BOŠKO MINIĆ, BIVŠI FUDBALER DINAMA, JEDAN OD PRVIH INTERNACIONALACA IZ PANČEVA, DANAS UZORAN PORODIČAN ČOVEK, USPEŠAN MALI PRIVREDNIK I PROIZVOĐAČ VINA

Talenat kakav se retko rađa

– Ko je ovaj nezadrživi momak, što na leđima nosi devetku? Ovo pitanje postavio je rukovodstvu pančevačkog Dinama legendarni Nenad Bjeković, za vreme jedne prijateljske fudbalske utakmice na Gradskom stadionu, između domaćeg Dinama i beogradskog prvoligaša Partizana. Naravno, Bjekovićevo pitanje se odnosilo na Boška Minića koji je na toj utakmici prosto briljirao. Da se to dogodilo desetak godina ranije, sada bi o našem današnjem sagovorniku pisali u rubrici Šampioni, iako je Boletova fudbalska karijera veoma zanimljiva, jedinstvena i rekordna

Boška Minića sam upoznao davnih dana, pre skoro čtiri decenije, a gde drugo nego na Gradskom stadionu, na igralištu Fudbalskog kluba Dinamo, tačnije na pomoćnom terenu. Naime, krajem sedamdesetih u našem gradu nije bilo klinca koji nije pikao fudbal, pa i moja malenkost, a iole talentovani dečaci završavali su u Dinamu. Imao sam sreću da mi nastavnik fizičkog vaspitanja bude Petar Urošev, legendarni kapiten Dinama, igrač nikšićke Sutjeske i Crvene zvezde, koji je nas nekolicinu iz „Isidorine“ škole „preveo“ u pionire Dinama. I tako trenirajući, jednog dana se u društvu oca Ananija (kasnije sam ga upoznao kao sjajnog čoveka i vrsnog stručnjaka u agronomiji, nažalost više nije među nama) pojavio Boško. Dok smo mi vežbali, trener Urošev i njegov kolega Dragan Đilas (takođe fenomenalan igrač starije generacije i fudbalski pedagog koga nikada nisam zaboravio) pričali su sa Minićima, na brdašcu koje je delilo glavni od pomoćnog terena. Sutradan je Bole već bio u opremi, onako visok, vižljast, sa odličnom tehnikom, ubrzo je zauzeo mesto centarfora u pionirima FK Dinama. Davao je, kao od šale, po pet šest golova na utakmici. Odmah se videlo da je talentovan kao retko ko, da voli fudbal i da će sigurno uspeti.

JEDINSTVEN IGRAČ, TAJ BOŠKO MINIĆ!

Posle se cela pionirska ekipa preselila u podmladak, kod fantastičnog trenera i Dinamove fudbalske legende Miljanka Marina, majstora za rad s mladim igračima. Tada izboriti mesto u podmlatku Dinama, bilo je kao da ste spremni za reprezentativne utakmice. Zbog toga su mnogi otpadali, među njima i ja, ali ostalo je prijateljstvo sa Boletom koji je, svima je bilo jasno, talenat kakakv se retko rađa. Ubrzo je Boško Minić svojim igrama i golovima skrenuo očekivanu pažnju na sebe. Igrao je nešto malo za omladince, a onda je prebačen za prvi tim. Imao je tada svega sedamnaest leta, ali na fudbalskom terenu je plenio majstorijama i golovima, i to među mnogo starijim i iskusnijim igračima.

Pod dirigentskom palicom vrsnih trenera, kao što su bilio Boško Prodanović, Ibrahim Muratović, Miloljub Ostojić, najpoznatiji i najbolji koje smo imali, Boško je iz sezone u sezonu napredovao kao igrač i rasni golgeter. A onda se neko dosetio da Boleta proba i na mestu zadnjeg veznog, a u toj ulozi je bio ozbiljno ispred drugih. Dobro se sećam njegovih lucidnih partija: Često se prepuštao kovitlavom ritmu, kakav samo fudbal može da ima. Njegovi jednostavni pokreti, tačni pasovi ka saigračima, stvarali su prednost u prostoru. Bole je bio i ostao jedan od fudbalera za koje je dupli pas bio najuspešniji dribling. Kad sam se posvetio novinarstvu, često sam pisao o njegovim majstorskim potezima, nazaboravnim golovima, igračkim podvizima, odlascima u inostranstvo.

Nikada neću zaboraviti jedan Boškov prijateljski gest, kada sam vodio sportsku emisiju u Radio Pančevu. Na kratko stigao u Pančevo, iz Južne Koreje, (bilo je to krajem 1995. godine) kada sam ga pozvao da bude gost u mojoj emisiji. Došao je sa poklonom. Dobro je znao da obožavam ručne satove i kad sam raspakovao kutijicu, pojavio se prelep svoč časovnik sa aplikacijom zaštitnog znaka Olimpijskih igara u Atlanti koje su održane godinu dana kasnije. Eto, takav je bio i ostao Bole: Pravi prijatelj, dobar čovek koji želi svima da pritekne u pomoć, učini neko dobro.

O FUDBALSKOJ IGRI NEKAD I SAD

Skoro smo se sreli u prolazu, kako se to kaže, a tada napomenuh da bi voleo da ispričam priču o njemu u „Praštanju uspeha“. „Ma samo se javi“, rekao mi je tada, kratko, i ostavio u uverenju da je to završen posao. Tako je i bilo. Kad sam ga pre nekoliko dana pozvao i podsetio na taj razgovor, bio je još konkretniji: „Reci samo kad i gde“, čulo se u slušalici telefona. Čekam ga, a gde drugo nego u „Dvorištu“. Ovo kultno mesto, sastajalište pristojnih ljudi, kao da je kancelarija našeg sajta. Da ispadne sve kako treba i tokom ovog razgovora, u pomoć priskaču naši divni prijatelji iz „Geovizije“ i „Finet-inženjeringa“. Nije to slučajno, Nenad i Filip Perić su, takođe, igrali fudbal, svi se odlično poznajemo, tako da sve ide kako je zamišljeno. Minić stiže po dogovoru, pa onda naručena kafa, i na kraju uključujem i diktafon.

Odmah na počeku razgovora želeo bih da ti postavim aktuelno pitanje: Da li si jedan od onih koji smatraju da je fudbal igra nad igrama?

– Pravo da ti kažem, šta se sada u svetu dešava, generalno, deluje kao da jeste tako. Samo fudbal i ne postoji ništa drugo. Svih ovih godina fudbal je toliko dostupan ljudima, da je to neverovatno. Sada na svakoj televiziji imaš poneki prenos, a da ti ne pričam o specijalizovanim programima. Sećaš se kako je nekad bilo. Gledali smo samo derbi utakmice, a onda čekali Sportski pregled da vidimo golove sa ostalih mečeva. Sad imaš milion utakmica, praktično, ne možeš da živiš od fudbala, a posebna priča su kladionice. One su digle sve to na neverovatan nivo. Što se mene lično tiče, možda će zvučati čudno, ali ja uopšte više ne gledam fudbal. Čak ni Ligu šampiona ili svetsko prvenstvo. Ne znam ni ko i kad igra. Volim da vidim golove, ali sve me više i to mrzi. Čak me i moja supruga Danijela skoro pitala: „Bole kako je to moguće da te baš ništa od fudbala ne interesuje“? Onda sam uključio televiziju i počeli smo zajedno da gledamo neku utakmicu. Tokom petnaest minuta, koliko smo pratili zbivanja na terenu, skoro da sam pogodio svaki pas, gde ide lopta, ko će šta da odigra itd. Sve je postalo predvidljivo. A, sad, da čekam Mesija ili Ronalda devedest minuta da bljesnu, urade nešto fantastično, pokažu neki neverovatan dribling, potez, nemam više vremena za to.

ZAŠTO JE BOŠKO MINIĆ UŠAO U ISTORIJU FK DINAMA

Fenomenalan fudbaler, dobar prijatelj, častan čovek, vredan privrednik…

U više od sedam decenija postojanja pančevačkog Fudbalskog kluba Dinamo (osnovan je 21. januara 1945. godine u okviru Sportskog društva Sloga) bilo je toliko događanja, uzbudljivih utakmica, jakih protivnika, velikih pobeda i bolnih poraza, da ni tomovi knjiga ne bi bili dovoljni da prikažu najvažnija dešavanja iz bogate istorije ovog najvećeg fudbalskog kolektiva Južnog Banata. Uvek su, kad pričamo o veličini i značaju kluba, na prvom mestu oni koji su popularni pančevački Brzi voz učinili poznatim, kako u Banatu, Vojvodini i Srbiji, tako i van granica naše zemlje. Generacije i generacije fudbalera nosile su plavo- beli Dinamov dres, s manje ili više uspeha – u takmičenjima od Južnobanatske do Druge lige Jugoslavije. Kartoni s registracijama igrača broje se na hiljade, a pančevački Gradski stadion je bio i ostao kultno mesto sporta našeg grada.

U mnoštvu poznatih, jedinstvenih i nezaboravnih pojedinaca, koji su nosili plavo-beli dres, posebno mesto svakako pripada Bošku Miniću, jednom od najboljih strelaca, sjajnih driblera i velikih boraca na terenu. Popularni Bole, kako su ga zvali, saigrači, fanovi i prijatelji, odigrao je u plavo-belom dresu više stotina utakmica. Ostaće zauvek zabeleženo da je Boško Minić, inače danas pedesetogodišnjak, za Brzi voz zaigrao sa svega 17 godina, pa je tako do sada najmlađi dinamovac koji je nastupao za prvi tim. I to nije sve! Ono što ga posebno izdvaja od ostalih igrača, jeste činjenica da je baš on postao prvi Dinamov „legionar“ i da je za njegov odlazak u inostranstvo klub dobio uredno obeštećenje. Tek posle Boškovog odlaska, iz Pančeva je mnogo odličnih igrača krenulo istim putem, ostvarivši ozbiljne karijere. Minić je iz Pančeva otišao prvo u Francusku, pa u Grčku, a igranje u Južnoj Koreji posebno je bilo interesantno, naročito u periodu og pre više od dvadeset godina.

Sudeći prema onome šta je Bole danas, moglo bi se reći da je nastavio sa uspesima, ali van fudbala.Kada je profesionalnoj karijeri rekao zbogom, osnovao je porodičnu firmu „Fantazija“ koja se i danas bavi proizvodnjom testenina, a u poslednje vreme se ozbiljno posvetio vinarstvu. Veoma je aktivan u Udruženju „Orfelin“ gde se okupljaju ozbiljni vinari i vinogradari, a Boško se i ovde ističe proizvodnjom kvalitetnog vina. Sa suprugom Danijelom ima kćerku Teodoru i sina Predraga, pa je tako ostvario i skladan i srećan porodični život.

FRANCUSKA, GRČKA, JUŽNA KOREJA

Interesantan je taj tvoj pogled, čak, veoma mi se dopada. Ipak, želim da te vratim sećanjima. Ti si prvi u FK Dinamu učinio neke ozbiljne fudbalske korake. Za prvi tim si zaigrao kao sedamnaestogodišnjak a, isto tako, prvi si otišao u inostranstvo, a da je klub dobio obeštećenje. Takođe, od igranja preko, kako se to moderno kaže, ostvario si veoma pristojne ugovore, posebno za to vreme. Kako sada gledaš na taj period?

– Koliko je meni poznato, sve što si rekao – u pravu si. Moj prvi odlazak u inostranstvo bio je angažman u Arlu, u Francuskoj. To je klub koji je pre nekoliko godina igrao i u prvoj ligi, a predvodio ga je Faruk Hadžibegić, čuveni reprezentativac Jugoslavije. Lep period karijere. Možda ljudi to ne znaju, ali čuvena grupa „Džipsi kings“ su odande, i sa njima sam se super provodio. Usledila je Grčka, ali tamo je bilo dosta problematično. Obožavaju te dok ne treba da te plate. Onda nastaju problemi. Vratio sam se kući, odigrao nekoliko sezona za Dinamo, a, zatim, otišao u Južnu Koreju.

Kada si otišao u Francusku, a kad u Južnu Koreju?

– U Arl sam stigao septembra 1989. godine, a u Koreju sam otišao 1995. i proveo tamo godinu dana.

Mislim da je ta priča oko tvog odlaska u Južnu Koreju veoma interesantna. Voleo bih da me podsetiš na neke detalje.

– Sve je to bilo veoma čudno. Bio sam u Dinamu, baš u dobroj formi. Sećam se da smo sa Partizanom igrali neku prijateljsku utakmicu i da je Nenad Bjeković posle pitao Dragana Karišika, člana naše uprave i njegovog prijatelja:“ Ko je ovaj momak što nosi devetku“?. Ipak tada sam imao već 27 godina, a u to vreme, na ceni su bili mlađi igrači, posebno oni koje je trebalo „prodati“. Ipak, znali su ljudi za mene, a Miloljub Ostojić, tada trener Dinama, posle jedne utakmice me pitao da li bi išao u Južnu Koreju. Kasnije sam saznao da je Rade Bogdanović, prvi Jugosloven koji je tada igrao tamo, želeo da dovede nekog odavde. Mislio je, pre svih, na neke igrače Zvezde ili Partizana. Nešto se tu izjalovilo i neko mu je pomenuo mene. Mile Vjetrović je takođe bio deo te priče. Pozvao me, bio je kao neka vrsta posrednika u tom transferu. Kad sam tamo stigao, sve je bilo novo i drugačije za mene. Oni imaju običaj da igrača probaju mesec-dva, pa se onda odluče da li će ga zadržati ili ne. Počela je ta proba, posle nekog vrema prilagođavanja, igrao sam sve bolje i bolje, pa su mi na kraju ponudili ugovor. Nije bilo lako, kroz razna iskušenja sam tada prolazio. Vratio sam se kući, uzeo stvari i ponovo pošao u Južnu Koreju u kojoj sam ostao godinu dana. Predivno iskustvo u svakom smislu.

IZ PODMLATKA PRAVO MEĐU LEGENDE

A, što se tiče Dinama, već smo spomenuli da si sa sedamnaest godina zaigrao u prvom timu. Igrati tada u popularnom Brzom vozu bilo je teže nego otići u inostranstvo. Zar ne?

– Tačno je to. Iz podmlatka sam stigao, a u Dinamu su igrali sjajni igrači: Dangubić, Balmazović, Lazičić, Kozlovački, Komaromi, Jevtić, Madževski, Mijić, Voja Marković je branio. Strašan je to tim bio, što dobro znaju ljubitelji fudbala u Pančevu i navijači. Nešto stariji od mene, u prvom timu su već bili, Srđan Tekijaški, pokojni Vujanić, pa Pera Nikočev. Interesantno je da sam jednu sezonu igrao u podmlatku, a da sam na početku druge već prešao u prvu ekipu, i to posle tri odigrane utakmice. U ta tri prva kola postigao sam sedamnaest golova. Onda su rekli, Bole, dosta je bilo, ideš u prvi tim. Imao sam i sreću, jer, trebalo se izboriti za mesto u sastavu pored igrača koje sam nabrojao. Ipak, ja sam to toliko želeo i na kraju sam uspeo. Kasnije su momci dolazili i odlazili, pa sam igrao sa nekoliko generacija Dinama. Ostalo je istorija.

Ti si dragocen sagovornik, a izuzetno mi je bitno da ogovoriš na pitanje, u vezi s današnjom omladinom, pre svih, ovih talentovanih dečaka, koji mnogo rano žele da odu u inostranstvo. Šta misliš o tome?

– Moram da ti kažem da ste vi novinari jedni od krivaca za tu pojavu. Dečko odigra jednu utakmicu, vi odmah pišete bajke o njemu. Već je igrač, i tako to. Puni su mediji takvih primera.

Čekaj, neće biti da smo baš mi najveći krivci?

– Niste najveći, ali imate, mislim neki od novinara, umešane prste u ovu priču. Takođe, menadžeri su uvek tu, jer njihov interes je na prvom mestu. Oni su sigurno najveće zlo u svemu tome. Direktori klubova, takođe. Svakako, ne mogu da zaboravim na roditelje. Nažalost, oni svojim stavom potpuno upropaste neko talentovano dete. Siromašan svet misli da će preko deteta brzo doći do neke zarade, a uglavnom se sve to loše završi. Nije to samo u fudbalu tako. Ima mnogo primera. Uvek ću glasati za to da mlad fudbaler sazri u Srbiji, a kad postane igrač, uspeće bilo gde, jer to ide samo od sebe. Ako neko misli da je sa sedamnaest, ili nešto više godina, konkurentan u Evropi, mislim da se vara. Znajte da uvek ima boljih, bržih, spretnijih. Šta on da radi tako mlad u nekom jačem evropskom klubu? Uostalom, ko od tih mladića sada

igra u nekoj jakoj evropskoj ligi, da nosi tamo taj tim. Nema ga. Hoću da ti kažem, a ti kao bivši fudbaler to znaš, Igrač treba da sazri. Mora da stekne samopouzdanje i da, kad dođe vreme, prizna sebi da je na nivou momaka koji dolaze iz Engleske, Nemačke, Španije… Ne sme da potcenjuje sebe, ali ni da se ponaša bahato bez pokrića. Ali, da bi se steklo to znanje i ikustvo – treba vreme.

Šta možeš reći o današnjem Dinamu? Pratiš li zbivanja u nekdašnjem klubu? Pita li neko za savet?

– Prvo, strašno mi je drago što je sam objekat, taj Gradski stadion, doveden u jedno stanje da može da se kaže da je funkcionalan u potpunosti. Jer, sve je bilo pred rušenjem. Fudbal u Dinamu nije počeo sa mnom i neće se ni završiti. Uvek sam voleo i voleću Dinamo i

nikada nisam bio opozicija svom klubu. Nisu me nikad zvanično pozvali da nešto pomognem, ili da uradim nešto u tom smislu. Sa nekima sam od ljudi koji sada vode klub u veoma dobrim odnosima, dok neke poznajem slabije. Mislim da se i oni još uvek traže u toj priči. Čuo sam da imaju plan da idu skroz do vrha u srpskom fudbalu i meni je drago da oni to hoće, a ja im želim da u tome i uspeju.

U PANČEVU SADA DOBRO, MOŽE I BOLJE

Kad već govorimo o Dinamu, da prozborimo i o sportu u Pančevu. Pratiš li zbivanja? Ima talentovane dece, a naši sugrađani su već i šampioni u mnogim disciplinama.

– Naravno da pratim. Drago mi je što je to tako. Vidim da rukometaši Dinama igraju veoma dobro, a isto važi i za košarkaše Tamiša. Moram ti reći da mi je veoma žao što se ugasio Ženski rukometni klub Dinamo i da to nije smelo da se dogodi. Ipak, mislim da će ono pravo biti kada više naših sugrađana bude uključeno u taj takmičarski proces. Posebno u tim kolektivnim sportovima. Nemoguće da od tolikog broja stanovnika Pančeva ne može da se nađe više sportista koji zaslužuju da budu prisutniji u rukometu, košarci, odbojci, fudbalu.. Onda će i više Pančevaca pratiti sportska zbivanja, a neće izostati ni veća podrška, koja trenutno nije dovoljna, bar tako mislim. Sećaš se, ranije, kad god je više Pančevaca bilo u timovima, narod je dolazio masovno da gleda te utakmice.

Uz zahvalnost što govoriš za naš sajt, želim da te pitam o fenomenu praštanja uspeha. Šta veliš o tome?

– Primetio sam da to kod nas jako teško ide. Posebno kad čovek dođe u neke ozbiljne godine. Mere te i sada kad igraš na male goliće. Kod nas u Srbiji sve se prašta, samo uspeh nikada. Ceo svoj život sam posvetio tome da svi imaju i svi budu zadovoljni. Samo tako će nam svima biti bolje u životu. Što pre to shvatimo – to bolje.

Život Boška Minića je prepun neobičnih doživljaja. Dok se bavio sportom, uvek je bio poseban. Možda ga je crnogorsko poreklo nagnalo da je borba uvek „neprestana“, a da se suparnik ne poštuje zbog „oružja“ koje koristi već zbog osobina koje ga krase – poštenja, znanja, čojstva… Ni kasnije nikada nisam čuo da je nekoga „privoleo“ da prihvati njegovo mišljenje i da se pokoreva njegovim zapovedima. Ostao je častan, u svakom smislu. Sport neke oplemeni, a od nekih stvori bahate pojedince koji često postanu izgubljene duše. Minić je uvek znao svoje mesto u sistemu. Zato je ostao poštovan i omiljen, ne samo u fudbalskim krugovima. Nisam ga pitao o proizvodnji vina, jer, skromno mi je naglasio:

„Još je u buretu, mlado je, ali kad dođe vreme, zvaću te da probaš, onda možemo i o tome“, dodao je. Jedinstven čovek taj Boško Minić.

Slobodan Damjanov