sportski magazin

/
/
Janez Kranjc – ronilac, fotograf

JANEZ KRANJC, ROĐENI PANČEVAC, STRASTVENI RONILAC, SVETSKI PRIZNAT PODVODNI FOTOGRAF, INSTRUKTOR, OSOBA SA IZUZETNO ZANIMLJIVOM BIOGRAFIJOM

U potrazi za čudesnim tajnama dubina

Ne možete uopšte ostati nimalo ravnodušni, ukoliko do kraja pročitate razgovor sa Janezom Kranjcem, čovekom koji ne otkriva samo nezamislive lepote i tajne podvodnog sveta, nego za „Praštanje uspeha“ priča o događajima koji će vas začuditi i oduševiti. Saznaćete: Da li je moguće sasvim regularno venčanje pod vodom ili porođaj deteta? Može li se roniti ispod zaleđenog jezera na Adi Ciganliji? Ima li istine u tome da kada jednom čovek oseti čari ronjenja, onda mu se menja način življenja i pogled na svet? Mogu li ronioci u Srbiji, koja nema more, da osvajaju značajna svetska priznanja za fotografije i filmove o čarobnom podvodnom svetu

Janeza Kranjca poznajem praktično od detinjstva, jer smo odrasli u istom pančevačkom naselju – Tesli. Pamtim da je stalno nosio foto aparat i fotografisao. Čudim se da nije otišao u rukometaše, jer se njegov otac Petar ozbiljno bavio ovim sportom. Postao je veoma cenjeni rukometni sudija i delegat. Istim putem je krenulo još nekoliko članova njegove uže familije, ali ne i Janez. Istina, neko vreme je radio i kao naš kolega u RTV Studio B i SOS kanalu, a u njegovoj poslovnoj agendi ostao je zapisan podatak da je bio zaposlen u Rafineriji nafte Pančevo, kao član Informativne službe ovog pančevačkog privrednog giganta.

Do sredine devedesetih Janez Kranjc se u našem gradu bavio novinarstvom, fotografijom i snimateljskim radom, a zatim se potpuno okrenuo najvećoj profesionalnoj ljubavi – ronjenju. Sa suprugom Ivanom, takođe vrsnim roniocem, napravio je klub SDT “Svet ronjenja” i maksimalno se posvetio edukaciji početnika i profesionalizaciji ovog sporta. Slobodno se može reći, a to je lako utvrditi, jedan je od najuticajnihih podvodnih fotografa u regionu, ali i šire. Njegove fotografije, kao i kartki filmovi, našli su se u prestižnim specijalizovanim časopisima, kao i na filmskim festivalima koji se bave podvodnim svetom. Ne smem da propustim: Janez i Ivana su se venčali pod vodom, a jedan

su od retkih parova, profesionalnih ronilaca, s takvom reputacijom, čak u svetskim okvirima. Iako se približava pedesetim godinama, uočio sam, aktivniji je od većine svojih ispisnika. Osim obaveza u klubu, često putuje, a čitav rad može se videti na društvenim mrežama, kao i u medijima. Krajem februara, u Pančevu će izložiti radove na interesantnoj izložbi, o čemu ćete čitati u nastavku teksta. U poslednjih mesec dana, dok je Srbija bila okovana ledom, nije propustio priliku da sa kolegama roni ispod smrzunitih naslaga na Adi Ciganliji.

I pored mnogo obaveza, kad sam ga pozvao da se nađemo, da ga predstavim u rubrici našeg sajta “Linija spajanja”, Janez je odmah pristao . Dogovorili smo se da ga čekam u Dvorištu, našoj nezamenjivoj bazi. Dolazim i posmatram kako se Sava Ramjanac, čuveni kontrabasista, i njegov bend nameštaju pred početak džez svirke nedeljom, tačno u podne, i javljam se svojim prijateljima Nenadu i Filipu Periću, braći, koja vode uspešne firme Geoviziju i Finet Inženjering, a koji mi i ovog puta pružaju nesebičnu podršku u radu.

PORODICA SA SPORTSKIM GENOM

Janez ima trojicu sinova. Andrej ima dvadeset godina i ozbiljno se posvetio ovom sportu. Napredni je ronilac i aktivan je u klupskim aktivnostima. Luka je četrnaestogodišnjak, voli ronjenje ali, po rečima oca, pre bi se reklo da će postati dobar rokometaš. On je, kako ističe Kranjc, baš povukao na dedu Petra. Saznajemo, trenira u RK Dinamo, i kažu da je veoma talentovan. Najmlađi, Mateja, ima tek devet godina, ali vodu obožava i nema sumnje da će biti pravi naslednik tate Janeza i mama Ivane. Kako veli njegov otac, ima taj vodeni gen i ne može se ništa drugo ni očekivati osim da postane ronilac.

NEODOLJIVA MAGIJA PODVODNOG SVETA

Želeo sam da se mojim prijateljima pohvalim s kim ću danas razgovarati. Gotovo istovremeno, u ovaj kultni ugostiteljski objekat dolaze Janez i naša Ivana Ogrizović, fotografkinja “Praštanja uspeha” koja će ponovo biti svedok razgovora. Još malo se dogovaramo, pre nego što ću uključiti diktafon, a u međuvremenu stiže i kafa.

Postoji taj novinarski kliše, posebno tokom intervjua, kada se sagovornika pita otkud ti u ovom sportu i tako to. Ne želim da upadnem u tu zamku, ali me interesuje na početku našeg razgovora, da li su mir, tišina i spokoj, tamo duboko, u vodi, uticali da decenijama ostaneš veran ronjenju?

– Znaš kako, ceo život želim da ronim. Još dok sam bio klinac, pa do današnjih dana. Negde sredinom 90-ih godina prošlog veka ukazala se prilika da se to i ostvari. Najviše sam krenuo na kurs zbog fotografije jer, znaš i sam, to je moja velika ljubav. Korak po korak, odnosno, sve dublje i dublje – i to je tako počelo. Definitivno si u pravu. Ispod vode, kada fotografišem, ništa drugo ne postoji. To je jedan drugi svet, opušten sam, ne mislim na obaveze, probleme. Bitan je samo taj momenat.

 

Da odmah razrešimo dilemu. Za nekog je to predrasuda, a za neke, možda, istina. Govore:ronjenje je skupo i opasno. Kako ti gledaš na to?

– Ja to stalno poredim sa skijanjem. Nije ništa skuplje niti opasnije. Pre svega, reč je o jednoj veoma relaksirajućoj aktivnosti. Može da bude i ekstremno, ali to je neka druga kategorija. Ronjenjem se pre svega vidi jedan drugačiji, po meni mnogo lepši svet. Uz put, stalno ste i u prirodi. E, sad, kako iskustvo raste, povećava se i ta želja za još atraktivnijim dešavanjima. Postoje razni načini kako neko može da krene u ovaj sport. Neko želi da bude rekreativac, takođe, imamo ljude koji žele da rone na dah, neki postaju profesionalci, počinju da rade kao voditelji ili instruktori ronjenja. Rekao bih, prvi kurs je kao neko raskršće, posle kojeg možete otići na razne strane u svetu ronjenja. Može da bude ekstremno, ali pre svega, reč je o relaksaciji. Često, dok ronite, imate osećaj kao da ste na nekoj drugoj planeti.

Kod tebe mi je super što si uobličio fotografisanje, jer te znam kao vrsnog fotografa, kao i snimatelja, i ronjenje. U čemu više uživaš. Uopšte, može li se u tvom slučaju razdeliti samo ronjenje od fotografisanja pod vodom?

– Dobro si to rekao. Uspeo sam da spojim dve velike strasti – fotografiju i ronjenje. Sve je to nekako povezano. Na drugoj strani, kada se zasitiš jednog, okreneš se drugom, tako da je uvek dobro.

EGZOTIČNE IZLOŽBE U BAZENU I DVORIŠTU

Poslednje nedelje februara Pančevci, ali i drugi zainteresovani, mogu da učestvuju u svojevrsnom performansu pod vodom u organizaciji kluba „Svet ronjenja“. O detaljima govori Janez Kranjc: „Dakle, svi zainteresovani moći će na zatvorenom bazenu u našem gradu da zarone i pogledaju izložbu reprezentativnih fotografija podvodnog sveta. Izložićemo ajkule sa Kube, hobotnice iz Jadrana, štuke iz jezera Srbije. Nešto slično priredili smo i pre desetak godina, a baš po tome smo jedinstveni, ne samo u našoj zemlji. Svi koji zarone, imaće opremu na sebi, o njima će brinuti instruktori ronjenja. Drugi deo izložbe će se dešavati u Kafe restoranu „Dvorište“. Još smo u dilemi da li da u ovom popularnom pančevačkom sastajalištu postavimo fotografije iz slatkih voda ili nekih egzotičnih mesta. Neka to bude iznenađenje“.

UVEK ZAJEDNO SA SUPRUGOM IVANOM

Interesantno je da i Tvoja supruga Ivana takođe roni, veoma je uspešna u ovoj profesiji. Zajedno uživate u svemu tome. Raspitao sam se malo, pa shvatio da ste vi jedan od retkih bračnih parova, čak u svetskim okvirima, koji veoma uspešno delujete i kao ronilački par. Kako bi to opisao?

– Srećnom okolnošću, eto, tako u najkraćem. Predivno je što pored sebe imate nekog ko odlično razume šta vi radite, koje su vam želje i u kom smeru želite da planirate budućnost. To je, da tako kažem, pravi blagoslov. U pravu si, kad kažeš da smo mi jedini par u Srbiji, čak u regionu, ali znam da je veoma malo supružnika na svim svetskim meridijanima kojima je ronjenje i profesija.

Kad smo se već dotakli te teme, da prozboriš nešto o vašim aktivnostima. Imate svoj klub „Svet ronjenja“, veoma ste poštovani, bavite se mnogim aktivnostima, od instruktaže, pa do praktičnih stvari. Svoje polaznike obučavate u bazenu, ali i na Adi Ciganliji, kao i na moru. Pre svega u Crnoj Gori, na poznatoj plaži „Jaz“. Šta kažete svojim polaznicima na prvom času? Na šta ih upozorite da nikada ne čine tokom ronjenja?

– Znaš kako. Nema te strasti ili motiva koji treba da budu ispred bezbednosti. Svojim članovima stalno ponavljamo, da tako kažem, usađujemo im tu priču: Ništa u ronjenju nije bitnije od bezbednosti. Kad to postignemo, sledeće veštine idu mnogo lakše i podižu se do zavidnog nivoa. Mi kažemo, kad proroniš, tad progledaš pod vodom. Počinješ da zapažaš taj svet. Kako on zapravo izgleda i koliko je tamo dole, u vodi, lepo. Dakle, ronjenje je veština. Potrebno je trenirati, vežbati, da bi došao do nivoa da uživaš u svemu tome.

Ima li ljudi koji pokušavaju na „lakši“ način da uvežbaju svoje polaznike, pritom ne shvatajući koliko je ta rabota opasna?

– Ronjenje je u ekspazniji, i to je dobro. Želim da ti pričam samo kako mi radimo. Trudimo se da svima izađemo u susret. Da li su to studenti, poslovan svet, ili učenici. Nama je namera da pokažemo kako ronjenje nije nikakav elitistički sport. U svakoj profeiji imaš savesne i one druge, ali mi se trudimo da cela priča, od početka, pa dok nekoga ne obučimo, sve bude na najvišem nivou.

Klub „Svet ronjenja“ je veoma ugledan. Vi radite ozbiljno, a neki naši sugrađani će se začuditi kad saznaju da i u svom gradu mogu da se priključe vama. Objasni malo, kako da vas ljudi pronađu, gde vežbate?

– Mi smo godinama već ponedeljkom, sredom i petkom na zatvorenom bazenu u Pančevu. Od 22 sata uvek smo tamo. Jeste to malo kasniji termin, ali već smo se navikli. S proleća, pa do kasne jeseni mogu nas pronaći na Adi ciganliji. Tamo imamo poligon. Inače, jezera u Srbiji su prelepa, i ne možeš ni da zamisliš koliko toga lepog može da se vidi u njima. Preko leta smo u Crnoj Gori, na plaži „Jaz“. Dva meseca tamo vodimo ronilački centar i to je neki krug dešavanja koji traje već godinama, kad je reč o našim aktivnostima.

HOMER JE PRVI SLAVIO RONIOCE

U ILIJADI, najstarijem spevu sačuvanom u evropskoj književnosti, legendarni grčki epski pevač Homer spominje ronjenje i ronioce. Dakle, u epskom prikazu bojeva oko grada Ilija (Troje) između Grka i Trojanaca, koji su trajali deset godina, ronioci su imali značajnu ulogu. Koliko je priča o veštini ronjenja stara, kazuje i verovanje da je trojanski rat bio u 12. ili 13. veku, pre naše ere, a smatra se da je Homer živeo u 8. veku, pre naše ere, negde u antičkoj Grčkoj, na obalama Male Azije. Još nešto je veoma zanimljivo: Najverovatnije je da je prvo ronilačko odelo skicirao Leonardo da Vinči, najpoznatiji italijanski renesansni slikar, vajar, crtač, inženjer i naučnik, još u 15. veku. Nekoliko stoleća posle toga, u 19. veku, počele su da se koriste boce sa kompresovanim vazduhom.

KAD ZAVOLIŠ RONJENJE, MENJA TI SE ŽIVOT

Možda će ti zvučati naivno, ali, želim da te pitam gde je teže roniti. Je li postoji razlika u jezerima, rekama ili moru?

– Postoje razlike, definitivno. U moru je sve to lakše. Naročito preko leta. Voda

je toplija, providna. Volimo da kažemo, onaj ko nauči da roni u jezeru, za njega je more super. Kod nas se obuka završava u jezeru, ili na bazenu, tako da kad dođu na more, potrebna je samo mala nadogradnja – zbog dubine, i to je to. Inače, mnogi ljudi kad zavole ronjenje, onda to postaje način življenja. Mnoge aktivnosti se podređuju ronjenju, planiraju se odmori itd.

A gde je tebi tokom ronjenja bilo najlepše, a gde najteže? Da li si ikada bio u opasnosti?

– Znaš kako, uvek se trudim da sve bude bezbedno, ali dešavaju se i neke ekstremne situacije. Bilo je teško tokom nekih pećinskih zarona, ali kad se sve dobro pripremi, a ti si dovoljno edukovan, nećeš doći ni u neku preveliku opasnost. Teško je bilo u Mađarskoj. Tamo smo ronili u nekim potopljenim rudnicima, prepunih lavirinata. Trebalo je baš umešnosti da uradimo sve što smo planirali. Takođe u Bosni, kada smo jednom prilikom išli da slikamo čovečje ribice, bilo je dosta nezgodno, ali sve smo iskontrolisali. Najlepše je bilo na Maldivima. Super je bilo i na Filipinima. Rado se setim i prošlogodišnjeg

ronjenja u Austriji, pod ledom, u jezeru. To su neke nezaboravne situacije.

Kad već pominješ led, proteklih nedelja cela Srbija je bila okovana ledom. Znam da ste ronili na Adi Ciganliji. Kakav je to osećaj?

– Poseban je to osećaj. Ronjenje pod ledom nije za početnike. Ada Ciganlija, kao i druga jezera u Srbiji, retko se zalede. Poslednji put, pre ove godine, to se desilo

2012. na 2013. tako da smo jedva dočekali led. Ceo januar smo ronili, a to je veoma dobro značajno za iskusnije ronioce. Ispod je fenomenalno. Uglavnom je prozirno, dobra je vidljivost. Kad je sunčan dan, pa se zraci vide na površini, a mehurići vazduha koje izdišeš, takođe. To je nešto prelepo. Ronjenje pod ledom zahteva i određene procedure koje treba ispoštovati, a ronioci moraju da imaju psebne sertifikate da su obučeni za tu vrstu zarona.

DANAS JE SVE DRUGAČIJE

U današnje vreme došli smo do ronjenja koje sada smatramo modernim. Sada sve je napredovalo, a ronjenje je danas dostupno ljudima širom planete. Vremenom, kako bi što bolje spoznali podvodni svet, razvijala se i oprema. Više se ne može zamisliti iole ozbiljan zaron bez adekvatne boce, kompenzatora plovnosti, regulatora, maske, peraja i odela. Svako ko je bar jednom ronio, priznaje da je osećaj neopisiv, posebno kada steknete određenu rutinu, pa se opušteno, recimo s fotografskom opremom, nađete u jednom potpuno drugačijem svetu. No, ne zavaravajte se: Ronjenje nije samo sport, jer je reč je o ozbiljnoj veštini koja može biti i veoma opasna.

Ne mogu da propustim, a da te ne pitam. Kome bi preporučio ronjenje?

– Volim da kažem, svako može da nauči da roni. E, sad, da li će svako postati dobar ronilac, to je druga priča. Mi u našm klubu imamo stav da svako ko želi može da nauči. Od poluplivača, do potpuno akvatičnih. Nekom treba dati više vremena, a neko to prođe, relativno brzo. Ono što je važno jeste bar prosečno zdravlje. Znači, ne traži se, što se kaže, pilotsko zdravlje, ali potrebno je da ste zdravi. Kako rastu ambicije, afiniteti, tu ulazimo u strožije kriterijume. Bitno je da se osećate dobro u vodi, jer to mnogo pomaže da se lakše nauči ronjenje.

A, šta možeš reći o ronjenju na dah? Gledao sam film „Veliko plavetnilo“ i malo je reći da sam bio oduševljen. Čini se da je ovo delo Lika Besona mnogo uticalo na popularizaciju ronjenja kao aktivnosti. Zar ne?

– Film koji pominješ je doneo mnogo dobrog ronjenju. Mnogo je doprineo popularizaciji ove aktivnosti. Ronjenje na dah je iskonski način ronjenja. Kada su ljudi počeli da ulaze u vodu, najpre su tako ronili. Mi smo u klubu imali veoma razvijenu tu sekciju, a sada se nešto manje bavimo njome. Ne znam da li se sećaš, Tijana Nikolić, članica našeg kluba, pre nekoliko godina bila je sportiskinja Pančeva. Ona je bila treća na svetu u toj disciplini. Ona je sada instrukor ronjenja i sprema se za naredno svetsko prvenstvo. Znaš i sam, teško je baviti se ovim sportom u zemlji koja nema more. Ronjenje na dah je neka vrsta ekstrenmog delovanja, ali kada se sve dobro pripremi, onda se neće desiti ništa loše, i smatram da je ta vrsta ronjenja prava stvar. Takođe, to je zdrav način bavljenja sportom. Razvija se telo, kapacitet pluća i drugo. Naravno,

ako se ne izvodi kako treba, može biti i opasno. Jedno vreme mi smo mogli da se nosimo sa Slovencima i Hrvatima, ali smo sada malo usporili.

FOTOGRAFIJE KOJE ODUZIMAJU DAH

Dobro, ali ste zato izuzetni u podvodnoj fotografiji!

– To je tačno. Ivana je nedavno dobila vredno priznanje. Bila je treća na evropskom prvenstvu, a ima dosta naših članova koji su se okrenuli baš ovoj aktivnosti tokom ronjenja. Ne želim da ispadnem neskroman, ali su neke moje fotografije, snimljene pod vodom, izašle u prestižnim časopisima, kao što je Nacionalna geografija i mnogim drugim, a često se dešava da krase i naslovne strane ovih magazina .

Na neki način, moram da ti se zahvalim za to što činiš. Praktično, da nema Tebe i Tvojih kolega, ronilaca i vas koji volite fotografiju, svet bi bio mnogo siromašniji i uskraćen za predivne slike i filmove podvodnog sveta. Sve to izgleda čarobno, gotovo nestvarno. Često pomislim, blago njemu, on to sve vidi u realnom vremenu i na licu mesta. Da li ti je neki put žao da izroniš?

– Mogu ti reći da je podvodna fotografija naše najjače oružje u popularizaciji ronjenja. Da nema nje sve bi bilo na marginama. Zasnivalo bi se na prepričavanjima. Zbog fotografija snimljenih u dubinama sve postaje opipljivo, dostupno. U celu priču sam i ušao zbog podvodnog fotografisanja. Isto to važi i za Ivanu, moju suprugu, i oboje smo strastveni u tome što radimo. Skupa je ta oprema, stalno se razvija, ali trudimo se da budemo rame uz rame sa svetskim fotografima, što nam i uspeva.

Veoma je zanimljivo što ste se Ti i supruga Ivana venčali pod vodom. Zar ne? Kako ste to uspeli? Da li ste prvo obučili i matičara?

– Tačno je to, venčali smo se pod vodom. To se dogodilo na Adi ciganliji. Bila je prvobitna ideja da to učinimo, ali smo shvatili da je to komplikovano, posebno jer je matičarka trebalo dosta da govori. Onda smo se odlučili da ozvučimo naše maske, kao i naših kumova, i svi smo bili pod vodom, spojeni, da tako kažem radio vezom, a matičarka je ostala gore. Mi smo slušali nju, a onda, kad je trebalo, rekli sudbonosno, da, pod vodom. Bilo je predivno, zaista fenomenalno iskustvo. Zanimljivo je da se Ivana porodila, takođe, u vodi, u kadi. Tako smo dobili našeg sina Mateju.

PRAVILA BEZ KOJIH SE NE RONI

Ako želite na pravi način i bezbedno da upoznate svet dubina, treba da znate i neka pravila bez kojih se ne ulazi u vodu. Svakako, postoji nekoliko vrsta ronjenja, a može se odvijati u bazenu, reci, jezeru, moru, okeanu – svuda gde postoji dubina za zaron. Svaki ozbiljan instruktor ronjenja upozoriće vas na sledeće: Ne ronite bez kursa, nikada ne ronite sami, nikada pod dejstvom alkohola, ne paničite, ne zadržavajte dah dok izranjate, poštujte pravila dekompresije, gde je vođa tu ste i vi, proverite opremu i ne pipajte (sva ta divna stvorenja obično bodu, grizu, peku i ubijaju). Ako želite da ronite, o svakom ovom pravilu možete mnogo više saznati od instruktora ronjenja, a najbolji od njih je i moj današnji sagovornik Janez Kranjc.

Da malo pričamo i o našem gradu, sugrađanima. Da li ima Pančevaca koji su zainteresovani za ronjenje?

– Jezgro našeg kluba čine Pančevci. Tu su

Đura, Štampa, Boris i drugi. Ne znam da li ti je poznato, ali, najveći procenat ronilačkih klubova u Srbiji je iz Vojvodine. Deluje čudno, ali tako je. Vole naši sugrađani ovaj sport, nema tu dileme.

Na kraju ovog, za mene, veoma interesantnog razgovora stigli smo do neizbežnog pitanja. Šta možeš reći o fenomenu praštanja uspeha? Umemo li da oprostimo?

– Možda to nije samo pitanje samo naroda u Srbiji. Čini mi se da je to pojava i na svakom drugom delu sveta. Rekao bih, ljudski je to problem. Nas mnogo ljudi podržava u ovome

što radimo. Ne mislim samo na lokalno okruženje. Ima dosta pojedinaca i veoma uglednih organizacija koje znaju šta radimo, pomažu nam, cene nas i poštuju. Mislim da je većina takvih. Nažalost, ima i onih drugih koji su apriori skloni da te ponize, omalovaže, jer tako im je lakše, ne znam iz kojih razloga.

RAZGOVARAO: Slobodan Damjanov

Share on facebook
Share on twitter