sportski magazin

/
/
Aleksandar Vladisavljev, odbojkaški trener

Aleksandar Vladisavljev, odbojkaški trener

STVARALAC

Junak naše priče, Saša Vladisavljev, rođen je u Bavaništu, mestu nadomak Kovina, gde je i načinio prve odbojkaške korake. Stasavao je uz oca Đuru, osnivača OK „Bavanište“ i sestru Biljanu koja je tokom karijere igrala deset sezona za beogradsku Crvenu zvezdu i imala dvesto nastupa u dresu Jugoslavije. U Bavaništu se tada odbojka igrala u novootvorenoj OŠ „Bora Radić”, u školskoj dvorani nedovoljno uslovnoj za igru preko mreže, ali dovoljno dobroj da se zadovolji sportska radoznalost i zavoli ovaj atraktivni sport. Već kao sedamnaestogodišnjak Aleksandar Vladisavljev je nastupao za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, iako je dolazio iz kluba koji se takmičio u četvrtom rangu odbojkaškog sporta. Kasnije je uspešno igrao u Zvezdinom crveno-belom dresu, kraće vreme je branio boje novosadske Vojvodine, pa se onda obreo u Smederevu, gde se po završetku karijere opredelio za trenerski posao.

U poslednjih nekoliko sezona Saša Vladisavljev s velikim uspehom predvodi Ženski odbojkaški klub Dinamo iz Pančeva. Nakon zapaženih rezultata Pančevki u najelitnijem prvenstvu Srbije, ovom vrsnom strategu nedavno je ukazana čast da bude pomoćnik Zoranu Terziću, selektoru ženske odbojkaške reprezentacije Srbije koja je ove godine izborila učešće na Olimpijadi u Rio de Žaneiru. Naravno, to je sasvim dovoljan razlog da ovog vrednog učitelja odbojkašica zamolimo za razgovor, i to baš za novi i jedinstveni sportski sajt, pod naslovom PRAŠTANJE USPEHA, koji se u pravi čas pojavio na našem internet tržištu, s ciljem da afirmiše ono što je najbolje i najvrednije u srpskom i pančevačkom sportu.

Popularni Saša, kako svi oslovljavaju renomiranog stručnjaka, rado je pristao da govori za naš sajt, pa vredi pročitati šta je sve poručio ljubiteljima sporta.

ODBOJKA JE ČAROLIJA

Kako smo se i dogovorili, nalazimo se u „Dvorištu“, omiljenom restoranu mnogih Pančevaca. Saša je na razgovor došao u pratnji sina Stefana, takođe odbojkaša, dok je ćerka Aleksandra, odbojkašica Dinama, imala druge obaveze. Dok podešavamo diktafon i pripremamo se za razgovor, stiže i osveženje – prava limunada, a zatim se okrećemo pitanjima i odgovorima.

Za Vas, čini se, nije bilo dileme kojim sportom ćete se baviti. Uz oca i sestru, bilo je prirodno da se okrenete odbojci?

Baš tako. Odmah da kažem, obožavam košarku i rukomet, imam mnogo prijatelja, čak kumova koji su bili vrhunski igrači u ovim sportovima, a moj zet Milorad Davidović je godinama igrao za Zvezdu, ali odbojka je za mene uvek bila broj jedan. U to vreme, osamdesetih godina prošlog veka, OK “Bavanište” je bio izuzetno organizovan, ovde se veoma kvalitetno radilo i onda uspeh nije izostao. Zbog toga je mnogo mladih krenulo da se bavi baš odbojkom, pa je taj period u mom životu nešto posebno.

Saznali smo da postoji dnevnik koji ste vodili u tom periodu gde ste naveli vaša očekivanja I šta ćete sve ostvariti u budućnosti. Da li su snovi postali java?

Dobro ste informisani, tačno je to. Imao sam tek petnaest godina kad je sve to krenulo, a baš sam nedavno našao tu svesku mojih nadanja. Čitajući sada moj dnevnik, prosto sam zapanjen s kolikom tačnošću sam ostvario svoje mladalačke želje. Na početku je to bila ambicija da zaigram za prvi tim “Bavaništa”, pa potom da odem u neki veći klub, recimo Zvezdu, a da jednog dana postanem i trener. Ipak, nisam mogao da predvidim i veoma lepa i velika ostvarenja , kao što je da ću biti uz našu nacionalnu selekciju, uz devojke koje su među najboljima na planeti. Ali, u tome i jeste lepota sporta i čarolija života.

Pomenuli ste želju da postanete trener. Ona vam se ostvarila. A, kako se uopšte postaje dobar trener?

Meni nije teško da objasnim to što osećam, dok vam odgovaram na ovo pitanje. Ceo život sam u odbojci i veoma dobro poznajem materiju. Reč je o jako teškom zanimanju. Treba brinuti o grupi različitih ljudi, a da opet svi zajedno idemo ka zajedničkom cilju. Lako je to govoriti, ali je teško uraditi. Taj posao mora da se razume i veoma dobro poznaje. Nisam na početku karijere razmišljao da treba biti upućen u mnoge druge oblasti, kako bi se stiglo do željenog rezultata. Uostalom, da je reč o ozbiljnom poslu, govori činjenica da se izučava na fakultetu, kao i trenerskim školama. Ne sme trener da bude uskih pogleda i da se kreće samo u jednom pravcu. Danas je sve manje trenera, da tako kažem, starog kova. Toga skoro više nema. Dolaze nove generacije i treba se prilagoditi sadašnjosti. Rezultati su merilo vrednosti. Reč je o nesigurnom poslu, ali sistem rada mora da bude postavljen tako da daje napredak. Godinama radim sa mladim igračicama i znam, bez obzira kakav smo rezultat ostvarili, ako one nisu napredovale od starta sezone, bar za nijansu ili za klasu bolje, onda nešto ne valja. Ali, na moju sreću, meni se to do sada nije dešavalo.

Za Vas tvrde da ste dobar stručnjak, uostalom, da to nije istina, ne biste se toliko dugo zadržali u Pančevu. Zar ne?

Kažu da je za trenera dobro da ostane u jednom klubu jedan olimpijski ciklus, dakle, četiri godine, a tek onda treba da ide dalje. Vi ste dobro primetili, ja sam u Dinamu već punih sedam sezona. Ne kažem da mi nešto fali, ali možda je vreme i za neke nove izazove. Ipak, treba da stigne i dobra ponuda da bi čovek menjao sredinu.

U odbojkaškim krugovima Vi važite za trenera koji se izdvaja po jednoj posebnoj osobini. Naime, mnogo Vas poštuju jer nikada ne kukate za onim što vam nedostaje, već uspešno radite sa devojkama koje trenutno imate na raspolaganju. I uspeh nikada ne izostane.

To je istina, definitivno. Tu sam školu naučio radeći u mom Bavaništu. Tamo sam sa svojim saradnicima uspeo da sa momcima, lokalnim odbojkašima, dođemo do Prve lige. Tada su uslovi bili nikakvi, ali smo imali sistem rada koji je doneo uspeh. Taj sistem, samo modifikovan i prilagođen devojkama, i danas primenjujem. OK Dinamo je imao uspeha i pre nego što sam ja došao u klub, jer su u timu igrale zaista vrhunske odbojkašice. Međutim, kad sam ja preuzeo tim, krenule su nevolje, pre svih finansijski problemi, a u klub su počele da stižu mlade i neafirmisane igračice. Znate kako to ide. Uvek prvo najmoćniji klubovi izaberu najkvalitetnije, a nama šta ostane. Zato sam ja dovodio igračice na koje niko nije obraćao pažnju, radio s njima, a onda je stigao i rezultat. To je istinsko zadovoljstvo. Mogu da se pohvalim, skoro sam računao, oko četrdeset igračica, koje sam trenirao u Dinamu, trenutno igra u inostranim klubovima. Dakle, reč je o obučenim igračicama i dobrim devojkama. Sada, neke odbojkašice, kao i njihovi roditelji, često sami dođu u Pančevo, želeći da budu u Dinamu.

Šta Vas u ovdašnjem sportu čini srećnim, a šta Vas je razočaralo?

Kroz sport mladi postaju dobri ljudi, a kasnije stižu i sportski uspesi. Posebno lepo je saznanje da sam, pored roditelja te dece, uticao da oni krenu pravim putem. To bih istakao. Isto tako, takmičenje mi je u krvi, volim da pobedim, a takmičarski duh me do sada nije napustio. Ono što je loše, to su uslovi u kojima mi radimo. To važi i za druge sportove. Finansije su glavni problem, ali i druge okolnosti. Mislim da bi mnoge moje kolege, pa tako i ja, bili još uspešniji da imamo bolje uslove za rad.

MOŽEMO DO MEDALJE

Nije tajna da svi koji Vas poznaju i cene vaš rad uopšte nisu bili iznenađeni kada Vas je Zoran Terzić, selektor ženske odbojkaške reprezentacije Srbije, uvrstio u stručni štab i postavio za svog pomoćnika. Reklo bi se, to je i svojevrsna nagrada za sve što ste do sada učinili u srpskoj odbojci. Ipak, iako je bilo predviđeno da sa selekcijom otputujete na Olimpijske igre u Rio de Žaneiro, to se nije dogodilo. Zašto?

Zoran Terzić petnaest godina vodi našu reprezentaciju i jedan od najboljih trenera na planeti. On ima veoma bitan uticaj na odbojkaške tokove u našoj zemlji i veoma dobro zna ko šta radi. Imao je mnogo opcija da bira, jer kod nas, ali i u svetu, radi dosta srpskih trenera koji bi mogli da se nađu na ovom mestu. To što je izabrao mene, mnogo govori. Protekle sezone reprezentacija Srbije je uzela dve medalje sa najvećih međunarodnih takmičenja i direktno se plasirala na Olimpijske igre u Brazilu, a ja sam bio deo tog tima, pa je ovo velika satisfakcija za mene. Iskren da budem, bio sam iznenađen pozivom, ali mi veoma prija što sam deo te divne ekipe. To je ogromna čast, ali i odgovornost. Ako me pitate da li je reč i o nagradi, reći ću pošteno – jeste nagrada, i to ona najveća! Kad je reč o tome što nisam otputovao za Brazil, ne znam pravi odgovor. To je pitanje sa naš savez pre svega, ili , možda, za Olimpijski komitet Srbije. Pojednostavljeno, reč je nedostatku sredstava, bar je meni tako rečeno.

Ipak, Rio je neizbežna tema. Za sportistu nema većeg izazova od takmičenja na olimpijskim igrama. Kruna rada. Zar ne?

Generalno gledano, to je tako. Reč je o takmičenju koje je san svakom ko je na neki način u sportu. To je događaj posebne vrste. Nisam siguran da ljudi uopšte znaju koliko je teško doći do olimpijskih igara. A, šta tek reći za Rio? Za medalje će se boriti svega 12 najboljih reprezentacija. Već dva meseca reprezentacija se sprema za ovaj izazov, a nadam se da će do prve utakmice sve biti kako treba.

Nedavno ste već bili u Brazilu. Šta kažete za to iskustvo? Može li naša reprezentacija do samog vrha?

Siguran sam da ćemo učiniti sve da se to dogodi. Po prvi put se dešava, bar kad je reč o prošlim olimpijadama, da imamo ovako dobar tim, a da smo na okupu u dužem vremenskom periodu. Ranije, selekcija je učestvobala na kvalifikacijama, neposredno pred početak igara, što je dosta uticalo na krajnji rezultat. Sada se to menja. Ipak, ne treba zaboraviti da je konkurencija paklena, što se kaže. Čak šest ili sedam ekipa, ima podjednake šanse da stigne do postolja. Mislim da će nijanse odlučivati. Četvrtfinale je uvek najteže, to se zna, a kasnije, videćemo.

Mislim da niko ne bi bio srećniji od nas da se uzme bilo koja medalja.

Uvek našim sagovornicima postavimo i pitanje u vezi s praštanjem uspeha. Je li to moguće u našoj sredini?

Pravo filozofsko pitanje na koje je teško odgovoriti. Ne ide to s tim praštanjem baš tako lako. Ima situacija kad se ne ceni dovoljno ono što ste uradili. Ipak, milsim da još uvek ima mnogo više ljudi koji znaju od srca da čestitaju.

Stvaralački postupak Aleksandra Vladisavljeva, nema sumnje, izučavaće mnogi mladi odbojkaški treneri. Reč je o čoveku koji odbojkaški teren ne shvata kao bojno polje, ali žilavom voljom pobednika voli da slavi. Odbojka za njega nije posao, već radost uzimanja i davanja. Nije u ovom prelepom sportu nikada bio nedužni posmatrač, već učesnik od koga zavisi krajnji ishod. Zato i ne čudi što u svetu surovog profesionalizma ima uspeha.

Slobodan Damjanov

Fotografije: privatne arhiva Aleksandra Vladisavljeva

Share on facebook
Share on twitter