Za „Praštanje uspeha“ govori Danilo Kovačević, kapiten FK Železničar iz Pančeva.

 

 

 

IGRAO SAM TAMO GDE SU ME POŠTOVALI

 

 

 

Siguran sam, nema tog uspešnog čoveka u sportu, a čini mi se, tako je i u životu, koji nije, po slojevima, gradio svoju karijeru. Verovatno, svako kreće od sna, jer, ako ne sanjate, onda vam se to neće ni ostvariti. Tako i junak ove priče, Danilo Kovačević, ne bi uspeo da nije radio konstruktivno, a ne redukcijski, da nije bio srčan a ne samo srdačan. I zaista, sad, kad je u javnosti izneo svoje životne beleške, od početka, do danas, znam da sam u pravu, a nadam se, i vi ćete tako doživeti tu njegovu celokupnost.

 

Nisam ranije imao priliku da više pričam s njim, ali, razgovor za ovu rubriku, bio je najduži u mojoj karijeri, pa sam imao valjane mogućnosti da steknem dobar uvid u njegov život i sportski angažman. Što bi se reklo, ne postoji druga šansa za prvi utisak. Meni je Kovačević jedan od junaka svog doba. Zašto? Uspeo je da u lavirintu tzv. dobrih momaka, u našoj zemlji, čak i mnogo šire, a to nije slučaj od juče, prođe veoma uspešno, mada ne bez muka i saplitanja, kroz Scile i Haribde, na uzburkanom moru, da tako kažem. Zašto tako mislim? Iz razloga, umeo je palanački mentalitet spletki i ogovaranja, da potisne u drugi plan, posveti se svom životu i sebi na fudbalskom terenu. Ne samo za platu, već kao dokaz, da sportska družina može da bude druga kuća-hajde da kažem-porodica. Danilo je uspeo i zbog toga.

 

 

Uvek je, čak i u sportu, sve između razuma i emocija. Čvrstina i autentičnost, najviše se osećaju u njegovom delovanju na sportskom igralištu. Za mene, to je umeće. Uspeo je, i tek će se to videti, zato što je od početka svog puta, pa do danas, ostao isti, nepromenjen, a kad je tako, onda te ljudi najbolje razumeju. Šta je meni interesentno u vezi sa njim? Znam ga kao sina Dragana Kovačevića, nekada odličnog igrača u mnogim lokalnim klubovima u Pančevu, posle trenera, ali, pre svega kao čoveka, nezavisnog intelektualca, koji voli istinu i pravdu. Takođe, porodica Kovačević, o kojoj sada pišem, a glavni lik je Danilo, meni je veoma bliska, iz razloga što je stric, pomenutog Dragana, Petar, dugo godina bio šef u „Razvoj i ineženjeringu“, kao i mojoj malenkosti, pa sam imao vremena da sklopim ceo mozaik u vezi s njima. Još nešto, baš zbog te bliskosti, obostranog poverenja, a sad najviše mislim na Draganovo i moje, još me više začudilo da me nikad, ama baš nikad, nije pitao da nešto napišem o njegovom sinu, bilo kad i u bilo kom mediju, za koji sam radio, a bilo ih je.

 

E, sad, da se vratim na priču o Danilu. Kad god sam išao da ga gledam, ranije, na Gradskom stadionu u Pančevu ili u novije vreme, na SC „Mladost“, uvek je bio najbolji na terenu. Može mi ovo uzeti neko za zlo, kako god, ali, zarad istine i sopstvenog mira, želim ovo da istaknem. U njemu je neka čudna mešavina otvorenosti i smelosti, da je, bez obzira na ime rivala ili protivnika koji ga čuva, uvek davao maksimum. Ne mislim samo na golove koje je postizao, uglavnom, bili su pobedonosni, već celokupni angažman. Plus, da se tako izrazim, ima u njegovoj igri neke posebne estetike, elegantnosti, koja je baš uočljiva. Njemu nije cilj da udovolji ukusu posmatrača, čuje njihove aplauze, već da bude idejan, u službi tima, jer, tad se njegova uloga najviše i ostvaruje. Rizikujem da me proglase za prevejanog novinara, hroničara sportskih zbivanja u Pančevu i daleko šire, kad kažem, u ovo, baš novo vreme, kad je FK Železničar, izborio plasman u Prvu ligu Srbije, što se smatra najvećim uspehom kluba iz grada na Tamišu, za mene, on je i dalje najbolji akter u ekipi. Svako ima pravo na mišljenje, ali, ovo koliko ja pratim, i bez obzira na vanredne napore uprave kluba, da dovedu klasne igrače, kao pojačanja, utisak mi je ostao isti. Čak, ne samo to, kako vreme prolazi, on se pojačava.

 

Danila Kovačevića sam upoznao i sa, da kažem, privatne strane. Ne želim da širim tu priču, neka ostane to naša mala tajna, ali, viđamo se povremeno, najviše na slavi, kod naših zajedničkih prijatelja-Miloševića. Možda ne verujete, uopšte se ne priča o fudbalu. Malo, ali ne ogovaramo. Tad, iz tih susreta, naših kratkih razgovora, još sam više stekao sliku o Danilu Kovačeviću. Dobro sam razumeo. Nije preskočio nijedan stepenik prirodnog razvoja. Uz lepo vaspitanje, skladan odnos sa suprugom Ivanom, sa kojom ima sina Dušana, uspeo je na vreme da se zaposli, stekne ugled i sa te, ekonomske, strane. Jednostavno rečeno, ne ume da razočara. Zvao sam ga pre nekoliko dana, objasnio da želim da napravim priču s njim na ovom mestu. Naravno, prihvatio je. S obzirom na to da ima pomenute obaveze, a iz razloga što je njegov klub već neko vreme, u režimu ful profesionalizma, što bi se reklo, morali smo da uskladimo termin našeg viđenja. Još da dodam. Sreli smo se posle niza od dve „Željine“ pobede, nad Grafičarom, pa Borcem iz Čačka, u „Dvorištu“, uvek lepom ambijentu. Prošle subote, kad sam završavao tekst, čuli smo se na kratko, pred duel sa Zemunom, u gostima, a Pančevci su i tad ostvarili trijumf (0:2). Lepa serija za 27. bod u drugom stepenu srpskog fudbala i 11. mesto na tabeli. Ide sve, kao projektovanom dokumentacijom, a meni je drago, zbog Kove i „Dizelke“.

 

 

Ipak, dok ne pročitate moja pitanja i Danilove odgovore, uvešću vas malo u karijeru ovog sjajnog napadača, kapitena „Želje“, a njegova uloga, u vremenu najveće slave, renomiranog pančevačkog sportskog kolektiva, tek će se analizirati. Elem, Kovačević je kao dečak počeo u srpkoj prestonici, gde je njegov otac, pomenuti Dragan, jedno vreme vodio GSP „Polet“. Živeli su u Beogradu i to je bilo to.

 

–„U mom slučaju, nije bilo mogućnosti, da kao druga deca, probam ovo ili ono, da idem malo na plivanje ili karate. Odmah je to bio fudbal.“-objasnio mi je, na jednostavan način, svoj početak, moj sagovornik.

 

Kasnije, vratio se u rodni grad, svoje Pančevo i tu, kao i većina klinaca, ne samo iz njegove generacije, rođene krajem 80-tih prošlog veka, započeo da, na pravi način, voli fudbal. U FK Dinamo. I odlazak u OFK Beograd je bio neminovan. U tom periodu, osećala se njegova superiornost, u odnosu na drugare, a nije to promaklo ni Zoranu Lončaru, legendarnom igraču sa Karaburme, kasnije i treneru. Sa „Brzim vozom“ je posle dugogodišnje krize rezultata, uspeo da uđe u Srpsku ligu (igrao je sa Dejanom Perićem, Ćirkom, Nikolovim, Andonovskim) ali, ono pravo dogodilo se u FK Dolina iz Padine. Došao je u novu sredinu, da zameni Zvonka Đakovića, tada, čuvenog napadača iz mesta, poznatog po slikarima naivcima. Bila je to sezona čuda, da se poetski izrazim. Zašto? Iz razloga što je Kovačević pogurao tim iz beznadežne situacije, do mesta sa kojeg se prolazilo u Drugu ligu. Da li se sećate tog perioda? Padina u Drugoj ligi!? Bilo je čudno, neverovatno, ali, ipak, istina. Čarobnost se ogledala u skladnosti ljudi koji su tamo igrali, sa jednim čovekom. Reč je o Miroslavu Kovaču.

 

–„Vidi, o njemu mogu da ti pričam dva dana i dve noći, o mojim iskustvima s njim. Bio je potpuno jedinstven čovek. On, ali, stvarno, sve je sam finansirao. Nije bilo pomoći opštine, grada ili nekog trećeg. Sam, potpuno sam. Retka pojava, divan čovek, u svemu poseban.“-s mnogo emocija prepričava mi Danilo iskustva iz Padine, najviše u vezi sa Miroslavom, istinskom sportskom legendom, nažalost, koji više nije s nama, a preminuo je 2015. posle teške bolesti.

 

 

Danilo Kovačević se još obreo u interesantnim sredinama, kao što su Lučani i Petrovac na Mlavi, a dobra, sasvim posebna, sezona na Farskim ostrvima, gde je njegov otac, jedno vreme bio trener, ali ne u tom periodu, i te kako je uticala da se formira kao ličnost i sportista. Važno je i to želim posebno da istaknem, gde god je igrao, uvek je bio najbolji strelac, stepenovano, od Južnobanatske, preko Srpske, do Prve lige Srbije. I onda, dolazi u Železničar, na poziv Zorana Naunkovića.

 

–„Znaš kako Rora, evo, sedimo sad i razgovaramo o mojoj karijeri, a priča sa Zoranom me podseća na onu iz Padine i u vezi sa Miroslavom Kovačem. Nas dvojica smo se od starta naše saradnje, da tako kažem, prepoznali.To međusobno poštovanje traje do danas, a mogu da ti kažem-uvek sam išao u klubove gde su me poštovali, jer, samo tako sam mogao da igram i budem koristan ekipi.“-naglasio mi je sagovornik, kad smo započeli priču o „Želji“.

 

 

 

 

 

 

PORODICA

 

 

Već sam pominjao oca Dragana, veoma darovitog čoveka, retku pojavu u srpskom fudbalu. Druga je priča što popularni Kova, nije dobio šansu da radi sa nekim od najboljih srpskih timova, već odabrao put „vuka samotnjaka“, zato što se tako plaća sloboda da se kaže šta se misli, ne robuje nikakvim uticajima koji su u sportu, fudbalu posebno, prisutni od pamtiveka. Takva životna odluka, taj pristanak na sve slabije, od timova do prinadležnosti, zarad slobode mišljenja i govora, imala je cenu, ali, koliko znam starijeg Kovačevića, nije mu žao. Tu, negde sličnog mentalnog sklopa, i njegovi su naslednici. Sin Nikola, kako mi je „ptičica šapnula“, čak, bio je talentovaniji od junaka moje priče, brata Danila, ali, osim darovitosti, u sportu je potrebna strast, kao i volja. Nekako, kockice se nisu poklopile, pa je i fudbal ostao kod njega u drugom planu. Majka Biljana je, kao i u svakoj kući gde ima sportista, glavni oslonac i podrška. Ispraćala je i sačekivala svoje ukućane i mnogo doprinela da se o porodici Kovačević, već decenijama, priča samo u superlativu.

 

Stigao sam i do Ivane i Dušana, Danilove supruge i sina. Ta dva dragulja upotpunili su nisku njegovog biserja, a koliko mi je poznato, oni i jesu, njegov najveći životni uspeh.

 

        –Sve je tako kako si rekao. Majka je uvek bila i jeste tu za nas. Istina je i za Nikolu, a za Dragana ti je poznata situacija. On je čovek principa. Koštalo ga je to mnogo, ali, to je tako i nikada se neće promeniti. Sa mojom Ivanom sam duže od decenije. Zabavljali smo se, a onda sam odlučio da se vratiim u Pančevo, najviše i zbog toga, što smo oboje želeli zajednički život. Tako je i bilo, a kad nam se rodio Dušan, upotpunili smo našu ljubav-u dahu mi priča Danilo o svojoj porodici, koja mu je uvek bila najveća podrška.

 

 

Znam da sam vas već zainteresovao za nastavak životne priče Danila Kovačevića.

 

Pred vama je naš razgovor.

 

 

 

U ŽELEZNIČARU SAM JER IMAM SVOJ CILJ

 

 

 

Pretpostavimo, da mnogi Pančevci to ne znaju, ti si u „Železničar“ došao kad klub nije bio ni blizu nivoa u kom se sad nalazi. Izgleda da si dobro razumeo viziju Naunkovića?

–U klub sam došao iz Druge lige, kao igrač koji je već imao izgrađenu reputaciju, već su me, da kažem, fudbalski ljudi, dobro upoznali. Razgovarali smo nas dvojica, bili su na stolu razni planovi, javnost to verovatno i zna. Uvek sam bio iskren i otvoren. Zoran je za mene bio osveženje u tom smutnom svetu fudbala. Tako je i otpočela naša saradnja, koja traje do danas.

 

 

Ti si u FK Dinamo, takođe, ostavio upečatljiv trag. Hteli su te i ljudi iz „Brzog voza“, zar ne?

–Tačno je to. Pa, kako da ne. Proveo sam lepe godine u tom klubu. Bilo je dobrih i manje dobrih trenutaka, ali, moje poštovanje prema Dinamu, uvek je izraženo. Ne mislim samo na ljude koji su ga vodili u bilo kom periodu, već na samu instituciju. Bilo je poziva da se vratim, ponovo zaigram tamo, ali, uvek je nešto nedostajalo da se to i ostvari.

 

 

Da te vratim na „Želju“. Rekoh, trebalo je praviti korake ka sadašnjem, veoma dobrom stanju. Najviše mislim na plasman u Prvu ligu Srbije.

–Kad sam došao u „Želju“ nije bilo igrača. Trebalo je sve ispočetka graditi. Postavljati sistem. Tako, tačno je to, kretanje je počelo prvim korakom, da imamo neki cilj. Malo po malo, stigli smo do ovog ranga, u kojem nikad nismo bili, a to je za Pančevo, makar ja tako mislim, veoma važno.

 

 

Verovatno, mnogima i dalje nije jasno o kakvom je uspehu reč.  Prva lige Srbije je jako takmičenje. Iz nje se ide u elitu srpskog fudbala, ali, čak osam klubova ispada. Ulog je baš velik?

–Dobro si rekao, kad pominješ ulog. Vidi, siguran sam da i javnost to prepoznaje, bez obzira što neko ima drugačiju percepciju razvoja „Želje“, ovo jeste velik uspeh. Meni je žao što je sad, baš kad smo se domogli Prve lige, nastao taj problem sa Covidom, pa ne igramo pred punim tribinama, čak ni u našem Pančevu, ali, šta da se radi. Nije jednostavno ostati u ovom visokom rangu, ali, čini mi se da smo na dobrom putu.

 

 

Tu je sad i nov šef stručnog štaba, stigla su i značajna pojačanja.

–Baš tako. Mislim da sad, posle dugo vremena imamo  celinu, sastavljenu od dobro upakovanih elemenata. Mislim na sve segmente kluba. Aničić je dobar trener, već sam s njim sarađivao, a njegovi saradnici, takođe, znaju posao. Igrački kadar je popunjen, imamo na svakoj poziciji po dva igrača, što se ranije nije dešavalo.

 

 

Znam, a i ti si mi to potvrdio, imaš i svoj lični cilj da učestvuješ u razvoju FK „Železničar“. Hoćeš li da podeliš misli sa mojim čitaocima?

        –Svakako da imam svoj cilj, ali, nikada sebe nisam stavljao ispred kluba. Rekao sam to i ljudima koji vode „Želju“, mogu i sutra da odem, ako je to u interesu. Šta želim da naglasim. Kao klinac, mlad igrač, nisam imao mogućnost da igram u ovako visokom rangu kao što to sad mogu neki momci koji su tu, u klubu. Shvatam i da je „Korona“ sve poremetila, ali, ta deca moraju da shvate da je ovo neverovatna prilika da se pokažu i dokažu. Ovo je nešto jedinstveno u njihovim karijerama i ako sad ne daju ono najbolje što imaju, pa ja ne znam kad će to onda. Tako, želim da utičem na njih, da im pomognem znanjem i iskustvom, da se još više posvete tome što rade, da bez rezerve idu napred i doprinesu da se zadrži ovaj status. Oni bi trebalo da znaju, prati se njihov razvoj, kako igraju, jer Prva liga je i te kako interesantna, u očima trenera, menadžera i drugih ljudi koji vode klubove u Srbiji i šire.

 

 

 

 

 

 

 

„SAVA“ OSIGURANJE

 

Danilo Kovačević je za mene poseban i po razmišljanu. Poznata je priča o sportistima, a nekako, najviše je to u vezi sa fudbalerima, kako, kad okončaju karijeru, dosta njih ne zna šta će i kako dalje kroz život. Da ne bi podelio sudbinu mnogih, koji su se baš opekli u životu, Danilo je na vreme shvatio da je fudbal ljubav, ne sa rokom trajanja, ali može biti, da kažem-slepi prijatelj i sluga uobraženosti. Zato, kad se ukazala prilika, potvrdio je svoje crte iz karaktera, zaposlio se u ozbiljnoj osiguravajućoj kući „Sava“. On već godinama uspešno radi u srpskoj prestonici, a tokom razgovora, hteo je nešto posebno da naglasi:

 

        –Meni je posao i te kako važan, a znam, da se sav uložen trud vrati. Međutim, kao sportista, a posebno od kad je naš „Želja“ u Prvoj ligi Srbije, nailazim na razumevanje kolega u firmi u kojoj sam zaposlen. Zbog toga sam im neizmerno zahvalan, jer znaju, uvek se trudim da na oba polja dam najbolje što znam. Posao nije lak, ali trudim se da budem na visini zadatka.

 

 

 

 

Ima sad dosta razloga da se bude zadovoljan i pored ove pošasti koja nas je zadesila. Promene su vidljive u svakom segmentu, kad je reč o „Železničaru“.

        –O tome i pričam. U Pančevu svi imaju i tek će imati koristi ovog što smo ostvarili. Svlačionice su odlične, potpuno renovirane, urađena je loža, stalno se nešto dograđuje, znam i za neke nove projekte koje bi trebalo da se realizuju u budućem periodu. To ostaje našim sugrađanima. Meni je baš drago kad neko poput Gorana Jovičića, iz dopisništva RTS-a, posebno  ljudima u Srbiji, prezentuje koliko smo napredovali, a tako promovišemo klub ali i naš grad na najbolji način. Pokrenula se jedna pozitivna atmosvera, koja može i te kako da utiče na naš napredak u svakom smislu.

 

 

Da li te dobro razumem. Ti se boriš da „Železničar“ ostane u Prvoj ligi, i to je primarni cilj?

        –Tako je. Ne bih voleo da se desi da ispadnemo, jer, onda, iskustvo me uči, uslediće-slobodan pad. Ja više ne moram da jurim karijeru, ali, gledam ovu decu, mlade momke koji sad tek počinju fudbalski da rastu, kakvu šansu imaju pred sobom i ne bi trebalo, nikako, da je propuste.

 

 

Gledao sam vas u poslednje vreme. Dobro izgledate na terenu. Imate i seriju pobeda, valjalo bi tako da nastavite.

        –Znaš kako, svake godine napredak je uočljiv. Imamo najozbiljniji stručni štab, veoma sinhronizovan. Dobar nam je i fond igrača, a o tome sam već govorio. Izbalansirano je to sve. Imamo i pojačanja, poznata imena. Igrači imaju i finansijsku sigurnost, a to su sve elementi koji mi daju nadu da ćemo uspeti.

 

 

Danilo, stigli smo do kraja razgovora. Uvek na ovom mestu pitam u vezi sa fenomenom (ne)praštanja uspeha?

        –Rora, nema praštanja. Vidiš i sam. Kad se uhvatiš za krov, a to je Novak Đoković, sve ti je jasno.

 

 

U fudbalu, pa i kad je reč o gradu na Tamišu, ima previše izlišne sujete. Zato se uvek, i iznova iznenadim, kad razgovaram sa ljudima i u njima prepoznam nešto sasvim drugo-klasu sportskog duha. Danilo Kovačević je baš takav i po svemu, zaslužio još bolju karijeru, mada, mnogi bi sa radošću pristali da nose njegove kopačke. Zašto? Zato što kvalitet i znanje nisu upitni. Ni moralnost. Da se baš u ovim činjenicama ne krije istina? U svom novinarskom bitisanju, a bilo je momenata kad sam razgovarao sa svetski uglednim asovima, retko kad sam prijatnije proveo vreme. Pričali smo skoro dva sata, ali, tok razgovora, a nije sve ni za javnost, tekao je tako da mi se vratila vera. Kovačeviće je nije samo podgrejao. Za koga god da sam ga pitao, jer novinarska znatiželja je čudo, sa toliko topline i ljudskosti je uzvraćao, a baš mi je drago što postoje takvi ljudi. Čak, da zanemarim fudbalsku istinu, a ona je sva na strani Danila Kovačevića, još mi se više sviđaju njegovi stavovi o životu, te, kako on zamišlja svoju i budućnost kluba u kojem je kapiten. O lojalnosti, toj davno izgubljenoj osobini, kod većine čovečanstva, a koja je na najvišem nivou njegovog karaktera, mnogi, mogu samo da sanjaju. Oni, koji su mu pružili ruku prijateljstva, vraćao je istom merom, čak, više. Prepoznaće se neki kad budu ovo čitali. U životu, a tako sam naučio, uvek je pravi trenutak, pa mi nije žao što tek sad, u zenitu njegove karijere, pravim priču sa Kovačevićem. Svojom energijom, mirnoćom, sažetom istinom, neprenaglašenim, svojim fudbalskim i drugim znanjima, osvestio me. Mogu ja da se trudim, da afirmativno pišem na stotine stranica o divnim Pančevcima i mnogim drugima, ali, ako u budućnosti ne bude više osoba kao što je Danilo Kovačević, onda ništa. Kod nas, da kažem u Pančevu, ko je progovorio o radostima, očajanjima, ushićenjima, rastu i padu ljudi, uvek će se naći pod lupom javnosti, koja meri ne samo krvna zrnca i političku pripadnost, već jednu dlaku cepa na četiri dela. Zato, mnogo je dobro kad znaš, ima sugrađana koji se ne bave kritikama kritike. Jednostavno, žive svoj život. Zato su i uspešni.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Danilo Kovačević