sportski magazin

Miroslav Mita Jovanovski – PRIVLAČNA JEDNOSTAVNOST

Za “Praštanje uspeha” govori Miroslav Mita Jovanovski, rukometaš, osebujna ličnost, sportista posebnog kova, čovek koji sve što u životu radi, to izgleda potpuno prirodno.

 

PRIVLAČNA JEDNOSTAVNOST

 

Kad vam sudbina nešto priredi, morate biti spremni za to. Junak naše priče, Miroslav Mita Jovanovski, rođen pre 22 godine u Jabuci, mestu kraj Pančeva, svojim životom oseća šta znači biti poseban. U porodici su se rađali sportisti, ali, stric Buca, kao da je presudno uticao na dečaka koji se već s pet godina snašao u sportskoj dvorani. Zanemeli smo, kad nam je Mita, na početku našeg razgovora, rekao da se seća tačnog datuma, kada je to bilo. Pomenuo je 20. januar, dan Svetog Jovana, kao i  da ovog trenutka može u svoj glavi da stvori sliku kako je to izgledalo. Ušetao je u halu i više iz nje nije izlazio. Punih pet godina je sa stricem odlazio na treninge, ali nije bilo nijednog detata njegovog uzrasta. Čekao je godinama da se oformi generacija s kojom bi mogao zajedno da vežba. Početkom 2008. počela su takmičenja po Vojvodini i Srbiji, a kada je godinu dana kasnije bio najbolji strelac na državnom prvenstvu, zaljubljenost u rukomet prerasla je u iskrenu ljubav. Ostao je u tom društvu još neko vreme, ali, podatak da je priključen prvom timu RK Jabuka sa 14 godina, za nevericu je. Prošao je pripreme, a zatim, usledio je i debi. Ovo je važno:

“Sećam se kao da je juče bilo, zbori nam Mita. Igrali smo protiv Čuruga, a delegat tog meča bila je Biljana Balać. Ona je   naša reprezentativka u rukometu, ali i moja komšinica. Hteo sam da se dokažem pred stricem,  njom,  ali i sebi da pokažem, da sam, ipak, i pored mladosti, zasluženo u najboljem sastavu. I, zaista, postigao sam četiri gola iz četiri pokušaja, a bolje nije moglo na mom početku”.

 

 

Stric mu je bio 11 sezona trener, a zatim je u RK Jabuka sarađivao sa Nikolom Markovićem, Žikicom Milosavljevićem, Zvonkom Mrašićem i Nikolom Janevskim. Od pre nekoliko meseci, Mita igra za “Mačvu” iz Bogatića, super B ligaša, s kojom je ove sezone zauzeo četvrto mesto, a  trenirao ga je Mitar Pavlović. Još nešto moramo da istaknemo. Verujte, i posle duže od tri decenije u novinarstvu, nismo sreli osobu, sportistu, koji s toliko poštovanja govori o svojim učiteljima s igrališta. Za Markovića nam je pričao da mu je objasnio rukomet kao igru. Od Milosavljevića je bio dovoljan pogled i zagrljaj, da pruži sve što zna na terenu. Korektnošću kvalifikuje saradnju s Mrašićem, a sa saigračem Janevskim, koji mu je u jednom periodu bio i trener, dopunjavao se kao da su u srodstvu. U Bogatiću, u RK “Mačva”, kao kod kuće mu je, a svi znamo šta to znači.

Hoćemo da vam posebno predstavimo mladog Jovanovskog, kojeg svi zovu Mita. Karlos Kasteneda, rođeni Peruanac, koji je u Americi stekao doktorat iz antropologije, pisac i mislilac svetskog renomea, zapisao je: “Prosečan čovek traži sigurnost u očima posmatrača i to naziva samopouzdanjem. Ratnik traži da bude besprekoran u sopstvenim očima i to naziva skromnošću”. Ko poznaje Jovanovskog, narečeni citat, kao da je njega opisao. Zašto to tvrdimo. Reč je o osobi koja kad priča, glas mu je miran, a rasprostire se na sve strane. Sve što čini, radi to s jutarnjom svežinom. Kad se pomeša sa najviđenijim ljudima, lako ga je primetiti. Ima posebnu energiju, čistu, koju je lako uočiti i na terenu, dok igra rukomet. Za njega, tako je bilo i ostalo je, Hala u Jabuci, povazdan je otvorena. Tu je on “palio svoje sveće”, molio se i maštao. Taj sportski objekat za Mitu, još uvek je hram, hram sporta. Mogao je uz svoj talenat, volju, znanje, mnogo puta da “poleti”, ali, uvek, ostajao je čvrsto, prikovan  na zemlji. Kad je njegovim prijateljima, saigračima najteže-on je tu. Da se zajedno odupiru nepravdi. Kad ga sretnete, razgovor s njim nikada ne dosadi. Zato što je jasan. Govori ono što misli, iskreno. Ništa i niko, kod njega ne može da izaove zlobu i pakost. Narav mu je takva, pitoma. Ima još nešto, mnogo važno, u vezi sa životom i karakterom Mite Jovanovskog. Reč je o zdravstvenoj dijagnozi-dijabetes, koja junaka naše priče prati od njegove desete godine. Prebrodio je i ovu veliku brigu, mada i dalje živi s njom, zahvaljujući lopti i veri. O toj borbi čitaćete u nastavku naše priče.

 

RUKOMET JE VIŠE OD LJUBAVI

 

Mitu sam upoznao u Jabuci. Dok je Nikola Marković, s klupe, predvodio tim, vladala je posebna atmosvera. Ekipa nije bila složna samo na igralištu, već i van terena, a ta, porodična atmosvera, retko gde može da se u toj meri doživi. Tako sam se i sam više puta obreo u društvu odabranih momaka, a Mita od početka našeg poznanstva bio je prisan. Tada, ali i danas, mada na to nevoljno pristajem, on se meni obraća sa VI. Ima nečeg otmenog u lakoći s kojom komunicirate s njim. Ta, njegova toplina je zarazna. Kad igra, tako i kad vas upoznaje, kao da ulazi u veru. Elem, nekako, odmah smo se pronašli, što bi se reklo. Kasnije, pratio sam pomno njegove igre, a mesto srednjeg beka, makar u rukometu, nešto je posebno, a on, skoro nikada nije izneverio. Kod njega, na terenu, sve izgleda jednostavno, ali sa zanosom i strasvenošću. Ko se razume, zna da je to u sportu najteže. On je rođeni pobednik i svojoj Jabuci doneo je mnogo radosti. Posebno, poslednjih godina, kada su svi u klubu učinili mnogo da rukomet, ponovo, tamo živi.  Sa setom pišem sledeće rečenice. Ostaje jedna žal, više čuđenje? Da li je moguće, da u Pančevu, u RK Dinamo, za sve ove godine, nije bilo makar par očiju koje nisu videle talenat, umeće, neku posebnu snagu koju nosi ovaj momak. Pa, žuto-crnu opremu nosili su i takvi amateri, prolaznici, plaćenici, kojih se više niko i ne seća. Kako su i ko je Mitu propustio? No, dug je vek, možda se greške i isprave.

 

 

Elem, pre destak dana sam želeo da se vidim s njim, da vam ga predstavim, na ovom mestu. Čuli smo se i dogovorili da se javi kad se završi takmičenje u Super B ligi, kada prestanu obaveze u Bogatiću, u RK “Mačva”. I zaista, zove…

 

 

U Pančevu, kad želite da se s nekim sretnete, a odgovara vam centar grada, onda je kafe-Brasiliero, najbolji izbor. Prava kafa je uvek u modi, a ljubazno osoblje samo doprinosi i onako finom utisku. Lep i sunčan dan još više je podgrejao našu sreću što ćemo se videti s Jovanovskim. Volim da poranim na zakazan razgovor, ali, Mita me je već čekao. On je naručio kafu, uvezenu uz Indije, pa sam se i ja odlučio za isto. Uvek je to dobar izbor. Dok nisam uključio diktafon, pridružio nam se Radomir Ogrizović, nekada igrač Dinama, čovek rukometa, a sa Žikicom Milosavljevićem, dok je vodio RK Jabuku, činio je savršen tandem. Jovanovski posebno ceni zajedničkog prijatelja, a kad je dobra atmosvera i priča je prijatna. Uzgred, Ogrizović se pokazao i kao solidan fotoreporter.

 

 

Mito, ovaj razgovor ne mogu i ne želim da počnem drugačije, a da te ne pitam o fenomenu RK Jabuka?

Meni kada neko to pomene, kao što to činite Vi, na um mi padaju samo dve reči-kuća i porodica. Više vremena sam proveo u hali u Jabuci, nego u svojoj kući i to svi znaju. U našem klubu se uvek dobro radilo. Deca su se prvo učila da se zavoli to što se radi, a onda se razmišljalo o samoj igri. I dan-danas, bez obzira što više nisam tamo, mi smo non-stop na vezi, kad god smo u prilici, vidimo se, družimo. Na tome klub i dalje treba da se razvija, a nadam se da će Jabuka uskoro otići i dalje, u viši rang. Samo to delovanje, u našem mestu, gde deca mogu da se okupe, na pravi način kanališu i postanu dobri sportisti i ljudi, jeste pravi fenomen.

 

 

Još me nešto interesuje, a u vezi je s RK Jabuka. Rukomet kao sport je jedinstvena pojava u tom mestu. Nije da nema  drugih sadržaja, ali, rekao bih, rukomet, kao da je magnetizovan u mestu kraj Pančeva.

Prva stavka koju su nas učili, sve što radimo, hajde da zavolimo to. Da poštujemo jedan drugog. Želeli smo da se družimo. Kad neko pomene rukomet, možda je sada u Srbiji u zapećku, ali ne bi trebalo tako da bude, makar zbog prošlih uspeha. Koliko god da je teško, u Jabuci se rukomet i dalje gaji na najbolji način. To je zato što se i dalje uživa, a svaka pobeda na terenu je sreća koja beskrajno traje. Kad tu sreću delite sa saigračima i svima u klubu, onda je to nešto posebno, a u Jabuci to znaju, zato rukomet i jeste privlačan.

 

KAKO POBEĐUJEM DIJABATES?

 

Miroslav Mita Jovanovski, nije, kao što to mnogi u životu čine, odlučio da se prepusti lošim vestima i ishodima. Čak i da je pomislio, uradio bi drugačije. Zato se i razlikuje od većine. Nije lako kad kao dete od deset godina čujete da vam je postavljena dijagnoza-dijabetes. Mitu je spasila rukometna lopta i ideja da se s tim živi. Njegova priča je veoma poučna:

        -Bili su to ružni momenti u životu. Ipak, nisam želeo da se predam i znao sam-lopta je jedini spas. U prve dve godine odlazio sam u halu i po nekoliko puta u toku dana. Bio sam besan i tužan, ali sam gađajući gol, izlazio iz krize. Znate, u to vreme, kad sam saznao, kako naš narod kaže, da imam šećer, nisam bio ni dovoljno svestan da ću morati da dodatno brinem o mnogo detalja. Da se pravilno hranim, ili merim insulin do kraja života. Bio sam u šoku. Ipak, zahvaljujući majci, sestri ,ocu, drugarima, lakše sam to prebrodio. Interesantno, za dva i po meseca, koliko sam proveo u bolnici, i kasnije, na rehabilitaciji, odrastao sam, što se kaže, preko noći. Tada sam shvatio šta je život i prelomio u svojoj glavi, moram da se borim ceo život. Iskreno, prvo sam pomislio šta će biti s rukometom? Vremenom, počeo sam da se informišem o bolesti, da pratim dosta toga u vezi s njom i to mi je mnogo pomoglo. Napravio sam tada pauzu, a onda sam rešio da se vratim. Testirao sam sebe na razne načine, tražeći najbolji put. Ja sam uspeo u tome i preporučio bi svima, posebno deci koja imaju slične probleme, ne odustajte od sporta. Naprotiv. Vežbanje može samo da pomogne. Ne samo kad je reč o fizičkom zdravlju, već, pre svega mislim na mentalno. Baveći se sportom bićete ispunjeniji i lakše ćete koračati kroz život. Konkretno, odnos mog dijabetesa i mog rukometa je takav, da očuvanjem dijabetesa, ja čuvam svoju karijeru, a očuvanjem svoje karijere, čuvam i svoj dijabetes. Tako, to je ta korelacija, s kojom ja živim i radim normalno.

 

 

A, da li je to saznanje da imaš dijabetes, doprinelo da upišeš i Medicinsku školu “Stevica Jovanović” u Pančevu?

        -Da, jeste. To je zanimljiva priča. Kao odličan učenik, ja sam hteo da upišem Gimnaziju “Uroš Predić” u Pančevu i uspeo sam da krenem na prirodno-matematički smer. Ipak, proradio je u meni neki instinkt, da sa ovim problemom, bolje je da idem tamo. Tako je i bilo. Posle nepune dve nedelje ja sam se prebacio u Medicinsku školu. Na taj potez sam jako ponosan jer sam se tokom školovanja  susretao sa decom koja imaju slične probleme i uspeo sam nekima da pomgnem, da ih i sami prevaziđu. Pored rukometa, medicina je poziv koji me ispunjava, a s obzirom da sada i studiram na Visokoj  medicinskoj školi, na smeru za fizioterapeuta, znam da ću ostati  u ovoj oblasti. Sama pomisao da nekome mogu da pomognem ispunjava me i čini srećnim.

 

Znam da imaš planove i u vezi s nastavkom školovanja?

     -Želeo bih da se posvetim, osim fizioterapije i nutricionizmu i da tako imam zaokruženu celu priču u vezi s ishranom i pripremom sportista. Da proučavanjem sportista koji imaju problema s dijabetesom doprinesem da im put napredka bude lakši.

 

VELIKI SU LJUDI KOJI ZNAJU DA VAM UZVRATE POŠTOVANJE

 

Meni je interesantna tvoja uloga u timu. Naime, ti igraš na poziciji srednjeg beka, a poznato je, bar u rukometu, to mesto, skoro uvek, pripada lideru ekipe. Da li si ti pronašao to mesto ili je ono tebe?

Pravi lideri proističu iz ekipe. Oduvek sam na terenu imao tu crtu da se podignem ili spustim na nivo onog saigrača s kojim delim teren, imam neki kontakt. Dobar kontakt i međusobni odnos, mnogo je važan. Kad se ponašate pošteno na terenu i van njega, onda se to vama vraća. Meni se, kako Vi kažete, vratilo kroz to liderstvo. Trudio sam se da svim saigračima, sa svoje strane, obezbedim poštovanje, na terenu, ali i van njega, a oni su onda to meni vraćali uvažavanjem. Znate, veliki su to ljudi, koji znaju da vam uzvrate poštovanje.

 

Rukomet je za mnoge u Srbiji sport broj 1. Imali smo kao nacionalna selekcija i na druge načine, velike uspehe u prošlosti. Danas, rukomet kao igra, bar se tako čini, gledajući sa strane, postaje sve više industrija. Traže se veliki momci, snažni, visoki. Rezultat, po svaku cenu je u prvom planu. Kako dalje s rukometom?

Mene su učili da se igram i uživam u rukometu. Baviću se njime dok budem mogao fizički da izdržim i dok moj mozak uživa u igri. Postoje primeri u Srbiji, pa i u Evropi, mislim na timove, koji igraju rukomet glavom, da tako kažem. Ima ekipa kojima je brz tok misli, ne koriste samo snagu da savladaju rivala, I to je mnogo lepše. Ne sviđa mi se što ima sve manje dece zainteresovane za ovaj sport kod nas. Ne dopada mi se što se odnos prema rukometu svodi, kako Vi kažete, kao prema industriji, i što bi rekao jedan moj prijatelj:”Rukomet će propasti onog dana kada svi mi koji ga volimo dignemo ruke od njega”.

 

 

Postoje teoretičari sporta, a čini se, sve ih je više, koji nas polako uvode u sistem-opstataće samo surovi profesionalizam i totalni amaterizam. Nešto između neće postojati. Kako gledaš na te priče?

Pričao sam o ovoj temi s bivšim trenerom Žikicom Milosavljevićem. Jabuka je i tada, dok nas je on predvodio, bila amaterski klub koji se ponašao mnogo profesionalnije u odnosu  na neke, recimo, profesionalne klubove. Ja sam u sportu uvek bio posvećen, maksimalno korektan. Često se dešavalo da sam trenirao, sa nekim saigračima, više puta dnevno. Kojim god poslom da se baviš, budi profesionalan, bez obzira da li si plaćen za to ili ne. Koliko si posvećen, toliko ćeš biti i cenjen. Tako da, od tebe zavisi, kako gledaš na profesionalizam u sportu.

 

Mito, ti imaš samo 22 godine, ali već punih 16 si u sportu i ozbiljan hroničar  rukometnih zbivanja mogao bi o tebi da napiše tomove knjiga. Gde sebe vidiš u budućnosti? Koji su tvoji krajnji dometi? O čemu sanjaš?

Po tom pitanju sam veoma realna osoba. Naravno da maštam i to niko ne može da mi zabrani. Očekivanja su da se ostvarim u Srbiji. Da odigram, daće Bog, najviši rang, pa da probam i negde u inostrasntvu. Čisto da vidim, da li bi i tamo mogao da prođem, upoznam nove ljude, kulturu. Volim da idem korak po korak. Kad se sledeći put sretnemo i budemo pričali za vaš sajt, možda ću znati nešto konkretnije.

 

Na kraju razgovora uvek sledi pitanje o (ne)praštanju uspeha. Umemo li da oprostimo?

Zapitao sam se nekoliko puta, čitajući tekstove na vašoj internet stranici ,šta bi ja odgovorio na to pitanje. Ne znam, za mene to jeste, zaista, fenomen. Ko malo odskoči , bude drugačiji, nije prihvatljiv. Ja želim da stalno napredujem i duboko verujem da postoje ljudi koji su spremni da dele s tobom sreću. Jedina prava poenta sporta je stvarati prijateljstvo za ceo život. Kada to ostvariš, pitanje: da li će ti neko oprostiti uspeh ili ne, bespredmetno je.

 

MITA JE SVUDA RADO VIĐEN

 

U mlađim kategorijama, Miroslav Jovanovski, nastupao je za nacionalnu selekciju Srbije. Nije njegov talenat, rukometni nerv, prošao nezapaženo. Bila su to lepa vremena, a dok smo razgovarali sa Mitom, rado se prisetio tih dešavanja. Tako, ostalo je to vreme, ne kao uspomena, već dokaz, da svako ko ume, vredno radi, dobiće, kad-tad priliku da se iskaže. U novije vreme, praktično, pre nekoliko dana, junak naše priče, ponovo se obreo u jednoj selekciji. Ovog puta, on je igrao za tim Super B lige, koji se u četvrtak, 23 maja, u Zrenjaninu, suproststavio Proleteru, koji se posle nekoliko godina, na velika vrata vraća u srpsku rukometnu elitu. Ovo jeste bila revijalna utakmica, ali, Mita je odigrao drugo poluvreme, što bi se reklo, za 10. Nećemo ovom prilikom o rezultatu, jer, on nije bio u prvom planu. Zato, hoćemo da naglasimo, ono što smo čuli posle ovog meča. Naime, kad se susret završio, sve same pohvale otišle su na račun sjajnog sportiste, a posebno su zadovoljni i srećni bili ljudi iz Bogatića, predstavnici RK “Mačva”, koji su došli da pruže podršku svom igraču, momku, koji je mnogo doprineo da se u mačvanskom mestu rukomet još više voli.

 

 

Rukomet  je ovog sjajnog momka oplemenio, takođe, naučio da i u životu bude fer-plej igrač. Da zna da se ponaša. Rukomet ga je naučio da kroz život korača boljim i poštenijim putem. Ako u njemu postoji neka čežnja, onda se ona ogleda u njegovoj  Jabuci, gde je odrastao i sve naučio o sportu i bivstvovanju. S takvom tananom niti, biranim rečima, priča o živopisnom mestu kraj Pančeva, čini se, kao da slušamo čoveka koji nam kazuje svoj prelepi san. Potvrdu njegovog senzibiliteta možete lako uočiti na terenu, ili, ako makar jednom popijete kafu s njim i razmenite misli. Kad vas zavoli, u njemu imate iskrenog prijatelja za sva vremena. Neka mi bude dozvoljeno da kažem i sledeće. Nisam upoznao ljubaznijeg i uzornijeg sportistu od Miroslava Jovanovskog-Mite. On je osoba koja ne ostavlja nikakvu sumnju. Odmah znate da je pred vama ličnost posebnog kova. Uvek borac, ratnik, sportista, sin, brat, unuk, prijatelj. Dok smo se rastajali, pomislio sam-da je na svetu više ovakvih ljudi, on bio bio odlično mesto za život.

 

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva

Share on facebook
Share on twitter