo zbog toga. Moj prvi tim, koji sam vodio bio je Dinamo. Bilo je to nešto posebno, jer je i moja ćerka Olivera, tada nastupala. Nije to tajna, ona je bila jedna od najtalentovanijih pionirki Jugoslavije. Iskreno, ona je i bila moj najveći motiv koji me je opredelio da se više posvetim ženskom rukometu.

 

 

Gde ste još devojkama prenosili znanje. U kojim je to timovima bilo?

–Vraćaš me u lepa vremena. Dva puta sam vodio ORK Beograd, pa još jedan tim iz srpske prestonice, a to je Voždovac. Bio sam dva puta i trener u Somboru, a sedeo sam i na klupi zrenjaninskog Minela.

 

 

Koliko se sećam, najvrednije rezultate ostvarili ste sa Somborkama?

–Tako je. Tada se ekipa zvala Sombor-Dunav i taj period je bio nešto posebno. Dobro smo radili, a iz toga su proistekli i rezultati.

 

 

S obzirom da je jugoslovenski rukomet, u to doba, bio na ceni, što bi se reklo, ne čudi da ste se oprobali i u inostranstvu. Kakva su vam iskustva iz tog perioda. Gde ste sve radili?

–Opredelio sam se za Nemačku. Za mene je to, u trenerskom smislu, bio pravi izazov. Hteo sam da se oprobam, i otišao sam prvo u Braunšvajg, a potom i u Minden. Nije na meni da se samohvalim, ali, mislim da je taj period bio dosta uspešan. Ipak, s obzirom da sam bio u ozbiljnim godinama, rešio sam da se vratim kući, pa je tako i bilo.

 

 

 

 

Na kraju trenerske karijere vraćate se u Pančevo, u Dinamo. Opredelili ste se za rad sa mlađim kategorijama.

–Krajem 90-tih godina prošlog veka promovisan sam u rukovodioca Škole rukometa u ŽŽRK Dinamo. Imali smo tada popunjene sve kategorije, dakle, pionirke, kadetkinje i juniorke. Bilo je to dobro vreme za naš klub, a posebno bih izdvojio da su iz te lepe sportske priče, do naše nacionalne selekcije stigle Jelena Popović, Dragica Tatalović i Sanja Radosavljević, koja je i aktuelna članica naše reprezentacije. Nažalost, tu divnu decu, mislim na one najtalentovanije, nismo uspeli da zadržimo i one su otišle u druge sredine. Imali smo mi solidne uslove za razvoj, ali, nažalost, nije postojao dugoročni plan u radu sa mladima. Rečiću ti nešto, jer mislim da je važno to istaći. Mislim da mi u Srbiji nemamo dugoročnu strategiju razvoja ženskih mlađih kategorija.

 

 

Bitno je reći, posle trenerske karijere ostali ste u rukometu, ali, kao čovek koji svojim iskustvom i znanjem, može da doprinese razvoju ovog sporta.

–Sve je istina što si rekao. Bio sam predsednik Stručnog saveta u RSS za ženski rukomet, kao i koordinator pionirske selekcije. Takođe, promovisan sam u stručnog rukovodioca letnjih kampova u Krupnju i Lukovskoj Banji, gde su se okupljale devojčice rođene od 1992-1995. Pokazalo se da je to bio dobar potez, a imali smo i uspeha.

 

 

Krug, u sportskom angažmanu, zatvorili ste, a gde drugo, nego u svom Dinamu.

–To se desilo 2012. Postavljen sam rukovodioca Škole rukometa za dečake, ali, ta epizoda, nažalost, kratko je trajala. Od tada, samo sam posmatrač na utakmicama.

 

 

Kad je već tako, dali ste mi šlagvort, kako mi novinari to volimo da kažemo, za sledeće pitanje. Koje razlike primećujete u rukometu koji se igrao nekad, i ovom sadašnjem?

–U poređenju sa ovim sadašnjim, mogu reći, rukomet, u taktičko-tehničkom delu, sličnog je kvaliteta kad smo i mi igrali. Velika razlika se oseti u fizičkim predispozicijama. Kad je reč o snazi, brzini, duel igri, e to je sve na strani, da kažem, modernog rukometa. Fizička priprema je posebna priča, ali to je posledica i odlične selekcije igrača.

 

 

Ne želim da propustim priliku, a da vas ne pitam o najnovijim dešavanjima sa našom reprezentacijom. Dolaskom Đerone, našim novim selektorom, momci, kao da su se preporodili. Bili su sjani protiv Francuza, pali su i Grci. Idemo na EP. Kakvi su vaši utisci?

–Veoma povoljni. Baš su me iznenadili pozitivno. Pre svega, kvalitetom i pristupom igri. Čovek, prosto ne može da prepozna, da li je to naša reprezentacija. Ono što me je posebno zadovoljilo, u ekipi vidim sve mlade igrače, Ponašanje i igra, sve je maksimalno bilo.

 

 

Stigli smo do kraja razgovora. Uvek sagovorniku, na ovom mestu postavim pitanje u vezi sa praštanjem uspeha. Umemo li da oprostimo?

–To je poznata stvar. Uspeh izaziva zavist. Konkurencija je izražena, pa kad neko pravi uspeh, to je problem. Malo je to i u vezi sa našim menatalitetom, kao i našim stavom, da je kod drugog nešto loše, slabije, i ono naše, spsko, da uvek mi moramo da istaknemo, da nešto ne valja.

 

Nenad Kecman, a za mene je to začuđjuće, istim žarom, kao kad sam ga upoznao, priča o životu i sportu. On svojim govorništvom, u komunikacijskom procesu, izražava kompetentnost i uvek postiže cilj, da sagovornika uključi u svoju priču. Redak dar. Dok je igrao, a ja radije pričam o trenerskim danima, jer sam dobro upućn u taj deo karijere junaka moje priče, znao je da prihvati i prigrli one kojima je to bilo potrebno. Kao i svaki misleći čovek, i on se borio sa sopstvenim vetrenjačama, kao Servantesov-Don Kihot, ali je zborio to što misli. Već dugo sam želeo da napišem nešto o njemu, ostavim trag o istinskoj legendi, ne samo pančevačkog sporta. Izgleda da su u pravu oni koji tvrde, uvek sve dođe kad mu je vreme. Naši veliki izazovi su u odgovoru, ali, pošto-poto, vredi tragati za njima. Neki će biti opomena, a neki blagoslov. Kele me je još jednom uverio da je to istina.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva