ODUŠEVLJAVA PAMETNIM ODGOVORIMA: VUK ŽEGARAC, NAJMLAĐI FIDE MAJSTOR U VOJVODINI, UČENIK KOVAČIČKE GIMNAZIJE „MIHAJLO PUPIN“ TVRDI:

Šah je moja sudbina, književnost ljubav, anglistika želja, a Crepaja u srcu

Moram priznati da sam se na početku razgovora sa banatskim šahovskim genijem malo pribojavao, jer nisam bio siguran da li ću uspeti da iz svog mladog sagovornika „izvučem“ dovoljno toga zanimljivog za sve zahtevnije čitaoce „Praštanja uspeha“, Međutim, ispostavilo se da je moje strahovanje bilo apsolutno bezrazložno, jer je razgovor sa osamnaestogodišnjim Vukom Žegarcem, najmlađim FIDE majstorom u našoj pokrajini, bio jedan je od zanimljivijih koje sam vodio u svojoj profesionalnoj karijeri. Već posle stiska ruke i zvaničnog upoznavanja, tinejdžer bistrog uma potpuno me „razoružao“ svojim stavovima o šahu kao igri, ali i zrelim razmišljanjem o životu. Očekivao sam šahovskog vunderkinda, zanesenjaka koga interesuju samo crno- bele figure, mogući i nemogući potezi, ali je priča bila sasvim drugačija

Za ime Vuka Žegarca, junaka naše priče, čuo sam i pre nekoliko godina, ali smo se zvanično upoznali tek ovih dana, kada smo se sreli u „Dvorištu“, kultnom okupljalištu Pančevaca. Zapravo, na njegov talenat upozorio me me je Predrag Tomin, naš poznati šahovski entuzijasta, otac Ksenije Tomin, najmlađe šampionke naše zemlje, u juniorskoj konkurenciji, koju smo ikada imali. Elem, zove me Peđa i predloži da za naš sportski portal porazgovaram s Vukom, jer je reč o sjajnom sportisti, šahovskom znalcu, ali i veoma bistrom momku iz Crepaje koji me sigurno neće ostaviti ravnodušnim. S obzirom na to da sam i sam poreklom iz pomenutog mesta, i da sam čitavo detinjstvo provodio kod tetaka u bezbrižnoj crepajskoj ravnici, još više sam se zainteresovao za ovaj iznenadni susret. U međuvremenu sam saznao da Žegarac ide u kovačičku Gimnaziju „Mihajlo Pupin“, treći je razred opšteg smera i odličan je učenik. Momak rođen u godini nesrećnog bombardovanja Srbije(1999.) već deset godina igra šah, i to veoma ozbiljno. Trenutno je FIDE majstor i nastupa za dva kluba. Reč je o ŠK „Kovačici“ i ŠK „Spartaku“ iz Subotice koji se takmiči u Drugoj ligi Srbije.

Međutim, kada sam u „Dvorištu“ počeo da razgovaram sa Vukom Žegarcem, ovaj harizmatični mladić je svojom eleokvencijom, brzinom mišljenja i snažnim porukama potpuno razobličio moje poimanje drevne igre i psihologije igrača na 64 crno-bela polja. Da pored mene nije sedeo Peđa Tomin, koji me je podsećao na stvarnost, mislio bih da je reč o nekoj lepoj verziji sportskog sna, i to u Srbiji. Naime, Vuk je razbio u paramparčad pohabanu matricu o šahistima kao suludim matematičarima što sate i sate provode nad tablom sa 64 polja, misleći samo na neki od poteza partija Kapablanke, Fišera ili nekog trećeg zanesenjaka. Prvo mi je samouvereno ukazao na činjenicu da je šah zavoleo zato što čovek, kao individua, ovde može da se istakne, ali ne treba isključivo na taj način da stigne do životnog smisla. Takođe je dodao nešto što se poklapa sa načinom njegovog viđenja života: Igrajući šah čovek ne dolazi u egzistencijalnu situaciju da naporno radi, odnosno da se fizički troši.

ZASLUGE ČOLJUŠKINE I VELIMIROVIĆA

Drevnom igrom počeo je da se bavi još u petom razredu crepajske osnovne škole, u šahovskoj sekciji. Pre toga je malo vežbao karate, a fudbal, košarka ili rukomet, nisu dolazili u obzir, već smo rekli razlog. Naravno, otac ga je naučio kako se pomeraju figure, kao i neke osnovne poteze. Bila je to ljubav na prvi pogled. U kovačičkom šah klubu je proveo jedan kratak period, igrajući na satu, kako se to kaže u šahovskom žargonu.

Ipak, korak ka velikim namerama i sudbonosnim odlukama dogodio se nešto kasnije, tokom jedne simultanke u Pančevu. Tamo se Vuk Žegarac sreo sa Irinom Čoljuškinom, velemajstorom, damom koja je u to vreme bila jedna od najpoznatijih šahistkinja, prvkinja Rusije koja je, inače, živela u Srbiji. Kad je već napravio kontakt sa tako uticajnom osobom, nije bilo druge već da se krene i u ozbiljan trening. Otac ga je nekoliko puta nedeljno iz Crepaje vozio do Beograda gde se sastajao sa čuvenom šahistkinjom i neumorno vežbao. To je bilo to.

Nešto kasnije Vuk je saznao je za svojevrsni prijemni za šahiste u beogradskom klubu „Itaka“, veoma uglednom i priznatom u svetu šaha, pa je odlučio da pokuša, što mu je i uspelo. Tamo je naišao na velemajstora Velimirovića, jednog od naših najboljih šahista koji,nažalost, više nije među nama. Povoljna okolnost za talentovanog Žegarca ogledala se u činjenici da je učenje šaha u „Itaki“ bilo besplatno, tako da su dve godine provedene u srpskoj prestonici bile korisne, pre svega zbog stvaralačkog instinkta. Tamo se družio sa Nenezićem i Inđićem, nešto starijim momcima, danas, među najkvalitetnijim srpskim šahistima, koji već neko vreme žive u inostranstvu, gde se profesionalno bave šahom. Dok razmenjujemo misli i pričamo o počecima, moj sagovornik priznaje da nije bio baš talentovan, ali je zato mnogo radio, što se posebno dopalo velemajstoru Velimiroviću. Tada je imao 12 godina i već je počeo je da se takmiči u raznim ligama i na turnirima. Pošto je bio iz Crepaje, učestvovao je i na prvenstvu Vojvodine, kao kadet, gde je na prvom nastupu je bio treći, ali je već sledeće godine postao šampion naše pokrajine. Tako se priča zavrtela i nije stala do danas.

Ovo je ukratko šahovska biografija tek osamnaestogodišnjeg Vuka Žegarca, a tek sada sledi razgovor u kome ovaj crepajski vunderkind ima šta da kaže. Kao i ranije, u ovom intervjuu pomogli su mi još jednom vodeći ljudi Geovizije i Finet-inženjeringa, a naša saradnja, osim poslovnog, poprimila je i pravi prijateljski smisao. Pa, jasno je onda zašto nastavljamo zajedno.

VOLIM ENGLESKI JEZIK I SRPSKE PISCE

Kada sam se u razgovoru sa Vukom Žegarcem dotakao drugih interesovanja, osim šaha, odgovor ovog mladića me oduševio:

– Pčelarstvo sam već pominjao. Engleski jezik me veoma privlači, ali i književnost uopšte. Volim da čitam Andrića, Pekića, Crnjanskog. Obožavam srpske pisce. Engleski jezik mi se sviđa, čak više nego srpski. Privlači me građa, izgovor, magija reči i volim njime da se bavim. Iskreno se nadam da ću uspeti u Novom Sadu da upišem Filozofski fakultet i nastavim da izučavam ovaj predivan jezik. Prirodne nauke me ne privlače. Često me pitaju kako ti možeš da budeš uspešan u šahu, a ne stojiš baš idealno sa matematikom? Imam problema sa matematikom, priznajem. Imate toliko ljudi, čak ih i poznajem, koji su geniji za šah i matematiku, ali ja tu igru drugačije posmatram. Više filozofski gledam na nju, umetničko-filozofski, da budem precizan.

VAŽNO JE STALNO VEŽBATI

Vuče, mislim da će mojim čitaocima biti interesantno da na početku našeg razgovora objasniš čitaocima „Praštanja uspeha” kako se to trenira šah?

Kad sam bio mlađi, znate ono, otvaranje, središnjica i završnica. U početku sam radio isključivo završnice. Učio sam ih napamet, najviše sam njih vežbao.

Dakle, može se reći da su ova tri elementa šahovske igre, da ih tako nazovemo, osnova. Zar ne?

Što je igrač ozbiljniji i bolji, on te elemente spaja. Takođe, postoji literatura, a ja smatram da je svaka šahovska knjiga dobra. Mislim da ima veoma malo takvih knjiga za koje se može reći da ne valjaju. Naravno, uvek možete da dođete do onih najboljih. Na startu sam se opredelio za šahovsku biblioteku za početnike. Knjiga Dvoreckog je poslednji stadijum. Nema dalje. Danas je moderno da se radi preko video predavanja.

Šta bi radio da posle ovog našeg razgovora moraš na trening?

Sigurno bi posvetio bar pola sata internet predavanjima. Takođe, da bi šahista ostao u formi, u jednom delu treninga treba da rešava određene probleme. Važno je stalno vežbati. Recimo, ako ne bih vežbao mesec dana, trebalo bi mi bar dva tri meseca da se vratim u potrebnu formu. Svakako, pola sata ide i na bazu podataka, gledanje partija…

Čekaj, pa na treningu praktično ni ne igraš?

Pazite, vi dnevno možete da odigrate i 500 partija ali to ne znači da ćete da napredujete. To igranje šaha je stagnacija. Jedino ako nešto hoćete da probate. Smatram da i partija u kafani, kao i ona na prvenstvu države, jeste bitna za iskustvo, ali nije to presudno da napredujete.

PEĐA TOMIN MI JE VIŠE OD TRENERA

Vuk Žegarac je već ostvario značajne rezultate i nije tek tako na listi najuspešnijih mladih šahista Srbije. Koliko god izgledalo da je reč o individualnom sportu, nije baš tako. Da dobar trener može mnogo da pomogne, još ako je i iskren prijatelj, dokaz je u liku Predraga Tomina. Vuk nam o toj saradnji priča:

Mi smo već mnogo toga prošli zajedno, posebno smo aktivni bili u ranijem periodu. Bilo je dana kada smo vežbali i po više sati dnevno, razgovarali, pripremali se za razna takmičenja. Ipak, postoji i nešto bitnije od šaha, a to je prijateljstvo. Često se više poveravam Tominu nego roditeljima, a to mnogo govori samo po sebi.

ŠAH JE DEO MENE, ALI GA NE VOLIM!?

Kako bi, inače, definisao šah kao igru? Šta je on za tebe?

Koliko god vam se činilo čudnim, što više igram, sve manje uživam u šahu. Zvuči apsurdno, ali tako je. Ja šah ne igram zato što volim, već zato što moram. Šah je postao deo mene. Neki sam poluprofesionalac, a imam i titulu FIDE majstora. Znači, nisam ni velemajstor. Kad ste u takvoj situaciji, onda ne igrate iz hobija. Ne igram ja kad hoću, već zato što moram. Dalje, dok igram, imam u glavi more drugih problema – devojka, škola i drugo. Ne bih svoje igranje nazvao porokom, ali reč je o nečemu sličnom. Ne mogu da prestanem. Čak, kad bi me neko pitao da li volim da igram šah, rekao bih da ne volim!

Tvoja brutalna iskrenost me dirnula. Odavno nisam čuo nekog tako mladog, a zrelog, istovremeno. Ipak, kako onda doživljavaš tu igru?

Za mene je to potreba da se dokažem, sebi i drugima. U poslednje vreme, sve više sebi, pa tek onda ostalima. Na početku, kada sam ostvarivao neki uspeh, svi su to znali, ja sam se potrudio da tako bude. Danas, pobedim nekog velemajstora, pozovem tatu ili Tomina i – to je to. Ima i nešto drugo. Dosta je tu iscrpljivanja. Recimo, kad igram neki važan turnir, mogu posle jedne partije da oslabim i nekoliko kilograma. Konstantna nervoza. Šah je veoma ozbiljna igra, prava borba. Ima tu i intelektualne veštine.

U šahu, kao retko gde, postoji baš direktan protivnik. Kako na to gledaš? Razmišljaš li više o protivniku ili o sebi?

Promenio sam tokom godina stav o tome. Sada razmišljam iskuljičivo o sebi. Sam sam sebi najveći neprijatelj. U delu Dvoreckog

„Psihologija odbrane“ govori se o tome da je važno da ostaneš miran i koliko je to dobro. Ako nisi miran, ne možeš dobro da računaš i ne igraš dobro. Tako da sada više radim na sebi. Inače, sa pokojnim Svetozarom Gligorićem sam bio prijatelj. Poklonio mi je knjigu za rođendan „Igram protiv figura“. To vam je to. Svakako, bitna je priprema, ali ja igram protiv pozicije, a tako gledano, nije mi bitno ko je preko puta mene.

Ti si najmlađi FIDE majstor u Vojvodini i jedan od najboljih mladih igrača u Srbiji. Po nekim parametrima, treći si u tom rangu. Veliko je to priznanje, zar ne?

Kako da ne. Kad dođete do tog nivoa, nijanse odlučuju. Ne znam da li vaši čitaoci znaju, ali iznad FIDE majstora postoji intermajstor i velemajstor.

Kako u šahu ide ta gradacija. Možeš li to malo da pojasniš?

Lako je. Fide majstor vam je kao da ste završili fakultet. Intermajstor je uporediv sa magistraturom, dok je velemajstor u rangu doktora. Ne treba da vam objašnjavam koliko je teško završiti fakultet i svi su svesni toga. Naravno, doktor nauka zna više, ali i osoba sa fakultetom zna o čemu je reč, u struci je što bi se reklo. To bi bilo najslikovitije objašnjenje.

U CREPAJI MI JE NAJLEPŠE

Iako uči gimnaziju u Kovačici, često se za šahovske mečeve priprema u Pančevu i Beogradu, a ima i stan u Novom Sadu, Vuk Žegarac obožava svoje rodno mesto. Majka mu je prosvetni radnik, otac inženjer, a Crepaja u srcu.

Koliko god da odsustvujem iz moga sela, ili će tako biti u budućnosti, nadam se da ću živeti u mojoj Crepaji. Uživam u porodičnoj kući, volim svoje prijatelje koji tamo žive, ulice u tom mestu za mene su najlepše na svetu. To je tako, i nikada se neće promeniti!

OSTAJE MI JOŠ DA POBEDIM – SEBE!

A, šta je potrebno, recimo, Vuku Žegarcu, da stigne do titule velemajstora?

Iskreno, ne bih voleo da postanem velemejstor. Svaka osoba koja je stigla do tog nivoa žrtvovala je previše. Poštujem ih, da me pogrešno ne razumete, cenim i taj način življenja, ali mnogo toga treba žrtvovati, a ja nisam spreman za to. Možda je ružno što koristim reč fanatik, ali ako je neko sa osamnaest godina postao velemajstor, kako drugačije da ga nazovem. Nisam toliko ambiciozan ni kad je reč o šahu, a ni u životu. Ne mogu sebe da nateram na tako nešto. Da se razumemo, žrtvovao sam i ja dosta. Nisam išao na ekskurizije, preskako noćne izlaske, ali nije to ni blizu nekih koji su veoma mladi postali velemajstori. Ako smem da se izrazim kroz podelu, postoje ti prvoligaši, a ja sam klasičan drugoligaš. Ne krijem, voleo bi da postanem intermajstor. To je sledeća titula. Po rejtingu, trenutno imam 2300 bodova,a potrebno je stići do 2400 i tri bala, rečeno šahovski. Nisam pod nekim pritiskom. Opravdao sam ono što je moj otac uložio u mene, a to nije malo, tako da sam, osim sebi, i njemu dokazao da mogu to. Pitali ste me šta je meni potrebno da idem dalje? Iskreno, ja imam sve što je potrebno. Podrška iz kuće je tu, imam i potreban novac i divne ljude oko mene, kao što je Tomin. Ostaje još samo sebe da pobedim. Nemam ja drugog rivala. Ja sam sada treća godina gimnazije. Zove me neka devojka da izađem ili čitam neku dobru knjigu, pa kako onda da se posvetim šahu? Na drugoj strani, već sam sebi dokazao nešto, pa sad treba iznova da se dokazujem. Nije to lako, priznaćete.

Šta je onda tvoj cilj u budućnosti, šah, ili nešto drugo?

Moj otac je pčelar, i ja sam počeo da pčelarim. Dosta sam aktivan u tome. Naravno, ne mogu od toga da živim, ipak smo mi u Srbiji. Od šaha se uzme neki dinar, ali sve je to smešno. Kad je reč o mojoj finansijskoj budućnosti sigurno neću živeti od šaha. Već sam to pominjao, na neki način, već sada sam poluprofesionalac. Igram u ŠK Spartaku, iz Subotice, ali nisam previše ambiciozan da živim od ove igre. Ako ste fanatik, ne znači da ćete biti uspešni. Poznajem takve ljude, ali nisu uspešni.

Imaš li neke uzore u šahu? Koga bi izdvojio?

U Srbiji poštujem Igora Miladinovića zbog svega što je uradio, kao i načina kako igra. Kad je reč o svetskim igračima tu su Ričard Raport i Badur Džabava. Sličan stil i ja volim. Kod mene ćete retko videti neko klasično otvaranje, ili da koristim varijante koje su izučene. Ne volim šah koji se igra napamet, mada ne mogu da tvrdim da to neće doneti rezulat. Iskačem iz tog klišea, a zbog toga cenim i pomenute velemajstore koji su svetska klasa.

Dođosmo do praštanja uspeha. Šta nam možeš reći o ovom fenomenu?

Sve zavisi u kakvom ste okruženju. Sebe sam okružio ljudima kojima je bitan moj uspeh, ali, svakako, ima ljudi koji vam uspeh neće oprostiti, i to je tako.

Tokom života često tragamo za čudima, privlače nas sjaj, materijalno i grandiozno, a ne shvatamo koliko je malo potrebno da budemo zadovoljni. Čak, u manjim selima, ovde u Banatu gde reljefni izgled napaja dušu, rađaju se deca, kakav je Vuk Žegarac. Istina, on je tek na početku života, a podseća nas na mnogo toga važnog u ovom našem bitisanju. Ta ravnomernost između želja i mogućnosti, ta naša nesavršenost, možda jedino može da nas spase u ovom zloslutnom i apsurdnom vremenu. Zato, ako u narednim godinama čujete samo lepo o Vuku Žegarcu, naravno, u vezi sa šahom, ali i u nekom uspehu u istarživanju anglo-saksonske lingvistike, nemojte se začuditi. Sve će to biti normalno i zasluženo, kad je reč o ovom mladom darovitom čoveku.

Razgovar vodio i fotografisao: Slobodan Damjanov