ZANIMLJIVO I ISKRENO: NENAD JOVIĆ O PLIVAČKIM POČECIMA, USPESIMA I REKORDIMA, ŠAMPIONSKIM TITULAMA I MEDALJAMA U TRIATLONU, KAO I O SVOM VREDNOM I KREATIVNOM TRENERSKOM RADU

Sport je više od igre za novac i slavu

Nenad Jović, rođeni Pančevac, izuzetna je i retka pojava ne samo u srpskom sportu. Iako je sa jedanaest godina počeo da pliva, postigao je sjajne rezultate u mlađim kategorijama i oborio više rekorda Vojvodine. Još veće uspehe ostvario je u trijatlonu, čiji je osnivač, gde je bio višestruki prvak Jugoslavije i učesnik svetskih prvenstava na Novom Zelandu i Meksiku. Kasnije, kao učitelj mladih plivača, postao je veoma cenjeni stručnjak i vrsni pedagog koji je vrednim radom i ljudskim prilazom našim talentovanim plivačima i plivačicama stvorio šampione Srbije, Evrope i sveta

U neko bolje vreme bazeni u našoj zemlji bili su kao šipak puni. Sve je vrvelo od znatiželjne dece koja su ovde svakodnevno uživala, omamljena vodom sa mirisom hlora. Tako je i sportska priča Nenada Jovića počela čarima vode i iznenadnim bleskom. Istina, u početku se, kao dečak, više zanimao za rukomet, što je u Pančevu bilo sasvim normalno. Uspešno je igrao za školu, a stasavao je u sportistu u generaciji sa Žikicom Milosavljevićem i Dejanom Perićem. Jovićev blizak rođak se, takođe, uspešno bavio ovim sportom. Ipak, razočarao se u rukometnu igru kada je shvatio da na terenu ne zavisi uvek sve od sposobnosti aktera, već da bitnu ulogu u krojenju rezultata imaju i sudije.

Potom se desilo nešto nesvakidašnje, što je odredilo Nenadovu sportsku sudbinu. Jova je, kako svi zovu našeg sagovornika, voleo da s ocem ide na pecanje, ali nije umeo da pliva. Da bi ga vodio sa sobom, njegov otac je insistirao da Nenad nauči i ovu korisnu veštinu, kako bi tek posle toga mogao da se uhvati ribolovačkih štapova i meredova.

Tako je Nenad Jović počeo plivati tek s jedanaest godina, što je, kako sam kaže, kasno za ostvarivanje vrhunskih rezultata. Međutim, talentovanom klincu je sve išlo lakše od ostalih dečaka koji su maštali o plivačkim rekordima. Na njega je tada veliki uticaj imao Borut Petrič, čuveni jugoslovenski rekorder, a njegova pobeda nad Rusom Salnjikovim, u legendarnoj trci na 400 metara kraul, na Evropskom prvenstvu u Splitu, 1981. godine, učvrstila je Nenada Jovića u nameri da je plivanje sport upravo za njega. Još kad je uvideo da, kao član Plivačkog kluba Dinamo, može da dobije vrednu sportsku opremu, sve je postalo jasno. Posle nekoliko meseci shvatio je suštinu treninga, a odlazak na takmičenje za njega nije bilo samo novo iskustvo, već prilika da proveri koliko brzo napreduje. Tadašnji trener Dinama, Saša Pavličević, (i danas jedan od najuglednijih plivačkih stručnjaka koje imamo), odmah je uočio darovito dete. Usledili su rekordi, medalje, uspeh… U suštini, u vodi si nekako zaštićen ćutanjem, a to je Joviću odgovaralo.

Jovu sam upoznao a gde drugo nego na bazenu, a tokom godina poznanstvo je preraslo u prijateljstvo. Pratio sam njegov angažman, divio se posvećenosti plivanju i kasnije, kao treneru, izuzetnom odnosu prema svojim izabranicima. Obučio je hiljade Pančevaca i naučio ih da plivaju, a znanje je prenosio i plivačima Dinama i ostavio neizbrisiv trag u ovom sportskom kolektivu. Zahvaljujući najviše njemu, zajedno smo realizovali projekat „Budi plivač“. Reč je o kapitalnom delu (DVD izdanje) u kojem smo plivanje kao sport, ali i socijani fenomen, po prvi put u Srbiji na takav način predstavili javnosti. Ozbiljno su nas pohvalili zbog toga, a svaka osnovna i srednja škola u našoj sredini dobila je na korišćenje taj materijal. Da je reč o vrednom delu, neka posluži i podatak da je Pokrajinski sekreterijat za omladinu i sport učestvovao u realizaciji istog, kao i da zbog toga dugujemo zahvalnost našoj sugrađanki Mariniki Tepić.

Teško je to izmeriti, ali je možda Nenad Jović, rođeni Pančevac, još veći trag ostavio u srpskom triatlonu. Bez rizika da ćemo pogrešiti, treba istaći da je on jedan od rodonačelnika ove atraktivne sportske discipline koja je u posldenje dve decenije dobila milione poklonika širom planete. Triatlon svakako ima mnogo veze s plivanjem, a junaku naše priče je koristilo što je voleo da trči i veoma je uspešno to radio, a vožnju biciklom je obožavao. Osnovao je u našem gradu klub, sa još nekoliko entuzijasta, a zatim dugo vladao, prvo u Jugoslaviji, a zatim se istakao i na Balkanu. Udario je temelj ovog sporta u Pančevu, koji još uvek dobro drži kuću, pa nije čudno što su njegovi naslednici postajali šampioni i vrhunske atlete. Eto dobre teme za priču o dobrom momku iz komšiluka, čoveku koji zaslužuje da se nađe na stranicama našeg sajta „Praštanje uspeha“.

DVE NENADOVE SPORTSKE LJUBAVI

Dok smo se pripremali za razgovor, sedeći u popularnom pančevačkom kafe-restoranu „Dvorište“, naša Ivana Ogrizović nam se priključila, začulo se škljocanje foto-aparata, a kad smo posluženi čajem i kafom, stekli su se svi uslovi za razgovor.

Koliko god da je bilo lepo tokom karijere plivača, nije bilo jednostavno stići do ozbiljnih rezultata. Bar je na početku bilo teško, zar ne?

– Tako je. Mnogi su zaboravili kako je bilo na početku. Da podsetim, pre nego što će proraditi novi zatvoreni bazen na SC „Strelište“, u maju 1981. godine, mi smo svakodnevno putovali u Beograd na treninge. Samo taj podatak je dovoljan da se vidi koliko je trebalo upornosti i odricanja. Kasnije, zahvaljujući tom bazenu, mi u Pančevu smo imali sjajne uslove, skoro najbolje u Vojvodini, a to smo iskoristili na najbolji mogući način. Recimo, devojke iz Dinama su držale pokrajinske rekorde u svim disciplinama, u svim kategorijama. To je nezabeležen podatak u istoriji plivanaja u Vojvodini. U to vreme imali smo odličnu atmosferu, jer je u klubu bilo mnogo mladih. Zapravo, moglo bi se reći da se gradska elita bavila plivanjem. Kad je reč o meni, uspesi su se nizali, a svake naredne sezone je bilo sve bolje. Bio sam višestruki prvak Vojvodine, obarao sam rekorde u mnogim kategorijama, a kao pionir sam uvek bio među najboljima u takmičenjima na nivou Republike. Ipak, kako to obično biva, nekoliko godina kasnije ceo sistem je počeo da zastajkuje. Krenuli su ratovi, ja sam otišao u vojsku, a po povratku ništa više nije bilo kao što je nekad bilo. Zato sam se okrenuo triatlonu.

E, to je naša sledeća, velika tema. Pančevo je bilo, ali, čini mi se, još uvek je prestižni triatlon centar Srbije. Nekako je cela priča o ovom atraktivnom sportu u našoj zemlji krenula s tobom?

– Prvi tekst o triatlonu sam pročitao još 1984. godine, dakle, u vreme kad sam se još uvek bavio samo plivanjem. Posle šest-sedam godina plivanja, neki su mi rekli da sam promašio sport i da je trebalo da se bavim atletikom, jer sam bio odličan i u ovoj desciplini. To mi je ohrabrilo i samo ubrzalo donošenje odluke o tome šta ću raditi kasnije. Slučajno, u novinama sam pročitao da se 1994. godine održava prvo državno prvenstvo u trijatlonu, a ja sam odlučio da se prijavim. Iako sam bio potpuno nespreman, stigao sam šesti na cilj. Posle toga, konstituisala se Triatlon unija Jugoslavije i sve je postalo mnogo ozbiljnije i organizovanije. Mi u Pančevu smo se odmah istakli, jer smo osnovali klub, s obzirom da smo imali iskustva iz plivačkog sporta. Znali smo kako se vodi jedna družina, organizuju treninzi i takmičenja i sve što ide uz ozbiljan sportski kolektiv. To nam je mnogo pomoglo da postižemo odlične rezultate i osvajamo medalje. Tri godine zaredom nisam izgubio ni jednu trku na prostoru Jugoslavije. Bio sam trostruki državni šampion, a takođe sam tri puta osvojio i srebrno odličje na balkanskim šampionatima. Uvek sam pokušavao da pozitivno utičem na mlađe takmičare, prenosio novine sa međunarodnih trka. Želim da naglasim da je Zoran Unčević, tada predsednik našeg kluba, presudno uticao na dobre rezultate, kao i Zlatibor Kovjanić koji je bio sjajan u stručnom delu, kada je reč o biciklizmu. Čini mi se da sada, iz raznoraznih razloga, triatlon u Srbiji stagnira, odnosno, nije ni blizu onoga što je ovaj sport bio pre dvadesetak godina.

Tvoja superiornost u to vreme nikoga nije ostavila ravnodušnim, pa si se, zahvaljujući postignutim rezultatima, dva puta našao u svetskoj triatlon eliti. Reč je o planetarnom prvestvu na Novom Zelandu i Meksiku. Kako bi to iskustvo opisao?

– Učešće na Novom Zelandu bilo je zaista nešto posebno. Prvaci država i najbolji sa Svetskog kupa, nas sedamdeset, steklo je pravo da se bori za titulu najboljeg na svetu. Nažalost, otišao sam tamo potpuno neupućen, a tek godinu dana sam se bavio triatlonom. Nisam imao trenera, a Mile Ugren, naš poznati atletski stručnjak, pomagao je koliko je mogao. Nisam imao čak ni bicikl, niti ostalu adekvatnu opremu. Sve sam to praktično nabavio pred sam polazak na put. Naravno, tamo sam napravio mnogo grešaka, ali sam dosta stvari naučio, da tako kažem, iz tog ubrzanog kursa. Sledeće godine, 1995. otišao sam u Meksiko. Tada sam bio mnogo bolje pripremljen u svakom smislu, ali sam platio danak aklimatizaciji. Iz Srbije sam krenuo iz minus pet celzijusa, a u Meksiku me dočekalo plus 40. Telo prosto nije izdržalo.

FENOMENALNA SPORTSKA BIOGRAFIJA NENADA JOVIĆA NIKOGA NE OSTAVLJA RAVNODUŠNIM

Trenirao i Nađu Higl, svetsku šampionku

* Od 1980. do 1993. godine bavio se plivanjem, u Plivačkom klubu Dinamo iz Pančeva. U tom periodu bio rekorder Vojvodine i

Srbije u disciplinama 200 m. i 400 m. mešovito i 200 m. leđno.

* Od 1993. do 2000. godine bavio se triatlonom i jedan od osnivača i utemeljivača ovog sporta u Jugoslaviji. Šampion

Jugoslavije 1994,1995. i 1996. godine. Učesnik na Svetskom prvenstavu na Novom Zelandu, 1994. i Meksiku 1995. godine.

* U isto vreme bio je uspešan i u polumaratonskim trkama.

* Na osnovu postignutih rezultata, stručni žiri Sportskog saveza Pančevo,1995. godine proglasio ga je najboljim sportistom grada na obalamaTamiša i Dunava

* Kao trener stvorio je više plivača i plivačica koji su pod njegovim stručnim vodstvom bili u samom vrhu na nacionalnim prvenstvima, kao i rekorderi u svojim i apsolutnim kategorijama u Srbiji. Osvajali su mnogbrojne medalje na juniorskim Balkanskim šampionatima, a bili su i učesnici juniorskih i seniorskih evropskih prvenstava. Svakako je najveće ime Nađa Higl, svetska prvakinja u disciplini 200 m. prsno (Rim 2009), koju je trenirao od 1999. do 2007. godine. Vodio je još Jovanu Bogdanović, Vanju i Vlatku Komlenac, Damira i Zlatana Hamzića, Marka Spasova, Petra Petrovića, Miloša Matića, te Sebastijana Higla. Na osnovu rezultata koje su postizali plivači koje je trenirao, proglašen je najuspešnijim trenerom u gradu Pančevu 2005. godinu, a godinu dana ranije, isto laskavo priznanje dobio je i za naj trenera Vojvodine.

* Već nekoliko godina savezni je selektor za daljinsko plivanje u Plivačkom savezu Srbije.

TRENER KOJI IMA DOBROTU I VIZIJU

Stigli smo do onog dela Tvoje karijere koji je takođe obeležioTvoj život. Naime, ostao si u sportu, ali kao trener. To traje do danas, a naše pitanje glasi: Šta bi istakao kao posebnost u ovom veoma važnom poslu?

– U početku sam, nekoliko godina, radio obuku plivanja i bio aktivan u školi plivanja. Posle toga sam ušao u PK Dinamo i počeo da radim sa

takmičarskim grupama. Prošao sam sve selekcije. Želja mi je bila da svoje bogato iskustvo prenesem na mlađe, a to hoću i danas. Završio

sam Višu trenersku školu, ozvaničio status, a stalno sam želeo da pokažem kako nedostatak izvanrednih uslova ne mora presudno da utiče na kvalitetan rad. Uvek sam se nadao i imao viziju da je ostvarivo da se neko od pančevačkih plivača nađe na olimpijskim igrama. Nisam kao trener još uspeo da moj plivač učestvuje na najvećoj svetskoj sportskoj smotri, ali je poznato da se to ipak dogodilo ove godine. Malo ko je verovao u ono što sam predviđao.

S obzirom na to da si dugo u sportu, prvo kao takmičar, a zatim i kao sportski pedagog, ne mogu da propustim priliku a da ne pitam. Zar deca danas ne bi trebalo prvo da se igraju, uživaju i zabavljaju se, a tek onda da ih uvode u priču o medaljama, novcu, slavi..?

– Sport na prvom mestu treba da bude zadovoljstvo. Suštinski nije ni važno kojim će se sportom dete baviti. Posao stručnjaka je da prepoznaju za koju aktivnost je neko dete sposobnije, pa pokušati da ga usmeri na tu stranu. Sećam se, Mile Ugren i ja smo gradskim većnicima predlagali da napravimo jedan eksperimentalni program za koji smo tvrdili da će sigurno biti uspešan. Nažalost, nije ta ideja prošla. Mi smo želeli da dete od šeste godine krene u neku fizičku aktivnost. Predlagali smo da uvek poslednji čas u školi bude baš to. Dve i po godine gimnastika, pa isto toliko plivanje i na kraju tri godine atletika, koja je neophodna za svaki sport. Tako bi do 14. godine dobili dete koje je gipko, ima dobru koordinaciju, koje zna da pliva, čime bi razvilo svoj kardiovaskularni sistem i bilo bi mnogo zdravije. Posle toga mladi bi sigurno nastavili s nekom vrstom aktivnosti, a da li će neko biti vrhunski sportista ili ne, nije ni bitno.

Dobro, sad smo stigli do deteta koje je talentovano za neki sport. Ipak, šta je neophodno da bi ono uspelo?

– Dosta faktora. Nažalost, na našim prostorima ima mnogo majstora improvizacije, onih kojima uopšte nije mesto u radu s mladima, pre svega. Jedna od grešaka, a tome ih uče ti „stručnjaci“ , jeste da se odmah kupi najbolja i, naravno, najskuplja oprema. To je potpuno bespotrebno i to stalno govorim roditeljima. Pre svega, sport mora da se voli, da vam sve što radite pričinjavaju zadovoljstvo. Ako je tako, onda je to dobra osnova za dalje. Svakako da su bitni uslovi, ali, ponavljam, ne i presudni. Kad vi dođete do samog vrha, onda sjajni uslovi donose razliku. Ne možete fićom na mercedesa, je li tako? Sve se svodi na želju, upornost i radost u tome što radite. Ako to ne posedujete, onda ništa.

Kako tumačiš da je Pančevo grad sporta i mesto gde se rađaju šampioni?

– Pančevo je imalo vrhunske stručnjake u sportu. To je suština. Prvi i odlučujući faktor. Nažalost, sve nas je manje i nisam siguran koliko će još dugo da traje ova lepa sportska priča.

A šta možeš reći, to pitamo sve naše sagovornike, o fenomenu praštanja uspeha?

– Meni nikad nisu oprostili uspeh. Iskreno, mene to i ne zanima. Rekao bih, to što drugi ne praštaju uspeh nekom, to je njihov problem.

Za kraj smo ostavili najlepšu i najpoučniju priču. Naime, dok smo izlazili iz „Dvorišta“, pre nego što smo se oprostili od Nenada Jovića, ovaj vrsni stručnjak nam je ispričao detalj o tome kako treba raditi s decom, ako želite da imate uspeha. Uporedio je to sa sledećom istinitom pričom: Jednom dok je bio u Francuskoj, u poseti stricu, otišao je na konjičke trke. Gledao je četriri galopera i posmatrao džokeje na njima. Trojca su pre ulaska u ravninu, na nekoliko stotina metara do cilja, stezali kajase i krvnički šibali prelepe životinje, a četvrti, onaj poslednji u nizu, ispružio je ruku, pomazio po vratu svog konja i, naravno, pobedio.

Razgovor vodio Slobodan Damjanov, a fotografisala Ivana Ogrizović