NAŠE ODBOJKAŠICE PRIKAZALE EVROPI MOĆ, ZNANJE, LEPOTU, ŠARM…
Kada kažem zemlja sporta, mislim na Srbiju
Odbojkaškim caricama kapa dole. Demonstracija
sile, javni časovi, moć, znanje, lepota, šarm…Dodajte sami!
Odigrali su Evropsko prvenstvo toliko superiorno, bez mučenja, problema, toliko lako da je pitanje gde im je granica.
Sada smo zemlja odbojke!
Pre neku nedelju zemlja košarke! Pre dva meseca zemlja vaterpola! I tako redom…
Nije li bolji slogan koji važi za sve, i za ekipne i pojedinačne sportove, a jasno ga najavljuje moj druga Paja:
Srbija zemlja sporta. I kraj!
Dame, svaka čast, posebne čestike onim novinarskim fanaticima koji ih prate,m kao što ja pratim ove moje u bazenu, Predragu Milinkoviću, Siniši
Stojmenoviću, Igoru Jagličić, Slobodanu Krstoviću
i drugima. I njihov je to uspeh. Zemlja sporta, mislim Srbija!
Toliko!
ZAŠTO NEMA VIŠE TRADICIONALNIH OKUPLJANJA SVETSKIH ASOVA IZ SRBIJE
Bez poštovanja proteklih vrhunskih rezultata, teško je shvatiti današnje i buduće sjajne uspehe
Gledam pre neki dan emisiju Al DŽazire Sportski magazin. Serija vrhunskih priloga: Milan Bosković sa dodele basket nagrada, pa Dušan Hadži Nikolić o premijeri 250 stepenica, jos razgovor sa Željkom Obradovićem. Ozbiljna emisija, ozbiljnih novinara, preporučujem!
Nije to poenta. Okupljaju se svi, nešto obeležavaju. Košarkaši prave filmove, odbojkaši su tu. A ovi moji ? Trt – mrt- čarlama. Ništa.
Jeste, ima tih uspeha mnogo, ali zar nije razlog da se okupe, podsete na neka vremena i to podele sa novinarima. Istina “Meksikanci 68.”
se okupljaju godišnje, generacija 86. dva puta za sve ovo vreme – i to je to.
Recimo, pre 20 godina je, na EP u Sevilji, Nikola Stamenić promovisao svoje bebe: Vujasinović, Savić, Šapić, Ćirić, Ikodinović, Trbojević, Dragan Jovanovic, Veljko Uskokovic, Vukanić, Nikola Kuljača, Peković, Nikolić, Vičević, Maljković.
Mnogi od njih su postali asovi najviše klase, a finale sa Mađarima 1997. godine, i poraz 2:3, uz promociju velikog Kašaša (sva tri gola)
najavio je klasik susrete dva velika tima.
Nekoliko meseci kasnije u Pertu (vidi sliku) bronza. Bili u tu Popović i Siniša Matijašević.
Zar nije moglo da se negde to društvo okupi, da ih neko organizuje i da se još jednom podsete onih vremena kada im je nedostajalo samo olimpijsko zlato.
Zašto okupljanja nema, to je drugo pitanje, ali bez poštovanja tradicije i prošlosti, teško da ćemo ukapirati današnje i buduće rezultate.
PIŠE: Dejan Stevović