KAKO BITI USPEŠAN: BOJAN JOVIČIĆ, VRSNI TRENER KOŠARKAŠKA „TAMIŠA“, NEKADA ODLIČNI PLEJMEJKER DINAMA, JEDINSTVA, OKK BEOGRADA, BARA…

Do vrhunskih rezultata stiže se samo stručnim znanjem, mudrim odlukama i marljivim radom

Često smo skloni da donosimo planove i važne odluke, ali je malo nas koji zamišljeno sprovedemo u delo. Junak naše današnje priče je je jedan od ljudi koji nije propustio priliku da u svemu uspe u sportu za koji se opredelio. Iako je kao dečak obožavao fudbal, gde su mu predviđali blistavu karijeru, život je hteo drugačije. Kad se uverio da mu od svih sportova, u kojima se podjednako dobro snalazio, najviše prija igra pod obručevima, posvećenost košarci više nikada nije prestala. U tom popularnom sportu pronašao je sebe i put ka cilju, jer je najpre uspešno igrao u Dinamu, Jedinstvu iz Novog Bečeja, OKK Beogradu, Baru i Tamišu, a onda je usledila još uspešnija trenerska karijera. U rodnom Pančevu, na klupi Košarkaškog kluba Tamiš, prošao je put od Prve srpske lige, preko Prve lige, pa do KLS i Super lige.

Za Bojana Jovičića se može reći da je jedan od najdugovečnijih stratega u srpskoj košarci, kada je reč o vremenu provedenom u jednom klubu. Naravno, zlonamerni uvek mogu da kažu da je Bojanu lako, s obzirom na to da mu brat Darko Jovičić vodi važne poslove oko funkcionisanja KK Tamiša. Međutim, u Pančevu svi znaju, posebno oni iskreni ljubitelji sporta, da takve tvrdnje nemaju veze sa istinom. Znanjem i posvećenošću košarci, mlađi od braće Jovičić, dokazao je da je dorastao zadatku, čak i više od toga. Bojan je košarkaše Tamiša čak tri puta predvodio u Super ligi, a o popularnoj sportskoj družini iz našeg grada nikada nećete čuti, a tako ističu svi poznavaoci prilika u klubu, da je uspeh pančevačkih košarkaša plod improvizacije, slučajnosti, sreće ili nečeg sličnog.

Zasluge za odlične igre sigurno najviše pripadaju Bojanu Jovičiću. Što se tiče autora ovog teksta, mogu da potvrdim, i to posle više decenija pisanja o lokalnim sportskim herojima, njemu, kao retko kome, pripada podudarnost između imena i zanimanja. Želim da kažem, koliko god se neko trudio da individualno doprinese društvu, porodici, klubu ili nekome koga volite, teško to ide bez podrške. U sportu, posebno kolektivnom, to se podrazumeva. Uostalom, tako je i u našem poslu. Zato želim da se zahvalim Geoviziji i Finet-imženjeringu na nesebičnoj pomoći da nastavimo sa radom u našem i vašem sportskom portalu „Praštanje uspeha“ i tako dopremo do što više čitalaca koji iskreno vole i cene sportske pregaoce, vredne stručnjake, takmičare i uspehe.

U „TAMIŠU“ SAM ZADOVOLJAN, ALI…

Mislim i o novim izazovima

Ti si mnogo toga ostvario u KK Tamišu. Iza tebe stoje ozbiljni rezultati. Ipak, vidiš li sebe i van Pančeva?

– Da se odmah razumemo, meni je u Košarkaškom klubu Tamiš sasvim dobro. Veoma sam zadovoljan statusom i svime što smo do sada uradili. Pripadam nekoj mlađoj generaciji trenera koja želi i nove izazove. Neki od njih su već dobili ozbiljnu priliku u vrhunskim klubovima. Izdvojio bih Nikolića i Alimpijevića. Gagi je u Makedoniji, a Dušan je odskoro preuzeo FMP. Kod mene je situacija dosta specifična. Mnogi misle, njemu je super u Tamišu, neće on nigde, ali, prirodno je da čovek misli o novim izazovima. Za sada je tako, a videćemo šta će se desiti u budućnosti.

Bojana Jovičića sam upoznao još kao dečaka koji obožava košarku. U „Pančevcu“ sam, kao i o drugim glasilima u kojima sam radio, pisao još davnih dana o talentovanom košarkašu, a on je opravdao moja očekivanja. Bio sam siguran da će ostati u sportu, a kad je posle plodne karijere (igrao je u vreme kad je majstorstvo bilo na ceni, a konkurencija izuzetna) seo na Tamiševu klupu, nisam bio nimalo iznenađen. Mic po mic, kako se to kaže, usavršio je sve elemente zanimanja. Da ostane dosledan svojim stremljenjima i idealima, a tako su i pravila nalagala, završio je uspešno fakultet, pa ima zvanje trenera s najvišom referencom u našoj zemlji.

Posvećenost sportu koji voli je njegova religija, a košarkaški teren je njegovo merilo. Nikada ga nećete videti da gubi vreme sedeći po kafanama. Oženjen je suprugom Sonjom, lekarkom, a ima i dvojicu naslednika – Mihajla i Nemanju. Reći ću još da sam, kao hroničar sporta u Pančevu, pratio sve bitno u vezi sa Košarkaškim klubom Tamiš, a vremenom je odnos sa braćom Jovičić prerastao iz poslovnog u prijateljski. Sačekao sam da se završi sezona u KLS, jedna od najneverovatnijih (o tome će biti viš reči u tekstu koji sledi), a zatim pozvao Bojana da se vidimo i ispričamo za „Praštanje uspeha“. Dogovor je protekao brzo i efikasno, pa smo se našli u „Dvorištu“, kultnom sastajališu naših sugrađana. Pričali smo duže od sata, a interesantno je da skoro nisam imao potrebu da svog sagovornika prekidam pitanjima. Počeo je od starta karijere, pa smo stigli do današnjih dana. Ipak, da zadovoljimo i novinarsku formu, ali da i čitaocima bude interesantno, kao što je bilo i autoru ovog teksta, razgovor smo prilagodili formi intervjua.

POČETAK USPEŠNE KARIJERE U DINAMU

Konačno da se vidimo, oči u oči, kako se to kaže. Znam da će zvučati kao kliše, ali ne mogu a da te na početku ne pitam: Kako si zavoleo košarku?

– Pre svega, dugo sam igrao fudbal i kažu svi da sam bio veoma talentovan. Prvi susret sa košarkom sam imao tek u šestom razredu osnovne škole „Branko Radičević“. To je bila sekcija. Već sam ti rekao, pre toga sam trenirao fudbal, ali, posle jedne povrede, on je nekako otišao u drugi plan. Potom sam baš zavoleo košarku. Interesantno, ali ja sam u osmom razredu bio visok tek nešto iznad 150 centimetara, što je malo za košarkaša. Ipak, u roku od dve godine porastao sam skoro trideset centimetara. Kad pričam o počecima u košarci, sve je krenulo u Dinamu. U to vreme, a bilo je to 1991, trener je bio Dragan Vujić, čuveni Gaša. Sledeće godine, kad sam izašao iz pionirskog ranga, već sam nastupao za kadete i juniore, čak i za Dinamovu seniorsku ekipu, tokom Letnje lige. Tada je popularna bila „Mek Donalds“ liga, a dosta se vodilo računa o prvenstvima mlađih kategorija. Tu smo uvek bili na završnim turnirima u Vojvodini. Nisam tada kod trenera bio u prvom planu, ali, kad su se igrale važne utakmice, uvek sam se nalazio među boljima. Možda je interesantno da napomenem, u sezoni 1993-1994, igrao sam u Kačarevu, Zimsku ligu. Kačarevci su tada bili u Drugoj srpskoj ligi. Prvi plej je bio Boban Milošević Mici, bivši igrač Profikolora. Ipak, on se posle par utakmica povredio, pa sam dobio šansu da zaigram, i to sa 16 godina. Sećam se dobro, u Vršcu se sastajemo sa Hemafarmom, koji je tada vodio Miroslav Kanjevac, takođe naš Pančevac, ugledni trener, a na dvojnu registraciju za njih je nastupao Igor Rakočević. Samo da pojasnim kakva je to konkurencija bila, posebno za mene kao mladog igrača, a o sjajnom iskustvu da i ne govorim. Kačarevački klub se ubrzo ugasio, pa sam se vratio u Dinamo, gde nisam dugo ostao. Bilo je nekih sitnih nesuglasica sa trenerom, ništa značajno, ali, prosto više nisam imao želju da ostanem. Osnovao se Agropan, preteča današnjeg KK Tamiša, pa je bilo logično da se opredelim za taj klub. Darko je predvodio tim sa klupe. Posle nekoliko sezona igranja, a dosta sam napredovao, pozvali su me da se vratim u Dinamo. Tasić je tada bio trener, a Rastovac predsednik kluba. Nisam ni tada bio u prvom planu, ali izazov je bio baš velik. Takođe, ekipa je bilo dobra, mislim igrački, a momci su mi odgovarali i kao ljudi. Uspeo sam da se izborim za minutažu, ali nije bilo lako.

Odigrao sam odličnu sezonu, a kruna je bila poziv da se nađem u selekciji Lige koja je u Novom Bečeju igrala protiv prvaka. Imao sam tada 19 godina i baš sam bio ponosan što su me izabrali. Uživao sam igrajući u toj utakmici, a ostavio sam i odličan utisak.

NEZABORAVNI DANI U BEČEJSKOM JEDINSTVU

Da li je to bio povod da karijeru nastaviš baš u Jedinstvu iz Novog Bečeja?

– Tako je. Ubrzo posle te utakmice pozvao me je pomenuti Mici i rekao da su ljudi iz lokalnog Jedinstva zainteresovani za mene. Oni su tada ušli u Prvu srpsku ligu, a to takmičenje je bilo veoma kvalitetno. Teško da mogu timove, koji su sada u tom rangu, uporediti sa onim vremenom. Ma, sve je prštalo od dobre košarke. Za Bečej su tada igrali Bajin, u to vreme jedan od najtalentovanijih igrača koje smo imali. Pa, Vukas, Toroman i ostali momci koji su bili zaista vrsni sportisti. Elem, razmišljao sam kako ću to da uradim. Naime, upisao sam Pravni fakultet, nikad se nisam mrdao od kuće, što da krijem, bio sam prava maza. Zato sam pokušavao da pronađem i neke izgovore, čak i da odbijem.

Šta te je „prelomilo“?

– Iskreno da ti kažem, finansijski uslovi su bili fenomenalni. Prosto je nestvarno zvučalo kad smo počeli da pričamo o tome. Posebno, što sam pola tog novca dobio odmah, a dogovorili smo se i oko određenih bonusa, plus mesečna stipendija. Osim toga, razgovor sa bratom Darkom mi je potpuno vratio samopouzdanje.

Tako stižeš u novu sredinu. Ispričaj mi malo o tim godinama u Novom Bečeju?

– Prvo sam odigrao jednu prijateljsku, nešto kao probu, da definitivno potvrdimo saradnju. Dosta sam nonšalantno prišao tome, ali su očigledno bili zadovoljni, jer su mi posle toga ponudili ugovor. Ako ti kažem da sam tamo ostao četiri godine, sve sam rekao. Bilo mi je fenomenalno. Čak, druge godine ugovora, a to je bilo 1999, liga je prekinuta zbog bombardobanja. Neke okolnosti, posle toga, pružile su nam šansu da se domognemo višeg ranga, a tako se i dogodilo. Firma „Polet“ nas je preuzela i klub je postao nešto posebno. Odlazili smo na utakmice i avionom, sve je bilo maksimalno profesionalno, kao da je reč o elitnom nadmetanju. Sjajno vreme je to bilo. Pri kraju ugovora, moj status se malo promenio, bio sam nekako u drugom planu, ali sam protiv beogradskih Lavova odigrao odlično i tako skrenuo na sebe pažnju nekih ljudi. Pre svih treneru koji je preuzeo jedan drugi tim iz srpske prestonice.

NISAM U MOGUĆNOSTI DA BIRAM IGRAČE, ALI…

Od kukanja nema baš ništa!

Kod tebe mi se veoma dopada što nisi od trenera koji kukaju za onim što nemaju. Spreman si da radiš sa momcima koji su ti na raspolaganju. Nije to čest slučaj. Kako gledaš na to?

– Nemam od kukanja ništa. Raduje me što ljudi to prepoznaju. Nisam ja u mogućnosti da selektiram igrače koje želim, a razlozi su poznati. Često pribegavamo i iznuđenim rešenjima, ali, takva je trenutna situacija. Uvek sve zavisi od klupskog budžeta. Da se razumemo, dobar si trener koliko su ti dobri igrači. Niko ne može da me ubedi da mogu da budem prvak sa timom koji nema kvalitet za to. Mogu ja kao trener do neke granice da podignem nivo, ali zna se gde su granice.

NEVEROVATNO ISKUSTVO U OKK BEOGRADU I BARU

Naslućujem da ćeš mi sada govoriti o promeni sredine. Znam da si tada prešao u OKK Beograd, zar ne?

– Tako je bilo. Zvao me je Peca Jaćimović, koji je preuzeo Beograđane. Malo sam bio skeptičan u početku te priče, jer sam mu napomenuo da sam igrao za klub u kojem se sve znalo, primanja su bila na vreme, a čuo sam da u OKK Beogradu to nije bio slučaj. Ipak, on me razuverio, jer mi je objasnio da su dobili novog sponzora i da ceo taj koncept dobija na značaju. Čak, da bi me uverio, ponudio mi je odmah pola ugovorenog novca, pre starta sezone. Posle toga više nije bilo razloga da ne prihvatim. Tako sam potpisao za OKK Beograd, odigrao sam odlično tu sezonu, a rezultat je bio ulazak u Prvu košarkašku ligu. Nažalost, kasnije sam povredio lakat, sedam kola pre kraja, pa mi je trener otvoreno rekao da bi on rado produžio ugovor sa mnom, ali da predsednik ima neku svoju opciju, zbog čega sam se rastao sa komšijama.

Ipak, nisi dugo čekao nov angažman. Za mnoge je bilo iznenađenje kad si otišao u Bar. Kako si se odlučio za Crnu Goru?

-To je bila sezona 2002-2003. Iskreno, kad su mi nagovestili da su Barani zaintersovani, nije mi se to činilo kao realna opcija. Ipak, ušao sam u profesionalne vode i više nije bilo smisla da nešto zanovetam. Klub se zvao Tina Tajm, po sponzoru, a takmičio se u Prvoj B ligi. Bilo je to odlično provedeno vreme. Sve je bilo maksimalno, sa njihove strane sve su ispoštovali što smo se dogovorili i to je bio dobar period u mojoj karijeri.

Bilo je tada veoma zanimljivo. Možeš li našim čitaocima da prepričaš ta dešavanja?

– U pravu si. Tada je došlo do proširenja elite, a mi smo kao peti u Prvoj B ligi igrali baraž za popunu najvišeg ranga. Šta misliš, sa kim smo igrali? Pa sa OKK Beogradom. Malo ću da ti pojasnim. U to vreme, za Beograđane su igrali Ocokoljić, Glintić, Dragojlović, Lepojević, a bili su predposlednji u najjačoj ligi. Možeš li da zamisliš koja je to koncentracija kvaliteta bila. Na drugoj strani, mi smo u Baru imali jednu, da tako kažem, turbulentnu sezonu. Samo nas šestorica smo igrali, a još nekoliko klinaca su bili tu, čisto da se popuni broj. Eto, kakav je odnos snaga bio. Još je interesantno da napomenem da se naša liga završila ranije, pa su nas pustili kući, a okupili smo se nekoliko dana pre starta tog baraža. Svi smo trenirali nekako rekreativno, kod svojih kuća. I da skratim priču, igrali smo u Užicu, na neutralnom terenu. Izgubili smo u poslednjim sekundama, a ne bi nas ni dobili, da nije bilo pomoći sudija, iako smo bili potpuni autsajderi. Pola utakmice sam odigrao sa otkinutim đonom sa patike. To sada izgleda kao neka anegdota, ali je zaista bilo neverovatno iskustvo. Tako sam ostao bez nastupa u eliti i obećanih premija u slučaju pobede. Imao sam 26 godina i kući sam se vratio tužan, iako sam bio među boljim igračima u timu.

Sigurno si se pitao šta dalje?

– Baš tako. Ipak, opet sam imao sreće, jer su me pozvalai ljudi iz „Avale“, današnje „Mege“. Bila je to sezona 2003-04, a uslovi su bili solidni, čak odlični za to vreme. Dobijao sam tek nešto manje u odnosu na Bar, ali, praktično, bio sam kod kuće i naravno da sam pristao. Imali smo dosta kvalitetnu ekipu za B ligu. Moram da priznam da mi je to bila jedna od lošijih sezona u karijeri. Posle toga sam se našao na nekoj sportskoj raskrsnici. Razmišljao sam da idem u inostranstvo, a bila je i krajnje vreme da odslužim vojni rok. Zanimljivo je tada bilo da me je tražila Igokea, sa dosta povoljnom ponudom, ali sam se ipak odlučio za nešto potpuno drugačije.

SJAJNA TRENERSKA KARIJERA U KK TAMIŠU

Vraćaš se kući. Prelaziš u KK Tamiš?

– Tada je Tamiš igrao u Prvoj srpskoj ligi, ali svi su razmišljali o prelasku u viši rang. Bio je to za mene veliki izazov. Civilno sam služio vojni rok u svom gradu. Da te podsetim. Imali smo tada veoma ozbiljan tim. Vratio se Perak, kao i Stepanov, a ja sam, da tako kažem, povukao iz OKK Beograda dvojicu svojih prijatelja, koji su zbog mene stigli u Pančevo. Prošetali smo se, da tako kažem, kroz to takmičenje i ušli u Prvu B ligu, 2005-2006. Došao nam je posle Mihajlović, pa Miša Radenković. Mogli smo odmah te sezone u najviši rang, ali do prekretnice je došlo malo kasnije, kada je „Petrohemija“, naš poznati privredni gigant, stala uz nas, što je bilo od izuzetnog značaja. Tako se u prvenstvu 2007-2008. konačno sve isplatilo: Odigrao sam jednu od svojih najboljih sezona i mislim da sam dosta doprineo da se stigne do željenog cilja. Tamiš se našao u ligi sa najboljim košarkašima Srbije. Tada sam imao 29 godina i po prvi put sam igrao najvišem rangu.

Ta će sezona ostati upamćena po mnogo čemu. Da li se slažeš?

– Naravno. Bilo je to za nezaborav. Jedva smo se spasili ispadanja. Kao novajlije, trpeli smo mnogo pritisaka sa svih strana. Nema čega tu nije bilo, posebno u poslednja tri kola. Darko se tada odlučuje za potez koji će mnogo uticati na mene. Menja našeg trenera Gagija Nikolića i pruža mi šansu da vodim tim, i to u Novom Sadu protiv Vojvodine. U neverovatnoj završnici dobijamo susret, a zatim, u pretposlednjem kolu, uz čuveni koš našeg kapitena Dejana Đokića, slavimo protiv Mašinca kod kuće. Uz neke, za nas, povoljne rezultate drugih timova, ostajemo u Prvoj ligi, bez obzira na poraz u poslednjem meču protiv Metalca u Valjevu.

Tada se odlučuješ da se posvetiš trenerskom pozivu. Imao si 32 godine, mogao si još da igraš, ali, ispostaviće se, to je bio pravi potez. Ti si sada, a mnogi će se složiti, jedan od najboljih mladih trenera koje Srbija ima.

– Hvala! Znaš kako, još dok sam igrao, dosta sam razmišlajo, što bi se reklo, trenerskim okom. Bio sam tada hrabar, kad pogledam sa ove vremenske distance. Tada ja nisam mogao da dobijem ništa veliko, a mogao sam da izgubim mnogo toga. Jer, ispadanje iz najjače lige bilo bi upravo to.

Ipak, to se nije dogodilo. Naprotiv, ostvaren je uspeh za pamćenje. Nije li tako?

– Zaista je tako. Te sezone 2010 -2011. uspeli smo da se plasiramo po prvi put u Super ligu. Po meni, to je rezultat koji će ostati upisan ne samo u našoj klupskoj istoriji, već i u analima pančevačkog sporta. Zašto je to vredno? Mi smo tada ostali bez sponzorstva Petrohemije, a novac, koji je trebalo da se potroši na izgradnju trenažne dvorane, preusmeren je za timske potrebe. Imali smo sreću da nam je Rade Marković ostao cele sezone, kada smo osvojili drugo mesto i učešće u Super ligi. Podatak da smo u jednom periodu nadmetanja od 14 utakmica čak 13 dobili, svakako je nešto posebno za sve nas koji smo učestvovali u toj lepoj sportskoj priči.

SUPERLIGAŠKE UTAKMICE ZA NEZABORAV

A u eliti, bez straha, odigrali ste za nezaborav. Šta možeš reći o tome?

– Podsetiću, tada smo imali tri pobede, a dva susreta izgubili na jednu loptu, što se kaže. Pobedili smo Zvezdu, pa FMP, sa Raduljicom u timu. To su bili pravi podvizi. Ostalo sve znaš.

Želim da te pitam nešto u vezi sa košarkaškom filozofijom koju gajiš. Vidi se da ti svoj posao radiš odlično, uspeo si da postaneš i diplomirani trener, a uostalom, rezultati sve govore. Kako bi definisao pređeni put do sada?

– Kad je reč o košarkaškoj filozofiji, kako si ti to lepo rekao, želim da istaknem da je reč pre svega o ljubavi prema ovom sportu, a iz nje se rodila posvećenost. Nikada košarku nisam posmatrao tako da „odradim“ trening ili utakmicu i odem kući i – baš me briga! Razmišljam stalno o svakom detalju, posle pobede i poraza. Umem da se zapitam: Zašto smo igrali loše, kako da unapredim igru? Takođe, igračima stalno govorim da ako žele da se bave košarkom, neka to bude na ozbiljnom nivou. Pre svega, ako košarku ne doživlajvaju kao zadovoljstvo, ako ih ona ne ispunjava, onda ne treba njome ni da se bave. Na drugoj strani, pristalica sam jakog treninga. Nažalost, nisam se tokom igračke karijere, kao mlad, sreo sa ozbiljnim sistemom, pa se sada trudim da mojim igračima prenesem ono najbitnije, da na pravi način razumeju suštinu igre. Takođe, volim da kontrolišem svoj tim. Normalno, moji igrači imaju slobodu u napadu, ali, kad je reč o odbrani, tu nema improvizacije, tu svako mora da zna šta radi.

ODLIČNI IGRAČI SU DOBRODOŠLI U KK TAMIŠ, ALI…

Dovodimo dobre, marljive i pristojne

Kada je reč o dovođenju igrača u KK Tamiš, da li je najvažnije da budu odlični košarkaši, bez obzira da li su nevaspitani, razmaženi, problematični?

– Pre svega, a znam našta misliš, kada si mi postavio ovo pitanje, mi ne želimo u klub da dovodimo problematične igrače. Oni momci koji imaju karakter uglavnom su i odlični košarkaši Naravno, biraju sredinu u kojoj će biti dobro plaćeni za ono što rade. Sve polazi od nas samih, odnosno ljudi iz kluba. Smatramo da smo pristojni, vaspitani, pa onda ništa manje ne očekujemo ni od momaka koje želimo u svojoj sredini. Ako neko nije takav, onda ćemo mu radije reći da nam ne treba, čak i ako je vrstan igrač.

Pri kraju smo razgovora. Došli smo do tek završene sezone. Ona će biti upamćena po neverovatnim dešavanjima. Posebno kad je reč o bolesti i povredama igrača. Nije bilo dana da si na raspolaganju imao svega 12 momaka na treningu, što je stvarno zapanjujuće. Ipak, sve se dobro završilo i KK Tamiš je zauzeo svoje mesto u gronjem delu tabele KLS. Kako bi ocenio protekle mesece?

– U prvom delu sezone smo ostvarili osam pobeda a prvih pet kola smo igrali bez Kesara, našeg najboljeg igrača. To je bilo fantastično. U tom periodu Veličković je propustio nekoliko utakmica, Savić čak četiri ili pet puta nije igrao. Ipak, izvukli smo se iz neugodne situacije. Sve je to zasluga dobro sprovedenog pripremnog perioda. To je bilo ključno za te rezultate. U drugom delu smo pali. Nije drugačije ni moglo da bude, s obzirom na ono što nas je snašlo, a kroz tvoje pitanje dosta toga si i sam objasnio. Takođe, raspored utakmica je bio užasan po nas, da upotrebim takav izraz nezadovoljstva. Šta da ti kažem, išli smo iz povrede u povredu, iz bolesti u nove bolesti. Taman vežemo dve dobre partije, uslede nove brige… i tako do kraja prvenstva. Ako me pitaš još konkretnije, reći ću ti da nisam zadovoljan ni sobom. Mogao sam nešto drugačije, to je sigurno. U drugom delu sezone dosta smo improvizovali, jer su takve bile okolnosti, a to sigurno nije dobro. Nekim igračima sam zadovoljan, nekima ne, ali prava analiza će tek uslediti.

Dok se sve detaljno ne analizira, šta sada planirate?

– Mi se ovih dana, znači tokom maja, ponovo okupljamo, zapravo, igrači koji su pod ugovorom polako kreću sa treninzima. Dovodićemo i neke momke na probu, kao što smo to činili i do sada. Kasnije, imamo program i plan rada. Što se tiče naredne sezone, odnosno kakav ćemo tim sastaviti, dosta toga će zavisiti od finansijskih prilika. U svakom slučaju, planovi su nam slični kao i prošlih godina: Da, pre svega, budemo stabilan prvoligaš, da na pravi način promovišemo klub i grad Pančevo, kao što smo to radili sve ovo vreme. Ljudi možda ne razumeju, ali znam da je Tebi, koji sve ovo dugo pratiš, jasno da je jako teško doći do kvalitetnog mladog igrača. Njih uzimaju Zvezda, Partizan, Mega i ostali moćni klubovi iz naše zemlje. Želeo bih da istaknem, baš u razgovoru sa Tobom, da ne možemo i nećemo da se igramo sa poverenjem koje dobijamo od gradskih struktura i da veoma vodimo računa o svemu što je u klub uloženo, kao i da želimo da na pravi način uzvratimo. Takođe, drago mi je da i neki drugi šalju veoma lepu sliku o Pančevu, i to svima nama treba da bude krajni cilj.

Bojane, za kraj je ostalo pitanje o praštanju uspeha. Kako gledaš na taj fenomen?

-Boli me što u našoj zemlji ne poštuju tuđi uspeh. Čim neko uspe, većina ljudi želi da ga vuče dole. Šta da ti kažem o ljudima koji osporavaju i jednog Novaka Đokovića? Šta mogu da mislim o njima? E, ima i takvih u Srbiji, nažalost. Svet to radi mnogo drugačije. Oni, bar kad je reč o sportu, naše ljude koji su ostavili trag, tamo gde su igrali ili još uvek igraju, veoma uvažavaju. Poštuju ih i danas. Kod nas su uvek neka osporavanja. Ne mogu da se naviknem na to. Nikako! Prilika je da ti nešto kažem. Kod Tebe cenim, a tu smo slični, što nikada nisam čuo da si nekoga osporio, tražio mu mane ili ga posle jedne loše partije ocrnio. Zato i volim da razgovaram sa Tobom i bilo mi je zadovoljstvo da pričam za „Praštanje uspeha“.

Odgovornost! To je ključna reč kojom bi definisao dosadašnju karijeru svog sagovornika, kao igrača i trenera. Donošenje mudrih odluka svojstveno je samo onom koji dobro poznaje ono čime se bavi. Put ka uspehu nikada nije bio posut ružama, jer, one su vidljive tek na kraju, pred ciljem. Pružena prilika mora se iskoristiti. Takav je Bojan Jovičić. U svemu ima meru, ali ambicioznosti se ne odriče. Iako pod stalnim opterećenjem, a ugledno prezime koje nosi proizvodi taj pritisak, za plejadu uspešnih izborio se sopstvenim, radom, marljivošću, znanjem i odgovornošću. Ono najbitnije, bar kad je reč o sportskoj karijeri ovog mladog stručnjaka, Pančevca – tek će se ostvariti!

Razgovar vodio: Slobodan Damjanov
(Fotografije iz arhive KK Tamiš i lična arhive Bojana Jovičića)