sportski magazin

/
/
U KUĆI SVETSKIH ŠAMPIONKI

U KUĆI SVETSKIH ŠAMPIONKI

„Galebov“ let je visok, a pogled do Tokija

Prostorije Tekvondo kluba Galeb su dve ulice od mene. Ipak retko svraćam. Nije da me ne zovu, ali idem kad mi je interesantno. Tako sam u kući šampiona bio pred London kada mi je Dragan Jović Gale rekao kako će Milica da uzme zlato. Svratio sam pred Rio i tada mi je otkrio da će Tijana Bogdanović da napravi lom. Svratio sam u dom šampiona sa fotoreporterom Rašom i danas.

Bili su pre podne kod Vučića, pa u SOS – kanalu, i sada primaju mene. Red mora da se zna!

– Je li ovo Gale od Galeb, ili ne? – pitam

– Nije, to je moj nadimak.

Pijuckamo espreso (odličan), dok dve šampionke sveta poziraju.

– Gledala sam je pred finale. Bila je hladna kao led. Ništa je nije uzbuđivalo – hvali Mlica Vanju.

– Ja je nisam gledala. Dok je radila finale bila sam u avionu. I odmah na aerodromu cika vriska…prvak je sveta! Milica od Londona do danas i dalje, Vanja od danas, dok je Tijana tu negde. Galetova traka šampiona.

– Piši, tu su još… Ne pišem imena, namerno.

– Kako je bilo kad si primao pehar za najboljeg trenera?

– Uh, sjajan osećaj! Prilazi mi predsednik svetske federacije i kaže: ” Opet ti”!

– A ti ?

– Šta ću, mala Srbija sa velikim šampionima!

Ispunio sam im želju, slikao se sa njima. (aha). Pozdravljamo se:

– Dolazim pred Tokio!

– Pa da sad će vaterpolo – kaže Gale koji je u Riju u danima krize, na sebi svojstven način, budio Fiću i drugove. Visok let Galeba i

Galetova serijska proizvodnja šampiona. Toliko!

 

KOLEGA I UREĐIVANJE

Slikam dve generacije, najavljujem sastanak, a onda – dame!

Oplete me opet jedan fb profil: Kao Žurnal ne radi kako treba. Ljudi hoće da uredjuju novine. Moguće je i to!?

Petak je bio baš neradan vaterpolo dan. Pre podne na Košutnjaku. Tu su prvo Zoran Mijalkovski i Goran Rađenović, sa 2000 i 2001. Zahvaljujem se Zojki što mi je poslao program priprema.

– Ima i onih koji su: obe… obe.. obećali, al mi nisu dali!

Goran Rađenović kapira, okreće leđa i pravi se, što bi se reklo – blesav.To je bio tren, a onda se grlimo. Svašta smo prošli devedesetih.

– Majke mi, zaboravio sam.

– Zaboraviću i ja!

Onda se smejemo. Operisao je, narodski rečeno, kilu kod dr Čudomirovića.

– Čudo za kilu – konstatujemo.

Slikam dve generacije, najavljujemo sastanak.

A sada dame! Tu je sve što vredi, ne računajući one dame kojima je Bajković dao voljno zbog faksa. Ima ih izmedju 19 i 230. Lara mi priča o školi, Nada Mandić pokazuje tetovažu, Jelena Vuković će:

– Srećne oči koje vas ugledaše!

Tako se dobija prostor u novinama. Poštovanjem!

Priča Bajko, pokazuje jednu malu koja je stigla iz SAD, Uskoro će možda i druga.

– Da ih vidimo. Nije lako. Klubovima je užasno teško. Dragana drži Zvezdu, Vračar izgubio termine…

Ajde slikanje, prvo mlade, pa mlađe, seniorki skoro i nema.

– To je to – kaže Bajko i 107. put mi daje program. Onda u redakciju da se malo radi, pa nastavak turneje. Dorćol. Uveče – hit. Treća reprezentacija. Seniorska.Viktor Rašović me lupa po ledjima:

– Samo da ti kažem, od danas smo i zvanično kolege.

Ej, Vića diplomirao i postao novinar. Najlepši posao na svetu. Taman da me nasledi u Žurnalu, ako već ne bude nešto bolje. I mora da zna da ima uvek onih koji bi da uređuju novine. Rekoh, moguće je i to, ali za početak nek uređuju, recimo – baštu! Toliko!

PIŠE: Dejan Stevović

 

Share on facebook
Share on twitter