MOGUĆE JE I – NEMOGUĆE:
RAZGOVOR SA DEJANOM SAVIĆEM – POSLE TOLIKO POBEDA I MEDALJA

I pad je (uz)let !?

Poznajem ga od 1990. godine, znam Dekija koga sam dočekao 1994. u reprezentaciji i posle 444 puta ga ispratio 2008, koga sam sačekao kao selektora 2013. i u naredne tri godine sa njegovim lavovima uživao – od zlata do zlata

PIŠE: Dejan Stevović

Ne bih rekao da se često viđamo. Nije ni potrebno. Manje-više znamo ko šta misli. I idemo dalje! Ali, sreli smo se u ozbiljnom razgovoru pre desetak dana, a zatim i sinoć:

– Gde ti odgovara da dođem? – pita Dejan Savić.

– U „Krigle i cigare“, u Dalmatinsku!

– Znam, odlično!

U minut tačan. Veseo, video jednog starog druga, a druženje je prekinuo da bi sa mojom malenkošću razgovarao za novine i sajt. Baš kao u Riju gde nam je društvo pravio Gojko Filipović. A „Krigle i cigare“ su poznate po svim vrstama piva, dozvoljeno je pušenje. A muzika… Cepelini, Nirvana, Dilan, Mark Nofler, Brus… Kao u mojoj dnevnoj sobi, kada nema nikoga kod kuće.

– Hajde cepaj! On crno vino, ja crno pivo. Kao da je sve crno. A ono olimpijski šampioni, svetski, evropski, ma SVE!

– Cepaj ti! – kažem ja. I onda Deki koga znam od 1990, koga sam dočekao 1994. u reprezentaciji i posle 444 puta ga ispratio 2008, koga sam sačekao kao selektora 2013. i u naredne tri godine sa njegovim lavovima uživao u zlatu do zlata! E, onda taj Deki počne da priča. Ja se podlaktio, u ruci telefon kojim snimam… 23 minuta i 28 sekundi. U dahu, bez pitanja, samo njegova priča. One man show. Zastanemo zbog gutljaja, da odmorim ruku, ne stižem.

– Hajde cepaj! – reče posle 23 minuta i 28 sekundi.

– Jedino sebe da pocepam, dosta više… Hajde!

I pričamo… Cepamo… „Realno, posle toliko medalja i toliko pobeda – mora da se padne. Ovi naši su pokazali da je moguće i nemoguće. Dva puta – teško!?. Neka malo gubimo, ali da to bude u svrsi cilja – Tokija i 2024. godine. Da ih ne opterećujemo. I zato ti pričam, Dejane!“ Nisam rekao Deki, što znači da sam ozbiljan, da javnost i mi svi ne treba da vrištimo – ako se izgubi, ako se ne bude prvi, ako nema medalje. Polako…

Posle tih 23 minuta 28 sekundi još dugo smo pričali. E, što to nisam snimao, makar i ruku posle u gips stavio. Rastadosmo se uz ” Stairway to heaven”, meni najvećih Cepelina.

Kada sam došao kući – telefon: „Zvaću te za 15 minuta, nešto sam zaboravio“. Mislim da li je moguće!?. Posle 15 minuta: „Vidi šta rade od Đokovića. E, neću da tako bude i sa nama, ako budemo gubili. Da se zna!“

Ajde, složi to… Složih. Toliko!