U SVEMU ODLIČNI: BRAĆA MILOVANOVIĆI, MARKO I MILOŠ, PRAVI DRAGULJI SRPSKE ATLETIKE

Put do cilja i uspeha sami gradimo

Iz razgovora sa braćom Milovanović – Markom i Milošem – naučili smo mnogo toga, ne samo o sportskim uspesima nego i o smislu ljudskog života. Ovi sjajni Starčevci, vrhunski atletičari i diplomirani inženjeri i masteri, ispričali su nam zašto su se opredelili baš za kraljicu sportova, po čemu je atletika posebna, kako se dolazi do šampionskih titula, u čemu je lepota bavljenja sportom i tajna uspeha, mogu li zajedno sport i nauka, šta im se sve događa na atletskim i životnim stazama i o čemu razmišljaju i sanjaju

Da su se okrenuli fudbalu ili košarci, odvano bi mnogi u našoj zemlji znali za braću Milovanoviće – Marka i Miloša. Ipak, momci iz Starčeva, mesta nadomak Pančeva, odabrali su svoj put i nisu pogrešili. Oni su se opredelili za kraljicu sportova – atletiku!

Taj izbor nije nimalo slučajan. Njihov otac Milovan Milovanović Žunja, nekada i sam član pančevačkog Atletskog kluba Dinamo, presudno je uticao na sinove. Kao dečake, baš u vreme NATO agresije na našu zemlju, odveo ih je kod svog prijatelja Mileta Ugrena, poznatog trenera u AK Dinamu. Iskusni stručnjak je odmah prepoznao veliki talenat i mogućnosti budućih šampiona, kao što mu nije promakao ni sjaj u očima vižljastih Starčevaca, i to svaki put kad se spomene atletska staza, trčanje, trening, nadmetanje… A to je, svakako, bila osnova da se ide dalje.

ŠAMPIONI SA DIPLOMAMA

Prošli su sve Dinamove selekcije, branili boje ovog uspešnog sportskog kolektiva iz grada na obalama Tamiša i Dunava na mnogim takmičenjima, osvajali prestižna odličja. Ipak, tokom našeg razgovora jednu trku posebno izdvajaju iz svoje sportske biografije. Bilo je to na Prvenstvu Srbije u polumaratonu, 2013. godine, gde su Marko i Miloš od prvog do poslednjeg metra trčali zajedno i došli do šampionske i vicešampionske titule.

Marko Milovanović je rođen 1987. godine i dve godine je stariji od Miloša Višestruki je osvajač državnih odličja, redovni finalista Kupa Srbije. Mlađi brat Miloš je reprezentativac Srbije i beleži zaista sjajne rezultate na dugim prugama

– bio je dve godine zaredom bronzani na prvenstvu Balkana u maratonu, više puta državni prvak u polumaratonu i planinskom trčanju.

Pored odličnih rezultata u sportu, za braću Milovanoviće škola nije smela da trpi, pa su, uporedo s treninzima i takmičenjima, usklađivali obaveze na fakultetu. Obojica su diplomirali na Rudarsko-geološkom fakultetu, u Beogradu, ali, nije to sve što se tiče nauke: Marko je završio master, a Miloš je trenutno na master studijama, što nam daje za pravo da tvrdimo da su braća Milovanovići posebnost srpskog sporta.

Kad sam najpre pozvao Miloša i predložio mu razgovor za „Praštanje uspeha“, kako bih njega i brata Marka predstavio čitaocima našeg sportskog sajta, simpatični Starčevac nije krio iznenađenje:

– Zar je moguće da smo i mi došli na red? – upitao se ovaj sjajni dugoprugaš, a posle trenutnog šoka, brzo se pribrao, saslušao šta želim i zamolio me da naše viđenje malo odložimo, zbog predstojećih obaveza. Osim toga, to je bilo potrebno da bismo mogli objaviti aktuelne vesti koje braća očekuju.

PODRŠKA FINET INŽENJERINGA

Naravno, lako smo se dogovorili, a posle nekoliko dana, ponovo sam čuo prepoznatljiv glas, pa je ova lepa životno-sportska priča krenula da se odmotava. Da stignem do Starčeva i vidim se s novim junacima „Praštanja uspeha“, nije mi trebalo mnogo vremena, a podršku da sve uradimo kako dolikuje našem i vašem portalu dobili smo od Finet inžinjeringa preduzeća za projektovanje izgradnju i održavanje hidrograđevinskih objekata. Ova porodična firma se nalazi tačno na pola puta od Pančeva do našeg odredišta, pa smo se zaustavili u direkciji, gde me je dočekao Filip Perić, diplomirani ekonomista, direktor Fineta. Popili smo kafu, ispričali se, a ovaj bivši sportista, sada veoma uspešan privrednik, bio je oduševljen što ovoga puta razgovaramo baš sa atletičarima braćom Milovanović i s neskrivenom podrškom me ispratio na viđenje s Markom i Milošem. Preduzeće Finet inženjering će nam u narednom periodu biti partner da dopremo do što više ljudi, da na

našem sajtu predstavimo sjajne sportiste, naše sugrađane, a mi smo im veoma zahvalni na tome.

ATLETIKA JE POSEBAN SPORT

Na početku ovog teksta o fenomenalnoj braći Milovanović, upoznao sam vas sa Miloševim i Markovim uspesima i otkud to da su izabrali atletiku, ali, posebno me je zanimalo da saznam, a verujem da i naše čitaoce to interesuje, šta je toliko privlačno u toj kraljici sportova.

– Atletika je zaista poseban sport i mnogo se razlikuje od ekipnih sportova u kojima će, ako pogrešiš, neko drugi ispraviti grešku. Ovde sve zavisi samo od tebe i od tvoga rada. Ako vredno ne treniraš, neće biti ni rezultata. Atletičar je

sam sebi najveći protivnik – kaže Marko, dok mlađi brat Miloš taj fenomen objašnjava na primeru maratonske trke:

– Što se maratona tiče, ili generalno nas dugoprugaša, treninzi su zaista teški. Tokom cele godine možda možemo da priuštimo ukupno mesec dana odmora. U pripremnom periodu se trenira po dva puta dnevno, bez obzira da li je napolju kiša, sneg ili sunce. Sve se može izdržati. Kroz sve ove naporne treninge i maratonske trke ja otkrivam koje su moje mogućnosti i moje granice. A granice postavljamo mi sami – u glavi. Dakle, uz fizičku pripremu, još je važnija psihološka.

Braća tokom razgovora ne ostavljaju nikakvu nedoumicu u razmišljanjima i odgovorima, pa nije čudno što u isti glas žele još nešto da istaknu:

– Veliku pomoć u svemu nam pružaju trener Mile Ugren i tata Žunja, svojim analizama i savetima. Na treninzima se često šalimo i smejemo. Mile zaista ume da opusti sportistu kad je napeto, tako da nam duhovitošću i humorom olakšava sve te „muke“ – kazuju braća gotovo istovremeno.

ATLETIČARI SU VELIKI DRUGARI

Posle nekoliko odgovora bilo mi je jasno da braća Milovanovići vole sport koji su odabrali, pa stoga nisam želeo da propustim priliku da ih upitam kako bi oni i čime privukli nekog klinca da se posveti atletici, koje argumente bi koristili?

– Pošto volimo da putujemo, za nas najveću draž predstavljaju putovanja na takmičenja i pripreme. Imamo prilike da se družimo i nadmećemo sa vrhunskim sportistima, da učimo od njih, i da se međusobno savetujemo. Gde god se pojavimo, zaista je sjajna atmosfera. Izvan staze smo svi veliki drugari, delimo iskustva i pokušavamo da pomognemo jedni drugima, koliko možemo! – ističe Marko Milovanović, a mlađi brat Miloš se odmah nadovezuje:

– Na stazi to drugarstvo prelazi u rivalitet – sve do kraja trke. Kroz ovaj sport smo upoznali mnogo dobrih ljudi,

sklapali prijateljstva za ceo život. Svakodnevno sa nama trenira i Miloš Gašović, takođe uspešan atletičar, a koga gledamo kao brata. Zajedno prolazimo kroz sve, i kroz pobede i kroz poraze. Sve ovo nas je održalo da ostanemo u ovom sportu punih 17 godina.

I zaista, braća Milovanović više nisu ni prosečni ni anonimni, ne samo u lokalnim okvirima. Naprotiv, rezultatima su se izdvojili, kao i svojim životnim stavom. Njihove poruke su jasne i korisne. To su dokazali na vlastitom primeru: uvek nude više sadržaja, prisebniji su i bolji od protivnika i za nijansu ispred. Baš kao i najveći srpski epski junaci – MARKO i MILOŠ – što možda nije slučajno! A, šta ovi savremeni heroji kažu o budućnosti, o onome što je najvažnije u narednim dugoprugaškim borbama:

MILE UGREN: SJAJNI LJUDI I SPORTISTI

Priču o braći Milovanović sam želeo da završim mišljenjem Mileta Ugrena o njima. Naime, Ugren je njihov trener i osoba koja je uz Milovanovića seniora, presudno uticala na sportski razvoj dvojice odličnih atletičara. Kad sam ga pozvao telefonom i zamolio za kratak opis njihove saradnje, Ugren nije skrivao zadovoljstvo. Toga dana, bilo je i neke simbolike, Mile proslavljao rođendan, pa se zamišljeni mozaik ovog teksta zatvorio sam od sebe.

– Reč je sjajnim ljudima i sportistima, naglašava atletski stručnjak, nekada i sam vrhunski dugoprugaš, već decenijama trener koji stvara šampione, pa nastavlja: Kao njihov trener mogu da kažem da imaju potencijal da se nađu na najvećim sportskim smotrama na planeti. Ako nastave kvalitetno da rade, a tako je bilo do sada, Miloš bi mogao da bude učesnik Olimpijskih igara u Tokiju, a Marko je, takođe, tik uz brata. Pohvalio bih njihov odnos prema sportu, a s ponosom treba istaći, reč je o pametnim i obrazovanim mladim

ljudima.Veoma mi je drago što im vi iz medija sve više pružate šansu, jer oni to, svakako, i zaslužuju.

OLIMPIJSKE IGRE SU OSTVARIV SAN

– Najveći san svakog sportiste, pa tako i moj, jeste da učestvujem na Olimpijskim igrama. Nažalost, ove godine, zbog brojnih zdravstvenih problema, nisam uspeo da se domognem najpoželjnijeg i najvećeg svetskog sportskog događaja. Ne odustajem od tog sna, nastaviću da vredno treniram, da napredujem. Imam volju i veru u uspeh, još samo zdravlje da me posluži. Osim toga, veliku podršku dobijam i od porodice, bez koje ne bih mogao sve ovo da postignem – kaže nam mlađi Miloš, a Marko je ovoga puta bio sažetiji:

– Zaista sam srećan što sam ovoliko godina u atletici, i jedini prioritet mi je da to potraje što duže. Nadam se da je pred nama još mnogo trka i dobrih rezultata.

MOŽE I SPORT I NAUKA

Razgovaram tako sa Milovanovićima o odličnim rezultatima ovih momaka za primer, a nisam mogao a da ih ne zamolim da kažu nešto i o danima kada su naporno vežbali, a ipak uspeli da završe fakultete, čak i više od toga. Biće to dobra poruka za mnoge sportiste, posebno one koji tek stvaraju i jačaju sportski karakter. Da čujemo, najpre, šta kaže Miloš:

– Veoma je teško uklopiti obaveze na fakultetu i sportske obaveze, ali sve je stvar organizacije. Znao sam svoj cilj, put do njega sam morao sam da izgradim. Ustajao sam ranije da uradim prvi trening, pre predavanja, a posle predavanja žurio kući da uradim glavni trening. Uklapao sam ispitne rokove sa sportskim pripremama. Svaki sportista zna koliko je teško učiti posle jakog treninga. Jednom mi je jedan profesor rekao da nauka traži žrtve i da moram da se opredelim, ali ja sam kroz svoj primer hteo da mu pokažem da može i nauka i sport – tvrdi Miloš, dok se Marko nadovezuje jednom anegdotom, u vezi s ovom temom:

– Usred atletske sezone morao sam na planini, kod predmetnog profesora, odraditi terensku nastavu u trajanju od deset dana. Jedno jutro obujem patike, pripremajući se za trening, zbog čega me profesor umalo nije poslao kući. Morao sam posle toga da se iskradam uveče, uz pomoć drugara. Čim mi se ukazala prilika pre mraka, odmah sam je iskoristio, tako da sam makar po pola sata istrčao… Nekoliko dana posle povratka kući imao sam dve najbolje trke u karijeri!. Bio je to

neki inat koji je reč često ide uz srpske sportiste. Bilo je dosta sputavanja i odricanja, teških trenutaka… Ali, sve se to zaboravi, kad dođe uspeh, jer na kraju cele priče pamte se samo lepe stvari – uveravao me je Marko.

SVE IMA SVOJU VREDNOST

Nije ni morao, jer je za mene bila privilegija pričati s ovim izuzetnim ljudima I vrhunskim sportistima. Malo je danas pozitivnih primera, ne samo u srpskom sportu, kakav ostavljaju braća Milovanović. Iz našeg razgovora mogli ste saznati mnogo o njihovom čvrstom sportskom karakteru, zatim, kako prebroditi razne životne nevolje i na koji način u sportu biti konstantno dobar. Nadam se da su i vas, poštovani prijatelji, uverili da postoje prave životne vrednosti za koje se treba boriti, šta je smisao bavljenja sportom i kakav trag za sobom mora da ostavi svako ljudsko biće. Naravno, kao i uvek do sada, pitao sam svoje sagovornike o fenomenu praštanja uspeha. Braća su iznela jedinstven stav:

– Da nas ne razumete pogrešno, ali mi Balkanci smo čudan narod, kada je reč o tom pitanju. Očekuje se da budemo najbolji u svemu čime se bavimo. Kada si na vrhu sve je super, ali opet će se naći neko ko će omalovažiti i umanjiti taj uspeh. Prava propast je tek kada nisi najbolji. Da li su svi svesni koliko je ta osoba uložila truda i odricanja u životu, da bi bila to što jeste. Kada govorimo o sportu, sa jedne strane imamo sportiste koji se međusobno podržavaju i bodre, dele svoju muku, bilo da je neko prvi ili poslednji. A sa druge strane postoje ljudi koji će na sve to imati zamerku i kritiku, iako nikada u životu nisu potrčali ili šutnuli loptu – istakli su Marko I Miloš, svima jasno stavljajući do znanja koliko je nekim ljudima teško oprostiti uspeh.

A tajna uspeha braće Milovanović na atletskim stazama, kao i na svim drugim životnim stazama, lako se pronalazi u izgovorenim rečenicama u našem i vašem „Praštanju uspeha“. U njihovom lancu uspeha nisu preskočili nijednu kariku. Ono što je za mnoge teško i složeno, svojim životnim stavovima, marljivošću, upornošću i znanjem, pretvorili su u jednostavno, pametno i osmišljeno. Svaka čast!

Razgovor vodio Slobodan Damjanov