„PRO REKO“ NA DORĆOLU
Asovi na okupu, kao nekad!
Valjalo je ispratiti Pro Reko na Dorćolu, makar pljuštalo, grmilo, sevalo… Savić je već na bazenu sa našim momcima. Evo ga i Boban Nikić:
– Još i Žile da dodje i sve kao nekad!?
– Ma nije – kaže Boba – igraću malo na Malti, pa da se malo vratim u trening.
Grli ga Stefan Mitrović:
– Deki, slikaj nas veterane – kaže večiti zajebant Mitar. Ovi mlađi po redu vožnje. Svi u frci sa klubovima. Vića, Dime,Gavril…
– Javićemo kad potpišemo!
Aha, baš ću da čekam. Stiže Miloš Ćirić. Tražim da se slika sa bratom Stefanom:
– Hajde šampioni… – Slikaj, posle će da kažu da nam je slika u Žurnalu izašla u prirodnoj veličini.
Dule Pijetlović umire od smeha. Mislim… samo da on bude zdrav. Dolazi Fića. Pitam za ruku:
– Dobro je, Vlada Vladimir Radovic me sredio!
Razgovor Vujasa i Savića. – Stavi da su nam šampionske ambicije. Takvi su i ambijent i uslovi – priča Vujas sa sve duplom krunom u Italiji. I Savić bi mogao o ambijentu u kojem radi, ali je ipak dovoljno pristojan. Gledam klince. Kada bi ih neko pametan sklopio u tim – ove koji čekaju klubove i ove domaće. Samo tog pametnog nema u državi. Evo ga i treći, Ćirić Aleksandar, selektor Irana, Juga Vasović,
Deki Savić, Vlada Vujas, Ćira. Četiri olimpijske medalje iz Sidneja. Kakva je to bila ekipa: Šoštar na golu, rezerva Kuljača, pa Velja, Pele, Šapke, Viktor, Dača, Vukanić, Trboje i pomenuta četvorica. Asovi!
– U Teheranu je ok, super – kratko će Ćira a kad mu pomem našu situaciju, sevne mu iz očiju:
– Piši, baš me briga, i krene rafalno (o tome na drugom mestu) i tako dva sata. Reko je jak ali nisu ni naši loši. “Otvorili” su Tempestija nekoliko puta. I tako prođoše dva sata. Ko bi Reko na Dorćolu?! Toliko!
FILIPOVIĆU PRIZNANJE ZA NAJBOLJEG U 2016.
Fićko će daleko stići!
Sinoć na Dorćolu: Filip Filipović Fića, kapiten reprezentacije, u društvu Italijana mi prilazi:
– Daj mi Žurnal!
– Odakle mi!
– Koji si ti, ne nosiš novine u kojima radiš?!
– Ne pevaj, nego kako ti ruka? Gleda ruku, okreće je tamo – vamo, gore – dole…
– Mislim da je dobro. Znaš kad me Šumadinac (čitaj Vlada Radović) obuhvati. I ode.
Večeras ga gledam kako prima priznanje za najboljeg igrača 2016. Rutinski, nije prvi put. Posle Rija je neko vreme razmišljao da kaže zbogom reprezentaciji. Za nas, koji ga bolje znamo, bila je to ipak nemoguća misija. Mislim njegova. Tu je, na svom mestu, sa novom ulogom. Fićko!? Kreće se društvom koje je na višem nivou, pa dokle stigne! I ja tu ništa ne bih menjao. Toliko!
PIŠE: Dejan Stevović