Godina prođe… a kao da je juče bilo

Pre neki dan Joca Jovo Karanovic koji je razbudio savez nekim promotivnim potezima kaže da ima predlog:

– Vidi, daj da uvedemo na sajt ono Dogodilo se na današnji dan. Piši tu one tvoje priče, ko zna možda opet bude knjiga.

– Sa knjigama sam završio. Nemam ni ideje a ni volje ali ti rubrika nije loša.

Dakle, na današnji dan pre godinu dana Srbija je odbranila u prepunoj Areni evropski tron iz Budimpešte i Ajndhovena. O finalu sa Crnom Gorom, o 19.000 ljudi, kao i o slavlju se sve zna.

Ipak…

Dan pre finala, intervju sa Dejanom Savićem. Mirno priča ali pogadja u centar. Nepodnošljiv pritisak. Miran, a osećam da u njemu kulja. Tih 15 dana je počelo sa brukom oko opreme, nastavljeno sa frkom oko karata i, na kraju, sa organizacijom slavlja na balkonu, a da finale sa sjajnim rivalom nije ni odigrano.

– Izdržaćemo a onda…

Momci te subote na doručku takodje mirni a stomak im verovatno radi.

– Da idemo na balkon a da nismo prvi. Nema šanse.

Za javnost nikad nisam saznao imena genijalaca koji su, verujem, nesvesno stavili omču oko vrata Gociću i drugovima. U četiri oka ću vam reći. Možda. Znam samo da ti tutumraci mogu u dupe (pardon) da ljube igrače jer da nisu pobedili, na balkonu bi bili sami.

Bilo je prelepo. Žene i devojke u specijalnim majicama, deca igrača na pobedničkom postolju, ori se “Napred Srbijo”. Završavam posao i zovem grčkog kolegu da idemo na slavlje u Čuburu.

– Da vidiš da smo ludi, baš ko i vi.

Odbio je:

– Neću. to je vaše slavlje. Uživajte.

U Čuburi ko živ ko mrtav. Dobijam slike Nenad Negovanovic. Anotlogijska na balkonu. Oko tri bežim u hotel. Mislim se dobro je da nisam pao pod sto.

Pao sam 16 sati kasnije. Pospan se vraćah iz redakcije, u jednoj ruci mobilni u drugoj flaša vina. Led. Telefon:

– Imam još nešto da ti kažem – govori mi neko od igrača.

Ništa ga nisam čuo. Razbih se na tom ledu ko zvečka. Jedva sam ustao, sa vinom i mobilnim u rukama.

– Tako ti i treba kada si noćas pobegao – zaključak igrača. Ne žalim iako pet dana nisam mogao da sedim kako treba.

Pre godinu dana a kao da je juče bilo. Toliko

 

Kako dobiti bitku za Partizan?

Nikad teže. Jedan prijatelj mi reče večeras:

– Ogromni dugovi, premlad tim, neiskusni. Bazen pod znakom pitanja. Postaju nomadi. Da se ugase ? Mladost i Jug su bili ubedljivi, večeras je i Budva savladala Partizan.

Nisu strašni porazi, ovaj tim ima talente. Neka ih bude pet šest i posao dobar je tu. Nikola Jaksic ima sve uslove da bude svetski igrač, Drašović je na putu, Ognjen Stojanovic, Filip Radojevic, Đorđe Lazić, Lazar Dobozanov mogu da budu. Pisanje kako su deca sa Banjice pružili otpor Jugu sa devet golova, kako su ovo ili ono – jeste kontraproduktivno. Sreća je da je u toj utakmici Jug stao.

Inače…

Ali da bi bili oni pravi mora da postoji klub. A pitanje je da li Partizan sada ima uslove da bude klub. Pojma nemam da li pored Šoštara postoji uprava. Pojma nemam koliki su dugovi, a to što čujem je za glavobolju. Zoran Milenkovic ima ogromnu hrabrost, uzeo je vruć krompir ali nemam pojma sa kim se savetuje i da li je možda zbog svega pušten niz vodu.

Ako treneru ne date teren da vežba, ako mu igrači ne dobijaju ni kintu, da li imamo profesionalce, amatere, entuzijaste i da li smemo da se ljutimo na Jakšu što Pravnom fakultetu daje isti značaj kao igri u vodi.

Lako smo prošli preko činjenice da je Banjica bila nespremna za prvaka Evrope, da se moralo igrati na Dorćolu. To je bruka, to je skandal. Partizanu fali nekoliko iskusnih igrača. Ne prve klase jer para za njih nema. Ali, recimo, taj Srđan Vuksanović, koji je večeras bio veliki

problem, sjajno bi legao ovom timu. A igrači tog kalibra igraju u Mađarskoj, Rumuniji ne za velike pare. Ali ako ni to ne može da se obezbedi,

onda je moj prijatelj možda i u pravu.

Ali valja se boriti. Stalno pričam da niko osim države ne može da pomogne klubovima. U saradnji sa lokalom, naravno, ali samo država treba da kaže: “E, a ova lova je za klubove i da nam se na kraju godine ispostavi račun na šta je utrošeno. A ne da se time pokrivaju plate, dugovi. Nešto morate i samo da zaradite i ne samo od članarina”.

Pitanja ima milion, traže se odgovor. Bitka za Partizan je bitka za sve vaterpolo klubove.

Koleginica Ana Djordjevic pokušava akcijom Spas Partizana da nekoga probudi. Rekao sam joj da je to lepo, ali u ovom trenutku šamaranje mrtvog magarca.

Njega i sve druge klubove koji su pred kolapsom mogu da ožive samo država dekretom, zakonom, uredbom i ljudi u klubu koji će da to sprovedu u delo. Možda i novi – ako ih ima. Jer, ruku na srce, konstante koje se retko menjaju u vaterpolo klubovima su direktori, predsednici. Samo, da li novih uopšte ima. Zvezda se muči u Zrenjaninu, Vojvodina nekako odoleva, Radnički je već u trećem izdanju.

I onda mi se večeras javi drugar sa kojim često polemišem i kaže mi da, iako sve redovno plaća, mora po nečijoj odluci da trenira u 22 uveče. Hej bre, pa kada ti ljudi da idu kući? O tome ću u Žurnalu za neki dan. Na sva strane sranje samo ne znam kome to odgovara.

Gasimo se polako. Živimo u olimpijskoj euforiji. Samo da li je to realnost ? Toliko

PIŠE: Dejan Stevović