MILENKO TOPIĆ, PROSLAVLJENI SRPSKI KOŠARKAŠ, PANČEVAC SA NAJVIŠE OSVOJENIH TROFEJA

Čovek koga veliki uspesi i sportska slava nisu promenili

Svi mladi sportisti koji žele da dosegnu zvezdane sportske visine, treba da se potpuno posvete izabranom sportu, da sanjaju svoje snove, ali da realno sagledaju vlastite mogućnosti, da ne stavljaju preteško breme na svoja leđa, da izbegavaju pritiske sa strane, da idu korak po korak, nikako da ne preskaču faze u razvoju, da veruju svojim trenerima, sarađuju sa roditeljima, ali da budu obazrivi u susretu sa “menadžerima” – savetuje Milenko Topić, nekada košarkaški čarobnjak, a sada trener koji stvara nove asove

Na ovoj stranici sajta „Praštanje uspeha“ od danas ćemo svi mi, koji volimo sport i iskreno poštujemo uspehe naših sportista, imati veliko zadovoljstvo, jer je pred nama priča o zaista jedinstvenoj košarkaškoj karijeri Milenka Topića, našeg sugrađanina, igrača i čoveka za svako poštovanje.

Milenka sam upoznao još davnih devedesetih godina prošlog veka, kao mladi sportski novinar koji je u to vreme zaista imao o čemu pisati, kada je reč o svemu što se zbivalo na pančevačkoj sportskoj sceni. Postali smo i dobri prijatelji, a naše prijateljstvo se nije prekinulo ni kad je junak ove priče otišao u beočinski BFC, potom u Crvenu zvezdu koja je bila državni prvak 1997-1998. godine, pa onda u podgoričku Budućnost koja je bila najbolja u SR Jugoslaviji 2000 – 2001. godine i osvajač Kupa.

Kasnije u Italiji, igrajući za Montepaski iz Sijene, Topić je osvojio Kup Rajmonda Saporte, dok je u Olimpiji iz Milana još više izbrusio ionako visoki profesionalni nivo. Ostalo je zabeleženo da je u dva navrata nastupao za Hemofarm iz Vršca, s kojim je osvojio naslov najboljeg u Jadranskoj ligi.

Ipak, Milenkova reprezentativna karijera je za posebnu priču, baš bajkovitu! Kad sagledamo sve što je uradio na terenu, reč je o čoveku koji može da se pohvali vrhunskim rezultatima, kao retko ko sa ovog prostora. On je osvajač srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Atlanti, zatim, sa Svetskog prvenstva u Atini, 1998. godine, dok sa Evropskog šampionata, održanog godinu dana ranije u Španiji, ima zlatno odličje. Na najuglednijem takmičenju na Starom kontinentu uspeo je da osvoji i bronzanu medalju. To se dogodilo u Francuskoj 1999. godine. Ne znamo nijednog Pančevca koji se može pohvaliti osvajanjem tolikih trofeja, medalja, priznanja…Ali ima i nešto značajnije, bar za nas koji sve to pratimo sa strane: Svako ko ga poznaje Milenka Topića može da potvrdi da ovog vrsnog košarkaša veliki uspeh nije promenio.

Dok sam se ovih dana pripremao da vam ispričam priču o našem velikom asu, i to uz pomoć zajedničkog prijatelja Mikija Vranića, nekada igrača Košarkaškog kluba Sloga iz Banatskog Novog Sela, a sada jednog od najuglednijih fizioterapeuta u radu sa decom, a od koga sam dobio Topićev broj telefona. Tako sam saznao da Milenko već neko vreme radi u Segedinu, u tamošnjem mađarskom prvoligašu, donedavno klubu Branka Jereminova, bivšeg člana KK Tamiš i sjajnog momka. Trenutno je pomoćnik Nikoli Laziću, nekadašnjem saigraču, pa sad zajedno kao treneri jedu, što bi se reklo, tvrdi košarkaški hleb.

Na prvi poziv Milenko se nije odazvao, a onda sam mu posalo poruku u kojoj je pisalo ko ga zove. Nije ni minut prošao, telefeon je zazvonio, a sa druge strane začuo se dobro poznat glas. Rekao mi je da je uspeo da iskoristi vikend i skokne do svojih, u Banatsko Novo Selo, ali da će narednih dana ponovo biti u Segedinu. Ukratko sam mu objasnio šta želim, a da razgovor možemo obaviti i preko modernih komunikacija. Odmah smo se dogovorili, što je za mene bila velika čast, pa je zato upravo pred vama ovaj, nadam se, zanimljiv intervju.

Ako se prisetiš početka karijere, da li si mogao da pretpostaviš da ćeš dogurati do košarkaških visina?

– Početak mog bavljenja sportom vezan je, kao i kod većine klinaca u to vreme, za fudbal. Igrali smo gotovo sve kolektivne sportove koji su nam bili na raspolaganju, ali se na kraju uglavnom sve svodilo na fudbal. Aktivno sam trenirao i igrao za novoseljansku Slogu. Na jednoj utakmici sam se prvi put teže povredio i odmah na početku saznao sta znači povreda za sportistu. Posle rehabilitacije, zapazili su me košarkaski sportski radnici (bio sam tada dosta viši od svojih vršnjaka) i pozvali na košarkaski trening. Dobro se sećam početka u mom prvom košarkaskom timu. Igrali smo sa velikim entuzijazmom, a iz nas je izvirala energija, iako nismo tada imali uslove da se bavimo košarkom. Nije bilo ni adekvatnog terena za treniranje, ali je zato u nama i ljudima koji su nas vodili bilo dosta motiva, volje i velike želje da

uspemo i ovom sportu. To mi je bila prva životna lekcija: Nema odustajanja, uvek moraš uložiti maksimum u svakom trenutku na terenu. Nisam tada mogao ni da naslutim u kom pravcu će se kretati moja karijera. Svi smo pratili, gledali našu klupsku košarku, reprezentaciju, maštali…ali stići do tog nivoa, tada mi se činilo gotovo nemoguće.

Kad si osetio taj trenutak da ćeš imati fenomenalnu karijeru?

– Prvi put kada sam osetio da sam postigao nešto veliko, bio je poziv za okupljanje i pripreme reprezentacije za Olimpijske igre 1996.godine. Bio sam veoma srećan i ponosan što moj dotadašnji trud nije ostao neprimećen i što ću se naći u društvu naših najboljih igrača i trenera, kao i igrati protiv najboljih evropskih i svetskih igrača. Bio san zadovoljan što ću imati šansu da napredujem i učim jos više. Istina, dobio sam samo poziv, a za ostalo je trebalo da se izborim, nametnem, dokažem i uverim sve, svojim radom i ponašanjem, da sam ja taj koji je potreban reprezentaciji.

Šta je najbitnije za sportistu koji želi da ostane dugovečan u onome što radi? Šta je bila tvoja tačka oslonca tokom svih godina igranja?

Najbitnije za sportistu koji želi da ima dugu i uspešnu karijeru jeste potpuna posvećenost Naravno, pored talenta i fizičkih predispozicija, mora se predati sportu bezuslovno i biti spreman na velika odricanja. Zaista je mnogo izazova za mladog čoveka (sportistu) i zbog toga mora biti mentalno jak da im se suprostavi i nastavi dalje ka svom sportskom cilju. Sportska karijera traje kratko i nisu dozvoljena nikakva lutanja, niti odstupanja.Moja tačka oslonca tokom karijere je bio

trening. Nisam želeo da propuštam treninge, a često sam dolazio i radio dodatno, jer sam se tako osećao bolje, imao više energije i samopouzdanja. Takođe, lakše sam odgovarao izazovima koje nosi utakmica. Trening nikako ne treba odrađivati, vec ga iskoristiti za dokazivanje, napredovanje, takmičenje sa saigračima, jačanje timskog duha…

Sport treba da vodi ka dinamičnom životu, kao i da pruži priliku mladom čoveku da uradi nešto značajno. Šta bi ti preporučio onima koji žele da budu uspešni?

– Poruka mladim ljudima-sportistima koji žele da budu uspešni je jasna. Treba realno da sagledaju situaciju, da ne stave preteško breme na svoja leđa, da izbegavaju veliki pritisak, da idu korak po korak, nikako ne preskakati faze u razvoju. Treba poći od fundamenata košarkaške igre, od prostog ka složenijem, da veruju svojim trenerima koji ih upoznavaju sa košarkaskom igrom, ali i da budu obazrivi u susretu sa “menadžerima”, kao i da naprave dobru komunikaciju sa roditeljima. Mi koji radimo u košarci svi zajedno pokušamo da mladim sportistima pomognemo u ostvarivanju njihovih sportskih ciljeva.

Ti si primer sportiste koji je zgrabio priliku. Pruženu šansu si iskoristio na najbolji način. Brzo si se prilagodio velikoj sceni, svetlima, reflektorima i najednom zaigrao sa asovima naše košarke. Kako sada gledaš na taj period?

– Meni su se moji snovi ostvarili u velikoj meri. Da mi je neko ponudio samo jednu medalju sa velikog takmičenja, prihvatio bih bez razmišljanja, a ja ih imam četiri. Moram priznati da je, pored posvecenosti i velikog rada, potrebno imati i malo sreće. Ja sam je imao. Zaista je bila velika privilegija za mene igrati sa igračima koje sam do tada gledao na televiziji ili uživo navijao za njih. Oni su igrali u najboljim evropskim i NBA klubovima. Najjaci utisak je taj što su me ti igrači “velikani” prihvatili, kao da smo zajedno odrasli, kao da se poznajemo mnogo duže nego što smo se poznavali, tako da mi je period prilagođavanja bio kratak, praktično – nije ga ni bilo. Ušao sam u reprezentaciju tiho, bez pompe, što mi je odgovaralo. Živeo svoje snove, napredovao i učio od najboljih, iskoristio priliku koja mi se ukazala. Nema veće sreće, ali i odgovornosti, od

osećaja da predstavljaš svoje zemlje na velikom takmičenju. To je neprocenjivo.

Tvoja karijera je prepuna trofeja. Posebno je inspirativna na reprezentativnom planu. Često si bio na pravom mestu. Je li je to neki dar, sreća, šta li je?

– Igranjem za reprezentaciju u periodu 1996 -1999. postigli smo veoma dobre rezultate, jer smo osvojili četiri medalje. Uzeli smo dve zlatne, jednu srebrnu, kao I jedno bronzano odličje, što je ocenjeno kao veoma dobar rezultat. Ljudi su to prepoznali i dočekivali nas ispred Skupštine, želeći da nas pozdrave i zahvale za postignuti rezultat. Takođe, imao sam dosta uspeha i sa klubovima čije sam boje branio. Svaki klub za koji sam nastupao je dolazio u situaciju da se bori za trofej ili da taj trofej i osvoji, bez obzira da li je taj klub bio u situaciji da uradi to pre mog dolaska. Upravo to me je činilo srećnim i zadovoljnim: Kad mali klubovi dolaze u situaciju da igraju sa velikim, oni postaju veći, jer protiv velikih osvajaju trofeje i pravdaju renome. Naravno, fale tu još, možda, par trofeja, nekoliko nesrećno izgubljenih finala i jedno nikad prežaljeno – FINALE KUPA RADIVOJA KORAĆA. Često se setim tog dvomeča, srce uvek zaigra, rane su sveže, kao da se utakmica juče završila. Bio sam kapiten te generacije, predvodnik, morao sam bolje odigrati te utakmice, posebno revanš gde smo branili +6. Osećaj krivice me nikad neće napustiti.

Kao sportista iz Pančeva, ti si član galerije najuspešnijih koje je ovaj grad ikada iznedrio. Pančevo je odavno brendirano kao grad sporta. Pratiš li najnovija dešavanja u svom rodnom mestu?

– Grad Pančevo je uvek bio sportski grad u kome su podjednako dobri i uspešni bili ekipni i pojedinačni sportovi. Tada je dobro funkcionisao sistem rada sa mlađim kategorijama. Stvarali su se vrhunski reprezentativni igrači, kao i odlični klupski. Voleo bi da taj sistem ponovo zaživi, da se deca bave sportom u svojoj školi, sa svojim profesorima, u kadetskim i juniorskim pogonima. Ekipa mora da radi pod stručnim nadzorom trenera, a ne po nekakvim novootvorenim sportskim školama, gde je samo članarina bitna. Nadam se da će se to promeniti i da će u skorije vreme grad, možda, dobiti neki novi sportski objekat, jer postojeći kapaciteti nisu dovoljni. Tu prvenstveno mislim na bazen i jednu lepu modernu sportsku halu.

Nižu se uspesi i našeg nacionalnog tima. Na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru zablistali smo u punom sjaju. Hoćemo li nastaviti u istom ritmu?

– U Riju smo odigarli odlično kada je bilo najpotrebnije i zasluženo osvojili drgo mesto i srebrnu medalju. Svi su dali sve od sebe i uspeh nije izostao. Nismo nastupali u punom sastavu, što nam daje nadu da ćemo na narednim takmičenjima biti još bolji, pogotovo, kada se pogledaju druge konkurentske reprezentacije koje bitno menjaju svoje sastave zbog smena generacije. Uvek je bilo bitno i uvek će biti da se svi pozvani jave selektoru, budu zdravi bez povreda, motivisani i orni za rad, a ostalo će doći samo po sebi. Igrati za nacionalni tim je svetinja, to mladi igrači moraju da nauče, jer, tu nema nikakvog izgovora ni opravdanja.

Sada si se posvetio trenerskom poslu. Na čemu insistiraš u radu sa izabranicima?

– Trenutno sam pomoćni trener u klubu u Mađarskoj, u Segedinu, i vodim juniore istog kluba. Na početku sam trenerske karijere i moram priznati da je lakše biti igrač. Momcima pričam o onome što sam ja naučio, kako su mene učili. Kroz treninge i priču pokušavamo biti

bolji. Pričamo o svemu onome što ih zanima. Najviše o treningu, poboljšanju raznih košarkaskih elemenata, radu u teretani, ishrani… Rad, upornost, želja, obavezni su u našem timu i toga se držimo. Imamo i dosta pomaka u našoj igri, shvatanju profesije, pa nije čudno

da su naša tri mlada igrača dobila poziv za nastup u nacionalnoj selekciji Mađarske.

Stigosmo i do kraja razgovora. Naš sajt se zove „Praštanje uspeha“. Da li mi umemo da oprostimo uspeh?

– Mislim da sportski uspeh lakše praštaju sami sportisti, jer znaju koliko je napora uloženo da bi se ostvario cilj. Naravno, ima i onih drugih koji uvek stave mrlju na uspeh, iz njima samo znanih razloga. Međutim, neka se prvo zapitaju da li su oni u bilo čemu bili prvi, drugi ili treći, pa makar u svojoj zgradi, ulici ili gradu u kome žive. Navijam i podržavam sve naše sportiste, radujem se njihovim uspesima i ponosan sam što smo sportska nacija.

Eto, tako kaže Milenko Topić. Sreća je poznavati pametne ljude i vrhunske sportiste, poput našeg Milenka. Uspeh ga nije izmenio, čvrsto stoji na zemlji, ponosan je na sve što je do sada uradio, nikome ne zavidi. Zato ne treba sumnjati da će sve što zna na najbolji način preneti onima koji se tek zaljubljuju u košarku, kraljicu sportskih igara.

Slobodan Damjanov

Priča Zorana Trivana

KAKO JE MILENKO POSTAO REPREZENTATIVAC

Sećam se da sam jednom, već sam zaboravio kad i gde se to dogodilo, sedeo u društvu Zorana Trivana, košarkaškog trenera devedesetih godina prošlog veka, inače pomoćnika Miroslava Mute Nikolića. Njih dvojica su veoma uspešno vodili BFC iz Beočina. Reč po reč, i stigosmo do Milenka Topića, momka iz Banatskog Novog Sela, u istoriji pančevačke košarke najtrofejnijeg igrača. Oni koji prate zbivanja između dva koša znaju da je iz Profikolora otišao u predgrađe vojvođanske prestonice, potom u Crvenu Zvezdu i neke druge klubove, pa tako sa saigračima ispisao svetle strane naše košarke.

U jednom trenutku Trivan me upitao da li znam kako je Topić stigao do reprezentacije naše zemlje. Ostao sam zatečen ovim iznenadnim pitanjem, a Trivan je mirno objasnio: „E, ovako je to bilo. Sedimo Muta, Želimir Obradović, tada prvi saradnik Dušana Ivkovića, i moja malenkost u hotelu „Interkontinental“(danas se ovo velelepno zdanje na Novom Beogradu zove Kraunplaza) i u foajeu pričamo o košarci. Obradović nam se žali da mu fali četvorka u timu, rečeno košarkaškim žargonom. Reč je, zapravo, o krilnom centru, jer se neko od igrača iznenada razboleo ili povredio. Nakon značajnog pogleda između mene i šefa, za nekoliko minuta već sam bio na putu za Novi Sad, jer sam krenuo po kasete da pokažemo kako igra Milenko Topić. Ostalo je istorija i retko ko zna da da sam i ja i te kako zaslužan za

uspešnu karijeru našeg Milenka Topića“. Tako mi je tog dana ispričao Trivan, a ja sam kasnije proverio, u razgovoru sa popularnim Topom, autentičnost ove priče i dobio potvrdu da je sve istina.

 

 

Vreme vladavine „Profikolora“

KAKO JE PANČEVO POSTALO KOŠARKAŠKI CENTAR

Najtrofejnijeg pančevačkog košarkaškog asa i uopšte sportistu Pančeva sa najviše osvojenih titula i odličja, bolje sam upoznao kad sam ozbiljnije počeo da pratim košarku za pančevačke medije. Veoma uspešnu karijeru Milenko Topić počeo je u Banatskom Novom Selu, u ovdašnjem KK Sloga, ali pravo sportsko stasavanje je povezano sa osnivanjem pančevačkog Profikolora. Ostaće zauvek zabeleženo da je osnivač ovog košarkaškog kolektiva Pančevac Živko Uzelac, tada jedan od vodećih košarkaških entuzijasta i menadžera u SR Jugoslaviji. Žiletu je uspelo ono što je retko kome pre njega pošlo za rukom, bar kad je reč o privatnim klubovima. Prvo je muški tim Profikolora podigao do statusa poštovanja, jer su sredinom devedesetih klupske boje fenomenalne ekipe iz Pančeva branili legende srpske i jugoslovenske košarke.

Da podsetimo, u prvoj prvoligaškoj sezoni Profikolora (1992-1993) igrali su: Ivica Mavrenski, kasnije, osvajač titule sa Crvenom zvezdom, sada košarkaški trener; Nikola Lazić, sjajan centar „Vojvodine“ koja je tada, pod rukovodstvom Dušana Ivkovića, osvojila četvrto mesto u Jugoslaviji, sada šef stručnog štaba Segedina kome pomaže i Milenko Topić; odlični Predrag Doderović koji je sada veoma uspešan učitelj mladih košarkaša u KK „Pljevlja“; Miroslav Gašpar koji je prošao školu Cibone, igrao odlično u Pančevu, a sada živi u Banjaluci, gde je uspešan trener; Pančevac Boban Milošević i, takođe, naš sugrađanin Boško Obućina; Milan Preković, Beograđanin, koji je ostao i u drugoj sezoni, kasnije igrao veoma uspešno za OKK Beograd; Goran Petrović, veoma pouzdan klupski igrač, takođe iz Beograda.

U drugoj sezona, 1993 – 1994. godine, KK Profikolor stiže do polufinala Prve lige, a u ovoj generaciji Profikolorovih asova posebno mesto zauzima Dejan Radonjić, sada popularni trener Crvene zvezde a, prema mnogim ocenama, najuspešniji u istoriji kluba iz srpske prestonice. Posle Pančeva, odlazi u FMP. U velikom pančevačkom košarkaškom klubu igrao je i Nikola Bulatović koji je kasnije postao reprezentativac. U tom periodu najbolji strelac Prve lige bio je Slađan Stojković koji je ostvario plodnu igračku karijeru, a sada je košarkaški funkcioner. Treba spomenuti i Željka Topalovića, odličnog igrača koji sa Topićem odlazi najpre dve sezone u BFC, pa u Zvezdu i Budućnost iz Podgorice gde uzima titulu prvaka. Sada ima prelep hotel na Zlataru, sa još lepšim imenom – Zlatarski zlatnik. U drugoj takmičarskoj sezoni igrali su još i Preković i Gašpar.

Ekipu pančevačkih vanzemaljaca i čarobnjaka vodili su sjajni treneri i stratezi, među kojima valja spomenuti Janka Lukovskog i Boška Đokića.

Uzelčev Ženski košarkaški klub Profikolor bio još uspešniji od muškog, jer je osvojio prvenstvo i Kup Jugoslavije 1997. godine, a u evropskom takmičenju pančevačke košarkašice su došle do polufinala Kupa Lilijane Ronketi, gde su izgubile od moskovskog CSK-a.

Interesantno je da su pančevačke košarkašice svoje prvoligaške utakmice igrale u dvorani Poljoprivredne škole „Josif Pančić“ koja nije mogla da primi ovdašnje mnogobrojne ljubitelje ženske košarke koji su želeli da gledaju fenomenalne igračice, proslavljene reprezentativke naše zemlje, Miru Jovanović, Gordanu Bogojević, Sanju Vesel, Ninu Bjedov, Laru Mandić, Merlinu Gostiljac… Vodio ih je Pančevac Miroslav Kanjevac, kasnije veoma poštovan i uspešan trener, osvajač mnogih titula, a koji je trenutno učitelj košarkašica Partizana.