KO TO TAMO RUŠI NAJTROFEJNIJI SRPSKI SPORT?
Šamaranje bolesnog magarca
Pisati o srpskom klupskom vaterpolu je šamaranje bolesnog magarca. Sa trenerima koji pre vremena dobijaju veliki zalogaj i priliku da izgore, sa bazenima u čijoj vodi hladimo piće, sa večitim predsednicima koji sve znaju, sa državom čiji sujetni čelnici radije žele da pokažu moć i svoje glupo razmišljanje, nego što zaista hoće da pomognu. Pri tom, gle čuda, ljuti su na najuspešnijeg trenera sveta, na najbolje igrače sveta, što su, gle opet čuda, smeli da kažu da ovakvo stanje nije dobro i da nešto mora da se promeni i onda ih kažnjavaju ignorisanjem.
Ko razume shvatiće, i to nema veze sa Vanjom. U stvari kad malo bolje promislim, nama uspešni i ne trebaju. Boli državu d..e što Srbija nema više klubova kadrih za Evropu. Ništa zato, daće fudbalerima večitih lovu da se po ko zna koji put izvlače iz blata, a sve ostale će pustiti da lagano nestaju, Nisu interesantni, nema tu navijača koji su država u državi.
Srpski vaterpolo na svetskoj sceni su Savić i njegovih 15 lavova, pa tek onda velika praznina, da bi se došlo do klubova nekad evropskih veličina koji sada ni u regiji ne predstavljaju snagu. I na kraju oni koji se prostiru prema guberu, amaterski igraju i žele napred. Žele, ali se ne mogu. Hej, najbolji klub u zemlji Partizan je na 4:18, 9:21, u odnosu na dubrovački Jug, a zavaravamo se samo jednom pobedom, u deset poraza.
A ostali?! Država sada ima priliku da sve promeni, posebno finansiranje. Ali ta šansa će ostati opet neiskorišćena jer, kako rekoh, boli je… I
pazite. nisu krivi jedino igrači i oni koji imaju hrabrost da kažu da je nešto trulo… Bolestan magarac ima male šanse da preživi.
Aparati su uključeni. Toliko!
U TO IME… NE DRŽIM REČ – ALI SE NE KAJEM!
Prelepo veče na Vračaru
Nikada ne verujte novinaru. Pogotovo meni. Rekoh, pre neki dan, nema me sa postovima o damama, kad ono – prc…eto me, bar na trenutak. U to ime, držim reč – ha-ha-ha!!!
Dakle odem na Vračar da vidim Bajkovića i neki minut derbija Vračar-Vojvodina. Neki minut, rekoh, a ostadoh do kraja. Pre utakmice pita me drugar Buca, sinonim Vračara: „Otkuda ti? Pre neki dan me neki zvali i rekli da si nešto pisao, kao da uprave spavaju“. Odgovorih mu da će onda da bude kritika. Ćuti Buca i smeje se.
Tu prođe i Zoran Trmčić od koga u poštenoj zemlji slobodno kradem slike, a i utakmica u kojoj je Vračar pobedio sa 13:12
,zasluženo. Odlične su bile Kristina Miladinović, Mila Gluščević Dragana Milićević, Anđela Petrović, mala Milica Nastić, onda Jelena Markov…Na drugoj strani Jelena Vuković (mada!?) pa Ana Prica, a onda jedna mala sa 14 godina – Avdić. Sjajna i uzbudljiva utakmica, za televiziju. Na tribinama nekoliko igračica Zvezde. Tu je i Ljubica Vojinović, Dačina bratanica koja je digla ruke od vaterpola.
Priča mi Bajko: „Znaš, imali smo jednu igračicu koja je volela da zagine. Zovemo je ujutru telefonom: Pa gde si, bre, ti na treningu, a odgovor zabrinutom treneru bio je da li možete kasnije da me zovete, sad spavam”.
Eto… I pričamo li pričamo, kažem im da naprave neku javnu utakmicu reprezentacije. Garantujem lepu posetu. Lara Luka igra u Mađarskoj, Vladana Jovetić čuda pravi u Italiji. A setim se onih mladih koje dolaze Nađa Novaković, Janja Kaplarević, pa onda , Isidora, Andrea, Nina,Teodora Rudić, pa Mišković, Ilić… ima ih dosta,neke sam i zaboravio.
Rekoh, ima ih, i pozdravljam se, a tek će Bajko : „E, nisam ti rekao, igraćemo na svetskom prvenstvu u Volosu, za generaciju
97.“! Najvažnija stvar je na kraju, jer je ta generacija moj favorit. Zaista lepo veče na Vračaru, pa zbog toga i prekrših obećanje na početku teksta. Što bi mi moji rekli: Ih, ko da ti je prvi put. Toliko!
PIŠE: Dejan Stevović