Praštanje uspeha vam predstavlja: Dušan Popović, bivši rukometaš, stručni saradnik u Zavodu za sport i medicinu sporta, u Novom Sadu, trener

 

 

 

AKTIVNA MANJINA PAMETI I MORALA

 

 

Priznaću, bez dvoumljenja, dugo, baš dugo nisam imao na ovom mestu, sadržajnijeg sagovornika i borca za prave vrednosti u smutnom vremenu. Dušana Popovića, kojeg prijatelji i njemu bliski ljudi zovu Dule Pop, upoznao sam davnih dana, gledajući, a kasnije i profesionalno, prateći zbivanja u RK Dinamo. Uvek je izgledao drugačije, mnogo mirnije od svojih saigrača, ali, na terenu, videlo se, ono nešto, posebno. Kasnije, kad je njegova karijera utihnula, mislim na igračku, a on se preselio u Srpsku Atinu, gde i danas živi, ređe smo se viđali, ali svaki put, kad bi se to desilo, povod je bio lep. Nešto ću kasnije o jednom detalju, koji za mene, ima poseban značaj. Inače, Duleta Popa, još sam više zavoleo, da to tako kažem, kada se okumio sa Radenkom Stojanovićem, nekada, rukometašem Dinama, po mom mišljenju, jednim od najtalentovanijih trenera iz grada na Tamišu, inače, koliko znam, jedinim osvajačem Prvenstva Jugoslavije sa pionirkama. Tada je radio u ŽRK Pančevo. Bio je to i ostao podvig nad podvizima, neponovljen, a teško da će neko iz Pančeva, sa lokalnim timom, uspeti da učini, još jednom, tako nešto, makar nam se zemlja smanjila, pa sad mislim na Srbiju. Nažalost, on više nije u sportu, dokazujući, prave vredosti, retko kome gode, a još manje se poštuju.

 

 

Popović, osim znanja, specifične radinosti, na poslu, kao i terenu, jer, još uvek je trener, sad ŽRK Petrovaradin, ima harizmu, pouzdan je, odan, a danas, takve vrline, krase samo mali broj ljudi. U poslednje vreme sam ga često pominjao, u krugu prijatelja, posebno sa, već pomenutim Stojanovićem. Imam želju da sa njim napravim ovaj razgovor već neko vreme, ali, kako se kaže, biće-kad bude, a, sad se lepo vidi, to je taj dan. Čuli smo se pre izvesnog vremena, sve utanačili, dogovorili, zato vi sad čitate ovo štivo. Namerno kažem štivo, jer, ne pamtim da me neko toliko impresionirao jednostavnim rečenicama, ali uzajamno povezanim, toplim. Takođe, ako ostanete dosledni, pročitate ovu rubriku do kraja, možete saznati dosta toga, u kakvom nam je stanju, danas, omladina, po tačnim i proverenim podacima, a kad je reč o nekim pokazateljima, u vezi sa spremnošću mladih, fizičkim i motoričkim mogućnostima. To tvrdim, jer Popović, kao jedan od najuglednihih specijalista-istraživača, iz pomenute oblasti, nije propustio priliku da vama, mojim čitaocima, ali i meni, pokaže, gde smo, u ovom trenutku i šta nam valja činiti dalje.

 

Ipak, pre nego što stignete do tih pasusa, još ću malo da vam ga predstavim. Uverio sam se, to kao da je nepisano pravilo, što ste ugledniji, rekao bih, veći čovek, sve ste jednostavniji. On je paradigma, koliko jedna osoba može da okupi kvalitetnog sveta, pa onda, tako, svi zajedno, šire znanje i pozitivnu energiju. Već sam pominjao, njegova mirnoća, staloženost, apriori autoritet, doprneli su da dosta ljudi uspešno završi školovanje, osposobi se za trenerski posao. Ovo vam, na ovom mestu ističem, jer, setio sam se, lepog detalja iz karijere Ivana Petkovića, nekada odličnog golmana, a već duže, trenera. Naime, kad je prestao aktivno da igra, u Novom Sadu, a znam, Pop je uticao na to, upisao je Školu za operativnog trenera, a sa tom diplomom, mogao je da radi do najvišeg ranga u srpskom rukometu. Elem, išao sam sa njim, u Srpsku Atinu, kad je trebalo da diplomira. Popović nas je ugostio, kao i Slobodan Višekruna, takođe, jedan od najharizmatičnijih ljudi koje sam sreo u životu, bivši rukometni sudija, najvišeg evropskog i planetarnog ranga, donedavno, generalni sekretar RSV. Tako, posle završnog ispita, a Ivan je to okončao najvišom ocenom, otišli smo na druženje. Tada, opuštenog, video sam Popa u najboljem elementu. Shvatio sam koliko je posvećen tome što radi, koliko starsti i entuzijazma unosi u svaki taj korak, a najviše me obradovala činjenica, nesebično je tu za sve Pančevce, koji se odluče, na školovanje, tamo, gde on radi.

 

Dušan Popović, a lako ćete to shvatiti dok čitate o čemu smo razgovarali, nije propustio da pomene, ama, baš ni jednu ličnost, koja je na njega uticala ili pomogla da dosegne ovaj nivo, kojem sada pripada. To me podsetilo na manjinu u našem društvu koja i dalje drži do pameti i morala. Zato sam još srećniji što se našao u galeriji ljudi koji su pristali da pričaju za Praštanje uspeha.

 

 

 

DINAMO, VOJVODINA, NOVI SAD

 

 

Prirodno je, na početku ovog razgovora da te pitam, kako si ti zavoleo rukomet, ili je taj atraktivan sport prvi „prišao“ tebi?

      –Početak moje priče u vezi je sa trećim razredom osnovne škole. Nastavnica Jasmina Gajić nas je tog dana upoznala sa intersantnom igrom koja je za mene imala odgovarajući naziv “između dve vatre”. Pošto nisam imao problema po pitanju rodne ravnopravnosti, ja sam ravnomerno rasporedio količinu kontuzija na celo odelenje. Tog dana je dom zdravlja u Kovačici bio u alarmantnom stanju. Sledećeg dana nastavnica me je pozvala i tihim glasom rekla: „Dušane na ovu igru možeš da zaboraviš a u selu postoji rukometni klub“. Sa 14 godina već sam igrao za seniorsku ekipu, iako ništa nisam znao, bar sam naučio pravila rukometne igre. Opažen sam od strane stručnjaka Dinama iz Pančeva, koji su obavestili šefa struke Branislava Pokrajca da u Kovačici postoji neki klinac koji nije neinteresntan. Tek kasnije sam saznao šta ih je Kraja pitao. Nije ga interesovalo ni koliko sam visok, ni da li sam desnoruk ili levoruk, ni da li sam brz i snažan. Samo jedno pitanje, kakav je đak? Kad su mu rekli da sam vukovac i najbolji učenik škole, samo je rekao “dovedite ga”. Da  bi imali perspektivu, kako se stvari menjaju, spomenuću razgovor mog oca sa ljudima iz Dinama, kad su došli i rekli mu, da ću imati hranarinu, plaćen stan u Pančevu i stipendiju. Otac im je rekao da su stan i hranarina uredu, a novac, ako mi bude potreban, neće davati klub nego on. Nekada su klubovi imali tri ekipe po uzrastu i po logici stvari priključen sam trećoj ekipi. Interesantno je da su nama uzor i ideal bili članovi druge ekipe: Panta, Moc, Koka, Kinez, Vranić Spasojević, Bole, Mufa, Sekula i Grof. Oni su nas zaista prihvatali kao mlađu braću. Na letovanje, u Rovinj, išli smo zajedno nas dvadesetak, kao velika rukometna porodica. Više vremena  provodili smo na rukometnom terenu nego na plaži. U vreme kada je rukometna liga Jugoslavije bila najjača na svetu prešao sam u prvi tim. Na turniru u Nemačkoj. moja  generacija, osvojila je prvo mesto. Žakula, Caković, Ogrizović, Manasijević, Bulajić, Suslov i mlađe nadolazeće snage , Stojanović ( moj kumašin ), Lazarov i Džokić, koji je bio i sjajan harmonikaš i kasnije, ostvario veoma uspešnu igračku i trenersku karijeru. Dinamo je tada bio vicešampion Jugoslavije sa plejadom izuzetnih igrača, odmah iza ekipe Metaloplastike. Imao sam (ne)sreću da igram protiv Metaloplastike i mogu da kažem da su me asocirali na knjigu “ Autostoperski vodič kroz galaksiju“. I dan-danas, ozbiljno sumnjam, da ti momci nisu bili sa ove planete.

 

 

Ko te iz te generacije Dinama posebno sportski inspirisao?

       –Tokom cele igračke karijere nosio sam broj 4 na dresu, zbog igrača i čoveka koji je za mene bio idol. Reč je o Milanu Kalini. Što bi Olivera Kecman rekla :“Niko pre i niko posle“-Milan Kalina.

 

 

Veoma je interesantno, a meni to dokazuje, u životu nema slučajnosti, kako postaješ trener?

      –Može se tako reći. Po završetku osnovne škole, letnji raspust provodio sam kod dede i babe u Molu. Sticajem okolnosti, u to vreme, u susednoj Adi, bio je specijalno praktični kurs za trenere rukometa. Svaki dan dedinim biciklom išao sam u Adu, pratio predavanja a nekad su me zvali da budem i demonstrator. Po završetku kursa na red je došlo polaganje i iz zafrkancije, nagovore i mene da polažem. Za razliku od nekih, ja položim. Nakon toga dobijem poziv iz sofke Pančeva da polažem teoretski deo. Položim i to. Posle toga zovu u Novi Sad,  da u zavodu za fizičku kulturu polažem završni ispit. Traže ljudi da im dam ličnu kartu da naprave diplomu. Odgovorim–nemam. “ Kako nemaš ličnu kartu? “ Ljudi moji pa ja imam 16 godina! A uslov da započneš kurs je bio završena srednja škola. Rešiše, ipak, da mi daju diplomu, kad sam već sve ispolagao. Kad su me pitali za ime, pošto me je majka zvala Duško to im ja i rekoh. Tako sam postao najmlađi trener rukometa u državi, kome na diplomi piše Popović Dejana Duško, i stekao zvanje – trenera za rukomet.

 

 

Tvoje školovanje, a rekao bih i jedan veći preobražaj, i te kako su intereantni. Biće sigurno i ljudima koji ovo čitaju, pa te molim da i to pojasniš.

        –Prve dve godine zajedničkog srednjeg obrazovanja (ZASRO) završio sam u Kovačici a druge dve usmerenog srednjeg obrazovanja (USRO) u hemijsko tehnološkoj školi u Pančevu, kao nosilac Vukove diplome. Logičan sled događaja bio je da upišem tehnološki fakultet u Beogradu i ostvarim sebe kao inženjera za zaštitu životne sredine. Ustajanje u 5 ujutro, put za Beograd, ( sada pre stigneš iz Beograda u Novi Sad nego tada iz Pančeva u Beograd ).Teoretska predavanja prepodne, vežbe popodne i trening uveče.U 11 uveče, samo sam imao potrebu da pozdravim najboljeg četvoronožnog čovekovog prijatelja–krevet. Što bi naš narod rekao: “Oj krevete divna spravo pozdravljam te zdravo, zdravo”. Shvatio sam da u toj organizaciji vremena meni nedostaje 4 sata učenja dnevno da bi završio fakultet. Znači biraj fakultet ili rukomet. Oboje ne ide zajedno, nemoguća misija. U trenutku iluminacije javi mi se rešenje – DIF. Nekako se pogodi, ljudi iz RK Vojvodine dolaze kod oca na razgovor. Ovog puta dobijam i stipendiju. “Oj Pančevo najmiliji grade, bodri grade žuto crne nade, na terenu digla se prašina proradila Dinamo mašina“. Dinamo zauvek u srcu. Zbogom Bosno odo ja u Sarajevo, zbogom Pančevo odo ja u Vojvodinu.

 

 

 

 

Kako pamtiš taj period?

      –U Vojvodini sam proveo prelepih osam godina. Imao sam sreće što je među igračima bila slična hemija kao u Dinamu. Međusobno poštovanje i prijateljstvo. Bilo je zadovoljstvo igrati u klubu za koji nastupa:Sedlar,Krklec, Fodor, Rudović, Vujinović, Mirković,Vujaklija, Lukavac, Đurović,  Bojić, Fanka, Blažević, Mitošević, Kukić Maletin, Erceg Kastratović, Tomić, Abjanović, Škrbić, Maksić,  Pižurica, Egić, braća Jovović, Drašković, Mučibabić, Petrović,  Brzić, Krunić,  Folta ( kapiten čehoslovačke reprezentacije ), Pavičević ( učesnik olimpijskih igara ) Žepčan i kasnije sa super talentovanim mladićima: Šaranović, Ubavić, Senić, Mandić Rakičević,Aničić, Sejfulovski, Perčević ,Vokić i lucidni Fat.  Petak uveče bio je rezervisan za izlazak u grad, što je Raša Maletin zvao – noćna patrola. U toj patroli je bilo nas 12 igrača iz kluba .Uz zabavu i druženje, najviše smo pričali o predstojećoj utakmici. Igrali smo međurepubličku ligu Bih – Vojvodina. Za igranje je bila potrebna srčanost i znanje vezivanje pertli, pošto je većina duela bila -izuvanje iz patika. Osim što su Bosanci igrali tradicionalni oštar rukomet, u Vojvodini su te čekale ekipe koje su bile sastavljene od potomaka Ličana, Kordunaša, Hercegovaca, i Crnogoraca. Šta reći, zabava bez kraja. Da nije bilo velike razlike između 1 i 3 lige, pokazali smo osvajanjem kupa Vojvodine i dolaskom do polufinala kupa Jugoslavije. Da je bilo malo sreće, kao trećeligaš, igrali bi evropsko takmičenje.Veliki uspeh je bio ulazak u Drugu ligu Jugoslavije. Igračku karijeru završio sam u RK Milicionar, koji je od „betona“ stigao do plave lige. Tokom igračke karijere imao sam veliku privilegiju, sreću i čast da sam imao fenomenalne trenere počevši od Borivoja Bogdana – čika Backa, Branislava Pokrajca – Kraje, Nenada Kecmana – Keleta, Nikole Đuričića – Nidže i Milorada Lajića – Lakija. Naravno, bili su različiti ali, veliki stručnjaci, pedagozi, humanisti i nadasve dobri ljudi. Fakultet sam završio sa prosečnom ocenom 8,66 i stekao zvanje profesora fizičkog vaspitanja i diplomiranog trenera rukometa. Završio sam poslediplomske studije ali zbog objektivnih okolnosti i subjektivnih poteškoća, nisam napisao magistarski rad. Pošto mi se primiče penzija, nekako, imam osećaj da ću znati da iskoristim slobodno vreme penzionera i da završim započeto. Kad sam mogao da budem najmlađi trener u državi, možda mogu da budem najstariji magistar u regionu.

 

 

Već sam čitaocima, u uvodu, objasnio da si poseban, drugačiji. Ima dosta detalja o kojima bi mogao da kazuješ.

        –Sa takmičenja studentskih igara sportske omladine Jugoslavije, kao igrač univerziteta Novi Sad, posedujem tri medalje, jednu bronzanu i dve zlatne. Univerzitetsku ekipu su činili igrači Vojvodine i Vrbasa. Opet srećan spoj i dobra međusobna hemija, sa Bjelicom, Barovićem, Momićem Vujačićem i Kovačevićem. U nekoliko navrata igrao sam za reprezentaciju Vojvodine.

 

 

Dotakao si se trenerskg poziva, ali, sad je trenutak, da malo opširnije, saznamo o tom putu, kao i nekim detaljima iz profesionlne karijere.

      –Kao trener vodio sam MRK Milicionar, ŽRK Novi Sad, UŽRK Vojvodina – Budva, ŽRK Partizan Novi Sad, RK Rastimo, ŽRK Petrovaradin, MRK Slavija,  ŽRK Minakva i trenutno radim u ŽRK Petrovaradin (super B liga). Od 2007 radim kao trener u rukometnom kampu Rastimo. Od svih medalja, plaketa, diploma, izdvojio bih dva priznanja. Nakon jednog treninga igrači su napravili krug oko mene i aplaudirali, i  kad su igračice kampa Rastimo napravile kolonu i svaka mi je prišla i podarila zagrljaj. Od 1992. radio sam u Ministarstvu unutrašnjih poslova kao inspektor za opštu i specijalnu fizičku obuku pripadnika policije, igrao sam za RK Milicionar a od 1995 vodio ekipu kao trener. Izvesno vreme 1998. proveo sam na Kosovu kao poručnik i komandir voda policije. Obogaćen tim iskustvom, kad sam dobio ponudu da pređem u Zavod za sport, nisam trošio puno vremena na premišljanja. U Zavodu za sport i medicinu sporta, radim od 1999. do danas, kao specijalista za analitiku u sportu.

 

 

Taj deo, kad je reč o istraživanju, mnogo govori o novim generacijama. Dragocena su ta saznanja,a tvoja uloga u ovoj priči, po mom mišljnju je, zaista, nešto je posebno.

        –U Zavodu obavljam testiranje motoričkih sposobnosti sportista i obavljam stručni sportski nadzor nad organizacijama u oblasti sporta. Napomenuo bih višegodišnje istraživanje zavoda  koje je obuhvatilo je 3213 dece uzrasta  od 7 – 14 godina iz 39 škola i 30 mesta sa teritorije APV, gde sam bio saradnik na projektu. Iz ovog istraživanja zaključili smo sledeće: Dve trećine dece osnovnoškolskog uzrasta bavi se sportom. Učenici se u većem procentu ( 67,79 posto ) bave sportom od učenica ( 62, 32 ). Od 10 – 14 godina sa povećanjem uzrasta smanjuje se procenat dece oba pola koji se bave sportom. Deca iz gradskih sredina se u većem procentu bave sportom od dece iz seoskih sredina. Učenice najviše treniraju odbojku a učenici fudbal. Deca iz gradskih sredina se mnogo većem procentu ( 21,48 ) bave bazičnim sportovima od dece iz seoskih sredina ( 5,1 ). Broj sportova kojim se deca bave u gradskim sredinama je veći (31), od broja sportova u seoskim sredinama ( 21 ). Svaka peta učenica se bavi određenim fizičkim aktivnostima koje ne spadaju u sportove ( balet, džez,balet, folklor). Učenici iz seoskih sredina, u najvećem procentu ( 53,13 ) treniraju fudbal a devojčice košarku ( 28,23 ). Visina tela, masa tela i indeks telesne mase učenica iz APV su se povećali u odnosu na sva ranija istraživanja učenica iz APV. Visina tela učenica iz APV je među najvišima u poređenju sa učenicama iz nekoliko evropskih zemalja. Deca iz gradskih sredina imaju veću prosečnu visinu tela od dece iz seoskih sredina  Deca koja se bave sportom  imaju veću prosečnu visinu tela od dece koja se ne bave sportom. Učenici su gojazniji od učenica. Procenat gojazne dece se smanjuje sa povećanjem uzrasta., izraženije kod učenika. Deca koja se ne bave sportom su gojaznija od dece koja se bave sportom. U poređenju sa rezultatima dece iz nekoliko evropskih zemalja, istog uzrata, deca iz APV spadaju među najbolje u brzini pokreta, snazi i izdržljivosti, prosečni su u gipkosti a najslabiji u agilnosti. Najslabiji rezultati fizičkih sposobnosti postignuti su seoskim sredinama, osim u statičkoj snazi gde su seoskim sredinama postignuti najbolji rezultati.  U uzorku oba pola, deca koja se bave sportom su brža, agilnija, gipkija, snažnija, skočnija i izdržljivija od dece koja se ne bave sportom.

 

 

Ne verujem da su moji čitaoci, ikada, imali priliku da vide ove podatke, veoma značajne, kako bi mogli da predvidimo budućnost, da malo rogobatno to kažem. Pitao bih te, u vezi sa radom sa mlađim kategorijama. Gde smo tu?

        –U vezi rada sa mlađim kategorijama, mislim da prvi uslov treba da bude, da trener voli decu. U radu nema mnogo filozofije ako trener vodi računa o tri stvari. Obuka tehnike rukometa, metodičko razvijanje koordinacije kao motoričke sposobnosti i upoznavanje dece  sa pravilima rukometne igre. Tada pola treninga može da bude igra što je i generalni cilj. U obučavanju poštovati principe: od lakšeg ka težem, od poznatog ka nepoznatom i od jednostavnog ka složenom. Nikako ne treba insistirati na rezultatu. Ako je rad kvalitetan, rezultat dođe sam od sebe. Imam potrebu da iskažem mišljenje da su se neke vrednosti poslednjih decenija promenile. Čini mi se, trenutno vlada, kako ja to sublimišem, etička utrnulost, intelektualna tromost i vulgarna primitivnost. Radije bi se vratio na poštovanje moralnog, kulturnog i socijalnog kodeksa, kako je to lepo formulisao Vitold Gombrovič. Ili ne mnogo drugačije što je rekao Vladika Nikolaj Velimirović:“Sakrivati svoju vrlinu i tuđi nedostatak – u ovome je glavna mudrost duhovna”.

 

 

 

 

Dušane Popoviću, stigli smo do kraja ovog, po mom mišljenju, zanimljivog razgovora. Da li bi izdvojio neki detalj, posebno bitan u tvom životu?

      –Srećan sam što sam igrao u istoj ekipi sa bratom od tetke Janom Husarikom, kao i  sa bratom od strica, Milivojem Borzašem. Čiji sin( i Biljanin ) Uroš Borzaš, sada igra za reprezentaciju Srbije. Uroš živi naše snove. Naravno, ponosan sam i srećan zbog svoje kćerke Milice.

 

 

 

Veoma mi je važno, kao autoru ovog teksta, da napišem i sledeće. Dušan Popović je sin Alžbete Čižikove, prve naivne slikarke u Jugoslaviji, koja je sa nekoliko umetničkih istomišljenika, proslavila Kovačicu u čitavom svetu. Njen atelje, i dalje je dostupan posetiocima, iako ona, već neko vreme nije s nama. Da se pohvalim, jedno vredno, njeno delo, krasi i moj dom. Kad sam nedavno, pozvao svog prijatelja, pominjanog Radenka Stojanovića, da mi kaže još neki detalj, interesantan iz Popovog života, jer, ko bi to mogao da zna, ako ne kum, izneo mi je nešto, zaista, posebno, toliko istinito. Naime, a to nije tajna, u Novom Sadu živi i radi, najviše dr sporta, pa i rukometa, ali, kad god je trebalo rešiti neku brigu, realizovati važan projekat, ili, jednostavno, pomoći da se „premosti“ neka situacija, uvek bi pozvali junaka ove priče da to učini. Popović, rekoh to, kao apriori autiritet, sve što zna, sa umećem prenosi, širi vidike kolegama, mladima. Dok neki umnožavaju svoju moć, znate već kako, on potpuno suprotno, radom i dobrotom, zadržava ravnotežu u modernom društvu. Pomeranjem lestvice vrednosti, ide ka jasnom cilju-sistemu normalnosti, koji se, negde izgubio, ne samo poslednjih godina. Koliko god se to činilo Don Kihotovski, Popović neće odustati. Etika nema konstrukciju. Ili postoji ili ne. On, dokazuje, ona i dalje živi.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Dušan Popović