U KUĆI SVETSKIH ŠAMPIONKI
„Galebov“ let je visok, a pogled do Tokija
Prostorije Tekvondo kluba Galeb su dve ulice od mene. Ipak retko svraćam. Nije da me ne zovu, ali idem kad mi je interesantno. Tako sam u kući šampiona bio pred London kada mi je Dragan Jović Gale rekao kako će Milica da uzme zlato. Svratio sam pred Rio i tada mi je otkrio da će Tijana Bogdanović da napravi lom. Svratio sam u dom šampiona sa fotoreporterom Rašom i danas.
Bili su pre podne kod Vučića, pa u SOS – kanalu, i sada primaju mene. Red mora da se zna!
– Je li ovo Gale od Galeb, ili ne? – pitam
– Nije, to je moj nadimak.
Pijuckamo espreso (odličan), dok dve šampionke sveta poziraju.
– Gledala sam je pred finale. Bila je hladna kao led. Ništa je nije uzbuđivalo – hvali Mlica Vanju.
– Ja je nisam gledala. Dok je radila finale bila sam u avionu. I odmah na aerodromu cika vriska…prvak je sveta! Milica od Londona do danas i dalje, Vanja od danas, dok je Tijana tu negde. Galetova traka šampiona.
– Piši, tu su još… Ne pišem imena, namerno.
– Kako je bilo kad si primao pehar za najboljeg trenera?
– Uh, sjajan osećaj! Prilazi mi predsednik svetske federacije i kaže: ” Opet ti”!
– A ti ?
– Šta ću, mala Srbija sa velikim šampionima!
Ispunio sam im želju, slikao se sa njima. (aha). Pozdravljamo se:
– Dolazim pred Tokio!
– Pa da sad će vaterpolo – kaže Gale koji je u Riju u danima krize, na sebi svojstven način, budio Fiću i drugove. Visok let Galeba i
Galetova serijska proizvodnja šampiona. Toliko!
KOLEGA I UREĐIVANJE
Slikam dve generacije, najavljujem sastanak, a onda – dame!
Oplete me opet jedan fb profil: Kao Žurnal ne radi kako treba. Ljudi hoće da uredjuju novine. Moguće je i to!?
Petak je bio baš neradan vaterpolo dan. Pre podne na Košutnjaku. Tu su prvo Zoran Mijalkovski i Goran Rađenović, sa 2000 i 2001. Zahvaljujem se Zojki što mi je poslao program priprema.
– Ima i onih koji su: obe… obe.. obećali, al mi nisu dali!
Goran Rađenović kapira, okreće leđa i pravi se, što bi se reklo – blesav.To je bio tren, a onda se grlimo. Svašta smo prošli devedesetih.
– Majke mi, zaboravio sam.
– Zaboraviću i ja!
Onda se smejemo. Operisao je, narodski rečeno, kilu kod dr Čudomirovića.
– Čudo za kilu – konstatujemo.
Slikam dve generacije, najavljujemo sastanak.
A sada dame! Tu je sve što vredi, ne računajući one dame kojima je Bajković dao voljno zbog faksa. Ima ih izmedju 19 i 230. Lara mi priča o školi, Nada Mandić pokazuje tetovažu, Jelena Vuković će:
– Srećne oči koje vas ugledaše!
Tako se dobija prostor u novinama. Poštovanjem!
Priča Bajko, pokazuje jednu malu koja je stigla iz SAD, Uskoro će možda i druga.
– Da ih vidimo. Nije lako. Klubovima je užasno teško. Dragana drži Zvezdu, Vračar izgubio termine…
Ajde slikanje, prvo mlade, pa mlađe, seniorki skoro i nema.
– To je to – kaže Bajko i 107. put mi daje program. Onda u redakciju da se malo radi, pa nastavak turneje. Dorćol. Uveče – hit. Treća reprezentacija. Seniorska.Viktor Rašović me lupa po ledjima:
– Samo da ti kažem, od danas smo i zvanično kolege.
Ej, Vića diplomirao i postao novinar. Najlepši posao na svetu. Taman da me nasledi u Žurnalu, ako već ne bude nešto bolje. I mora da zna da ima uvek onih koji bi da uređuju novine. Rekoh, moguće je i to, ali za početak nek uređuju, recimo – baštu! Toliko!
PIŠE: Dejan Stevović