ŠTA ZNAČI BITI SVOJ, BITI POSEBAN: OBJAŠNJAVAJU PANČEVCI MARKO SEKULIĆ I VLADIMIR JOVANDIĆ, ZA MNOGE NAJPERSPEKTIVNIJI RUKOMETNI SUDIJSKI PAR SRBIJE

Nepristrasnost, poštenje i znanje donose uspeh, poverenje i ugled

Kad sam se odlučio da pozovem naše sugrađane na razgovor, dvojicu sjajnih momaka, predvodnika novog talasa u deljenju rukometne pravde, prvo mi je napamet pala izloženost sudu javnosti. Kao retko koja profesija, njihovo bavljenje sportom toliko je dostupno, skoro svakodnevno, da u toj priči zaista treba „biti svoj, biti poseban“ – ako želiš uspeh, kao što kaže u naslovu svog teksta roker Zoran Kostić Cane, legendarni muzičar i filozof, frontmen grupe Partibrejkers. Nisam mogao odoleti, a da mu ne „ćapim“ ove reči za naslovnicu razgovora sa mladim deliocima pravde u „Praštanju uspeha“. Uloga sudija u sportu, posebno u društvu koje nema adekvatan odnos prema istini (a kamoli pravdi) jedna je od najpotcenjenijih. Često im se pridaje više značaja od realnog, a ne sme se zanemariti da su baš oni neretko glavni junaci alibi priča nekompetentnih trenera, netalentovanih igrača, a još više takozvanih sportskih radnika. U stvari, punoletnih dokoličara koji svoje frustracije leče na sportskom igralištu. Naravno, naš narod kaže, ne i bez razloga, u svakom žitu ima i kukolja, ali, ova izreka svakako ne stoji uz prezimena Sekulić i Jovandić.

Dvojicu Pančevaca – Marka Sekulića i Vladimira Jovandića – u sportskoj vezi održava mnogo više od deljenja terena dimenzija 20×40 metara. Oni su iskreni prijatelji, od detinjstva, a to i te kako pomaže da se dosegne nivo kakvom ovi dvadesetdevetogodišnjaci teže. Rođeni su iste godine, u januaru, ali je Marko stariji tačno tri nedelje od Vlade. Rukometom su se bavili kao klinci, obojica bili golmani. Markov otac je Milivoje Sekulić, jedan je od legendarnih čuvara mreže RK Dinama, što je poznato mnogim ljubiteljima rukometa u našem gradu, kao i to da je slavu stekao braneći u jednoj od najpoznatijih Dinamovih generacija (Vrgović, Kalina, Slavković, Fejzula, Đorđević, Obradović, Ljubomir Pokrajac i drugi) ovog najuglednijeg sportskog kolektiva u Pančevu. Takođe, ovim sportom uspešno su se bavili njegova majka Violeta, kao i sestra Anja. Zato i ne čudi potreba da se krene istim putem.

Na drugoj strani, Jovandić se pored sporta posvetio i nauci. Pre nego što će završiti prestižni fakultet beogradskog univerziteta ETF, pa zatim i master studije na istom fakultetu, u srpskoj prestonici uspešno je okončao školovanje u Matematičkoj gimnaziji. Već pet godina predaje u pančevačkoj Elektro tehničkoj školi „Nikola Tesla“ i srećno je, već dve godine, oženjen.

Vladimirov kolega u deljenju rukometne pravde, Marko, po završetku srednjeg obrazovanja zaposlio se u „Petrohemiji“, u službi Održavanje i zaštita zdravlja. Interesantno, kao hobijem, bavi se radioamaterizmom. Položio je i dobio licencu prošle godine. Kako kaže, to je još jedan način da se pored evropske rukometne scene upozna s ljudima iz celog sveta, preko radio stanice. Da uživaju u onome što rade, kao i da su veoma daroviti, neka posluži činjenica da ih je Evropska rukometna federacija zapazila još pre nekoliko godina, pa sada uspešno sude i međunarodne utakmice, i jedan su od sudijskih parova u Srbiji koji ima tu privilegiju. Nedavno sam Marka Sekulića sreo u

hali sportova na Strelištu. Gledali smo, šta bi drugo, nego rukomet, ali udaljeni desetinu metara jedan od drugog. Ipak, dovoljni su bili, kad su nam se pogledi susreli, pokreti ruke, da mu najavim poziv. Tako je i bilo. Kad smo razmenili poruke, trebalo je da sačekam neki dan, jer, obaveze sudija vikendom su neizbežne. Onda je ponovo zazvonio telefon, a s druge strane “žice” začulo se:”Samo reci kad i gde”. Gužva je svuda nedeljom predveče u Pančevu, a u Aviv parku je teško naći mesto. Konačno, uspevamo. Smeštamo se u udobne fotelje lokala Soul food. Na prvi pogled osvaja otvorenim prostorom sa puno svetlosti jer je ceo u staklu, uređen tako da odiše toplinom zemljanih boja i enterijerom koji prati trendove gastro barova. Pre nego što ćemo biti posluženi, dok se spremam da uključim diktafon, kažem svojim sagovornicima da naš sajt ima divne prijatelje, Geoviziju i Finet-inženjering, zapravo, vlasnike, ovih uglednih firmi, bez kojih bi naša istrajnost bila nemoguća. Zatim, krenula je i priča.

POČELI DELITI PRAVDU SA 16 GODINA

Želim na početku našeg razgovora da izbegnem novinarsku floskulu, da Vas pitam otkud vas dvojica u ovoj priči, ali, pretpostavljam, bila je presudna želja da ostanete u sportu?

Jovandić: Pa, da. U suštini, više ne mogu ni da se setim kako je to sve počelo. Još dok smo trenirali, čujemo tako da je neko počeo da se bavi suđenjem, pa smo se onda zainteresovali i nas dvojica. Tako da smo krenuli u sve to još dok smo bili igrači. Dobro nam je došlo kao alternativa, jer, bar ja sebe nisam video kao vrhunskog igrača, to jest golmana. Takođe, želeli smo da ostanemo u sportu, kao i da vidimo kako to sve izgleda iz neke druge perspektive. Iza kulisa, što se kaže. Tako je krenulo.

Sekulić: Dodao bih da smo imali samo šesnaest godina kad smo krenuli. Otac me je jednom pitao da li bih želeo da probam da sudim, a ja sam odgovorio: Što da ne! Kad smo shvatili da možemo da napredujemo dosta brzo, ostavili smo rukomet kao igrači i potpuno se posvetili suđenju. Interesantno je da smo svake dve godine išli u viši rang, a to nas je potpuno ohrabrilo da se baš posvetimo ovome što radimo.

Malo sam se informisao o vama. Već četiri godine sudite Super ligu Srbije, što je najviši rang u ovom sportu. Takođe, vas dvojica ste i internacionalci, kako se to kaže. Lako je sad. Trebalo je izdržati sve ono u “beton” ligi. Da li se sećate tih početaka?

Jovandić: Kad kreneš u sve to tako mlad, a podsećam Tvoje čitaoce da smo tada imali samo šesnaest godina, bilo je više nego interesantno. Dok nismo postali punoletni, nismo sudili seniorima, samo mlađim kategorijama. Oni su bili mlađi od nas, pa je išlo, ali je zato bilo malo

teže kada je reč o trenerima. Ne zbog toga što mi nismo znali, već je vladalo neko nepoverenje s njihove strane. Kao, ovi klinci će da me uče i tako nešto. To je bilo, možda, najteže. Isto tako, što si rekao, kad smo krenuli od betona, skoro svi igrači su bili stariji od nas, a dobro se zna šta to znači. E, sad, kako je vreme prolazilo, mi smo postajali stariji, a počeli su da dolaze sve mlađi, školovaniji, igrači, pa je i nama bilo mnogo lakše.

Sekulić: U suštini, to je to! Trebalo je vremena da nas prihvate. Dosta smo i grešili, ali smo uspeli da prebrodimo sve krize.

MNOGI SU NAM POMOGLI U KARIJERI, PODRŽAVALI NAS I SAVETOVALI

Niko kao Marton Fabijan Marci

Često ne umemo ni da objasnimo nečiju izuzetnost, sposobnost da se stigne do uspeha. Potreban je mukotrpan rad, posvećenost, umeće, strpljenje. Ipak, često ni to nije dovoljno da se dođe do željenog cilja. Kao da nešto nedostaje. Moji sagovornici su imali sreće. Otkad su počeli da sude, dakle sa svojih šesnaest godina, imali su pravu podršku. Njihov mentor – Marton Fabijan Marci – učinio je mnogo da im pomogne tokom razvoja njihove karijere. To čini i danas. Pod njegovim budnim okom su stasavali, išli iz ranga u rang, sve do bedža EHF sudija. Zato i ne čudi što su svom sugrađaninu, nekada odličnom arbitru, jednom od najboljih koje smo imali, sada rukometnom funkcioneru, toliko zahvalni.

Sekulić: Marci je mnogo učinio za nas. On je sudio sa mojim ocem, ali, on se uključio u ovu našu priču, a ne moj otac. Posle svake utakmice smo bili u kontaktu. Često je išao sa nama na putovanja, a i danas je tako. Poklanjao nam je opremu, brinuo da sve ide svojim tokom i, naravno, da je najzaslužniji za naš razvoj.

Jovandić: Tako je. Marci je, definitivno, najviše uticao na nas. Svakako, imali smo pomoć od još nekih ljudi, pre svega iz našeg Zbora sudija i kontrolora. Izdvojio bih Branku Marić i Vladimira Nikolića, a kad je reč o našoj međunarodnoj karijeri veliku zahvalnost dugujemo Zoranu Stanojeviću i Slobodanu Višekruni. Da ne zaboravim i Dragana Bukvića, koji je uvek bio tu za nas. Svi ti ljudi, predvođeni Marcijem su verovali u nas, podržavali nas, a na nama je da i u nastavku karijere opravdamo njihova očekivanja.

SUDIJE SU ČESTO ALIBI ZA PORAZE

Oduvek sam hteo da pitam nekog sudiju da li mi, kao javnost, precenjujemo vašu ulogu na terenu? Često navijački sve posmatramo, a kad se izgubi, skoro uvek, sudije su krive. Kako gledate na ovu naopakost?

Jovandić: Ostrašćenost navijača je baš teško objasniti. Dok se neko ne stavi u poziciju da mora bilo kakvu odluku da donese, u korist jedne ili druge ekipe, ili čak neku životnu odluku, ne zna koliko je ovo sve teško. Sudije su kao i ostali ljudi, greše ponekad, ali, ruku na srce, ne

greši se toliko kao što to čine drugi akteri na terenu. Ko gubi ima pravo da se ljuti, a najlakše je u sudijama tražiti alibi za poraz. Naravno, ne izbegavam da kažem, desi se tu i tamo neka greška, ali nikad to nije tendeciozno ili s namerom da nekog oštetimo. Čini mi se da je kod nas delenje rukometne pravde na dosta viskom nivou.

Sekulić: Mislim da je najveći problem mentalitet nas koji živimo na ovom prostoru. Kako objasniti navijaču da mi nismo došli na utakmicu da nekome naškodimo. Da za nekog navijamo. Naš posao je da ispravljamo greške igrača. Manji je problem, a tako je u poslednje vreme, sa igračima ili trenerima, ali navijači su posebna priča. U Evropi toga nema.

Kad već pominjemo igrače i trenere, moram da pitam još nešto. Da li ste stekli utisak da postoje ljudi u našem rukometu koji svoj nerad i neznanje žele da sakriju tako što će napadati sudije?

Jovandić: Ima toga, ali nije to toliko česta pojava. Rukomet je veoma dinamičan sport, što se kaže, često su glave “vruće”, svašta se kaže, uradi, ali, čim se napravi neka vremenska distanca, pokaže se da nije bilo tako kako su tvrdili neki igrači ili trener. Zovu nas, izvinjavaju se. Dešava se da neki trener, posebno u ovim teškim vremenima, svoj status želi da sačuva napadajući delioce pravde. Ali, šta da se radim treba razumeti i njih. Naravno, želim da kažem, dešava se da i oni budu u pravu.

Sekulić: Stvarno, nemam šta da dodam.

U EVROPI NEMA PRITISAKA, PSOVANJA, VREĐANJA

Vi sudite najviši rang u Srbiji, ali odlazite i van naše granice, na mečeve međunarodnog karaktera. Koja je osnovna razlika i da li uopšte postoji?

Sekulić: U inostranstvu nema apsolutno nikakvog pritiska. Svi igrači ili igračice, čak vas ni ne pogledaju tokom meča. Oni shvataju da smo mi deo igre, da smo tu, da im omogućimo da sve protekne po pravilima. Ništa drugo. Treneri razgovaraju samo sa svojim izabranicima, nama se ne obraćaju. Sa tribina se čuje samo navijanje. Nema psovki, prozivanja. Znači, to je ta razlika.

Jovandić: Pre svega razlika je u mentalitetu i korektnosti gledalaca. Kod nas ima dosta predrasuda, jer unapred kažu da će njihovom klubu sudije nauditi. U Evropi smo, da tako kažem, rasterećeni te mini bitke sa trenerima, igračima, publikom. U inostranstvu smo skoncentrisani smo samo na pravila igre i sve to utiče da mnogo bolje sudimo u izvan naše zemlje.

Ne mogu a da vas ne pitam, mada je još mnogo godina pred vama, nešto u vezi s najvećim postignućem tokom dosadašnjeg sudijskog angažmana. Takođe, voleo bih da mi iskreno odgovorite šta vas je razočaralo?

Sekulić: Sigurno da je položen ispit za međunarodnog sudiju, a to je bilo 2013. godine nešto što izdvajam iz dosadašnje karijere. Isto tako, već sledeće godine smo dobili da sudimo kadetsko prvenstvo Evrope u Poljskoj. U suštini, niko me do sada nije toliko razočarao da bih to pamtio. Ide za sada sve uzlaznom putanjom, napredujemo dobro, i to je jedino važno.

Jovandić: Pa, da, to je to! Poverenje koje smo dobili je zaista nešto posebno. Sudili smo polufinale tog prvenstva, bila je lepa utakmica i rado se sećam tog perioda. Što se tiče razočarenja, naravno, uvek ima zlonamernih ljudi koji šire tračeve, ali to je zanemarljivo da bih istakao kao nešto posebno.

RUKOMET POSTAJE SVE ATRAKTIVNIJI SPORT

Vas dvojica ste mladi, pred vama je tek prava karijera, ali, imate i solidnu kilometražu, što se kaže. Kad bi trebalo da privolite nekog dečaka ili devojčicu da počne da se bavi rukometnim suđenjem, šta bi im poručili? Na šta da obrate pažnju?

Sekulić: Na prvom mestu je upornost. Treba izdržati taj početni period. Po pravilniku, minimum je da jedan sudija provede dve godine u jednom rangu da bi mogao da napreduje. E, sad, kreće se sa tom, već pominjanom beton ligom, i treba to izdržati. Rekao bih da u nama starijima uvek imaju podršku i pomoć u svakom smislu. Biti sudija znači ostati u sportu, konkretno u rukometu, kada je o nama reč. Druženje se podrazumeva, a putovanja su druga i duga priča.

Jovandić: Najbitnije je strpljenje. Treba sve pregurati. U suđenju uvek ima više dobrih od loših stvari. Bude neprijatnih situacija, ali, sve se to prevaziđe. Kad pričam o motivu, valjalo bi da istaknem da se može lepo napredovati, što smo nas dvojica dobar primer. Važno je stalno ići uzlaznom putanjom, a to donosi mnogo lepog. Sudija se može biti do pedesete godine, samo da podsetim.

Dolazimo do jedne teme koja je dosta zanimljiva za sve ljubitelje sporta. Čini mi se da je rukomet, kao igra, poslednjih decenija pretrpeo najviše promena u pravilima igre u odnosu na druge sportove. Kako se snalazite u svemu tome? Da li sam u pravu?

Sekulić: Pred svaki olimpijski ciklus postoji to zasedanje IHF, dakle, Internacionalnog borda koji želi da rukomet bude još atraktivniji, lepši za gledanje. Postoji grupa za razvoj rukometa koja brine o tome. Pre osam godina počela je priča da se nešto promeni, jer je rukomet postao dosta grub. Čak je bilo reči, ako se nešto ne učini, izbaciće rukomet sa olimpijskih igara. Bilo je do sada krupnih promena.

Jovandić: Kao što je Marko rekao, moralo je doći do nekih promena. Rukomet svi žele i poznaju ga kao muški sport, kako se to kaže, ali nije dobro da se dešavaju teže povrede, kao što je bio slučaj proteklih godina. Pravila sada idu ka tome da budu jasna većem broju ljudi. Jer, stekao se utisak, publika je najmanje upoznata da se uopšte i dešavaju promene. Generalno, promene su dobre i rukomet ide u dobrom pravcu. Najviše treba raditi da se javnost, ali i igrači i treneri, što bolje upoznaju sa novim pravilima u igri.

I SUDIJE SANJAJU OLIMPIJSKE IGRE

Intersantno u vezi s vama sudijama je i sledeće. Potrebno je i te kako biti fizički i psihički spreman da biste nepristrasno sudili. Kako se vi pripremate pred početak sezone? Ko odlučuje o tome da li ste spremni da izađete na teren i delite pravdu?

Sekulić: Pred start svake sezone imamo polaganje, što se tiče fizičke spreme, ali i kad je reč o poznavanju pravila rukometne igre. Na pola sezone se to ponavlja. Znači, dva puta godišnje polažemo testove. Spremamo se uglavnom u pančevačkoj Narodnoj bašti, a kad je hladno, trčimo u Hali sportova. U tom slučaju nam naš Dinamo izađe u susret. U suštini, bar dva do tri meseca ranije krećemo u taj proces. Kad je reč o pravilima, mada sve mi to već znamo, a ima preko 400 pitanja, uvek iznova prolazimo kroz sve to. Valja se podsetiti.

Jovandić: Možda to nekome deluje tek tako, ali, verujte, bilo je aktivnih igrača koji nisu mogli da istrče test koji mi moramo da savladamo. Možda nije dovoljno poznato, ali I sudije se rangiraju tokom sezone, kao i ekipe. Sve se gleda i beleži. Najslabiji ispada sa liste, a najbolji ide gore.

Kako se sada vas dvojica kotirate u međunarodnim okvirima. To vas pitam jer želim da mi kažete koji je vaš krajnji domet. Čime biste bili zadovoljni, koji turnir ili utakmicu biste želeli da sudite?

Sekulić: Mi već četiri godine sudimo međunarodne mečeve. Sudili smo, što smo ranije rekli, kadetsko prvenstvo Evrope, a sada se nadamo da ćemo dobiti priliku da delimo pravdu na evropskom juniorskom takmičenju . Tu su EHF kupovi, pa neke međunarodne lige, a mislim da je san svakog sudije da ode na olimpijske igre, pa je tako i sa nama. Našoj Branki Marić je to dva puta pošlo za rukom. Inače, mi smo još uvek samo EHF sudije, dakle, kako mi to kažemo, kontinentalne sudije. Morali bi da postanemo intenacionalni delioci pravde. Rok za to je starosna granica od 32 godine, tako da za nas ima još vremena.

Jovandić: Bilo bi loše i neodgovorno kad ne bi maštali o svemu tome. Na drugoj strani, treba još mnogo da radimo, učimo… a nije na odmet imati i sreće. Milsim da imamo dovoljno godina da se suočimo i sa najvišim dometima. Što se tiče toga kako se kotiramo u Evropi to je, da tako kažem, tajna. Jer, za razliku od našeg sistema gde se sve zna, tamo to ostaje u okvirima organizacije i samo odgovorni za suđenje znaju tačne podatke i ocene o svima nama. Ipak, na osnovu toga kakve utakmice dobijamo van naših granica, može se proceniti koliko vas poštuju i veruju u vas.

NEZABORAVNO ISKUSTVO – SUĐENJE U TEL AVIVU

Srbija je poslednjih godina organizovala izuzetna rukometna takmičenja – u u muškoj i u ženskoj konkurenciji. Pokazali smo se kao sjajni domaćini. Koliko je to vama koristilo? Da vidite kako taj sistem radi, što se kaže, iznutra?

Jovandić: Imali smo sreću da učetsvujemo u organizaciji muškog i ženskog prvenstva Evrope. Konkretno, radili smo u Vršcu. Pokrivali smo sve delatnosti. Od zapisničkog stola, pa na dalje. Kasnije, tokom drugog prvenstva, Marko je dobio baš konkretan zadatak, sa velikom odgovrnošću. Ja sam bio njegov pomoćnik. To je bila prilika da upoznamo najznačajnije ljude iz Evropske rukometne federacije. To nam je mnogo pomoglo. Konkretno, Kad smo bili na polaganju za međunarodnu kategoriju, danski funkcioner, inače poznat delegat, bio je šef komisije koja nas je ocenjivala na polaganju. On nam je rekao:Momci, nisam zaboravio koliko ste mi pomogli u Vršcu, sad je red da ja vama uzvratim. Eto, to je dobar pokazatelj.

Gde konkretno polažete za te međunarodne razrede. Znanje engleskog jezika se podrazumeva, zar ne?

Sekulić: Postoji jedan program koji se zove Mlade međunarodne sudije(young referee). U suštini, nacionalna organizacija treba da predloži jedan sudijski par koji zadovoljava potrebne uslove kako bi se našli u tom procesu. Mi smo prvi put išli u Švedsku. Tamo je bilo jedno, tako da kažem, neformalno evropsko prvenstvo. Ko god se prijavi, može da učestvuje. Sudi se jedna utakmica dnevno. Prolazi se kroz tzv. evaluaciju. Sve vam beleže, a onda se ti podaci šalju kod šefa svih sudija, a to je sada makedonac Dragan Načevski. Postoji rok od tri godine da sudije budu pozvane na polaganje. Ako dobijete zeleno svetlo, uz saglasnot nacionalne organizacije, možete da polažete.

Jovandić: Pre svega mi našim suđenjem u domaćim takmičenjima treba da zadovoljimo, kao i da fizički test položimo bez problema. Pominjao si engleski jezik, što je, naravno, veoma značajno, a konverzacija mora da bude na potrebnom nivou.

Gde volite u Evropi da sudite, a gde u svojoj zemlji? Da li postoji neka dvorana koja vam posebno prija?

Sekulić: Do sada smo po dva puta sudili u Bugarskoj i Rumuniji. Dosta smo putivali, išli na sve strane, ali izdvojio bih Izrael. Bili smo pet dana tamo i zaista je bilo fantastično.

Jovandić: Složio bih se sa Markom. Obišli smo Tel Aviv i Jerusalim i to je nezaboravno iskustvo. Što se tiče domaćeg prvenstva, reći ću nešto ineteresantno. Iako nemamo mnogo prilika da sudimo u Pančevu, uglavnom su to neke prijateljske utakmice, volim da sudim u Hali sportova na Strelištu. To mi je nekako najprijatnije mesto.

PANČEVO JE GRAD VELIKE RUKOMETNE TRADICIJE

Na nama je da ovu lepu priču nastavimo

Prošle godine Zbor rukometnih sudija i kontrolora Pančeva obeležio je šezdeset godina postojanja. Redak jubilej u našim okvirima. Zato i ne čudi kad ljudi kažu da je Pančevo grad rukometa. Stotine sudija, naših sugrađana, obeležile su ovaj sport. Isticale se autoriteom, sudile na najznačajnijim sportskim smotrama na planeti. Sekulić i Jovandić znaju kakvu istoriju baštine. Svesni su da, polako, oni preuzimaju kormilo ove izuzetne sportske organizacije.

Jovandić: Lepo je biti deo te priče. Naše kolege ne kriju da je naš zbor jedan od najjačih u Srbiji. To je sjajno, ali, stvara i određeni pritisak. Sada je na nama da šest decenija lepu priču održimo i dalje tako ubedljivom. Treba nastaviti tradiciju. Sad je na nas red da nalazimo mlade sudije, pa da oni dođu posle nas i nastave gde smo mi stali.

Sekulić: Dobro Vlada kaže, na nama sada sve ostaje. Istrajaćemo u tome, to je sigurno.

NIJE LAKO USKLADITI PORODICU, POSAO I SPORT

Da malo prozborimo o tom unutrašnjem funkcionisanju sistema suđenja. Kako to ide kod vas. Kad saznate gde ćete i kad da sudite?

Jovandić: Od pre nekoliko sezona za naše nominacije saznajemo putem elektronske pošte koja stiže u nedelju uveče, za sledeći vikend. Znači, u ponedeljak mi već znamo i sam termin odigravanja utakmice, kao i ko je kontrolor. Tada počinje i naša inicijalna priprema. Sastanemo se sa našim mentorom Martonom Fabijanom i pogledamo neku utakmicu koju su rivali odigrali. Utorkom imamo sastanak zbora sudija gde još malo prodiskutujemo o predstojećim obavezama, pričamo o nekim detaljima, a Marko i ja, sa još nekim drugarima, volimo da, posle tog oficijelnog dela, sednemo negde, popijemo piće i tako se opušteno još malo dogovaramo oko onoga šta nas čeka za predstojeći vikend.

Sekulić: To je neka naša tradicija.

Gde najduže putujete iz Pančeva, kad sudite u Srbiji? Jovandić: Leskovac.

Sekulić: U stvari, Zubin Potok na Kosovu, najudaljenija je destibnacija.

Koliko vam treba vremena da stignete tamo? Jovandić: Oko pet sati.

Pa kako sve to uklopite. Ipak, treba stići na vreme, čak i ranije, tako pravila nalažu, zar ne?

Jovandić: U pravu si. Postoji ta priprema za put, ali to je već neka rutina. Idemo autom. Proverimo na internetu koliko ima tačno kilometara, i tako znamo kad krećemo. Mi uvek sebi damo još jedno sat vremena lufta, što se kaže. Uz put negde stanemo, odmorimo malo, ručamo i po propozicijama mi treba da budemo u mestu odigravanja utakmice dva sata pre početka meča. To je dosta dobro, posebno kad je reč o dužim putovanjima. Mnogi nam kažu baš vas briga, stalno putujete, odsvirate sat vremena i – to je to! Međutim, kako rekoh, nekad ispadne da smo i po petnaest sati na putu.

Sekulić: Praktično, to je ceo dan.

E, sad, kako se to reflektuje na vaše porodice?

Sekulić: Vlada je oženjen, a ja nisam još uvek. Što se tiče posla, kad treba da otputujem na utakmicu, uzmem slobodne dane. Osim toga, redovan sam davalac krvi i tako je kad treba da putujemo izvan Srbije. Što se tiče našeg prvenstva, reč je o vikendu, pa je onda sve lako rešivo.

Jovandić: Ume da bude teško uskladiti sve obaveze, posebno kad treba ići na neku evropsku utakmicu. Čak i mnogo iskusnije kolege govore kako je teško držati porodicu i rukomet zajedno. Ipak, za sada je sve u redu. Ja sam oženjen već dve godine, ali supruga ima razumevanja. Ponekad kolege na poslu uskoče kao zamena, prosto se snalazimo.

MEDIJI ZAPOSTAVLJAJU RUKOMET

Da li stižete da pratite medije? Kako je rukomet plasiran u srpskim medijima?

Sekulić: Čitam Sportski žurnal. Ni ne znam neki drugi medij koji prati naš sport. Balkan Handbal pokriva, kako mu i ime kaže, širi prostor i, uglavnom – to je to!

Jovandić: U suštini, svi mediji u našoj zemlji jako malo prostora daju rukometu. Nismo dovoljno zastupljeni, a zašto je to tako – ne znam!

Evo, mi ispravljamo tu grešku. Da vas pitam na kraju ovog razgovora, bez obzira što ste još uvek mladi, kako gledate na fenomen praštanja uspeha?

Jovandić: Jako je teško to objasniti i biti objektivan u toj priči. Konkretno, kad je reč o nama, trudimo se da se ne obaziremo na ljude kojima smeta naš uspeh. Znamo šta nam je cilj, vredno radimo, ima ko da nas podrži, a na nama je kako će izgledati naša budućnost.

Sekulić: Postoje ljudi koji žele drugima da naškode na bilo koji način. Ne znam šta je pravi razlog , ali će te ljudske zavisti biti uvek. Naš poznati pisac Dragan Velikić jednom je zapisao:”Moraš biti svetina da bi te slavili”. Ipak, kad sebe u život porinete na pravi

način, pa osluškujete samo prijatne glasove koji vas nepogrešivo vode stazama lavirinta, skroz do izlaza, lako ćete razumeti da postojanje nije

slabost, već mogućnost da živite onako kako želite. Sekulić i Jovandić su imali od koga da nauče ovu lekciju. Njihov status je jasan, a poštovanje i ugled, za koji su se izborili, odražava karakter ljudi koji imaju jasnu viziju. Sasvim sigurno, kad zađu u neke poznije godine, imaće svojim potomcima o čemu da pričaju.

Razgovarao: Slobodan Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva