ŠAMPIONSKI POVRATAK SRPSKOG VATERPOLISTE
Rađen kao preporođen
Dakle, Nikola Rađen je ponovo rođen, što reče moj drug Dušan Vasiljević. Pre nekoliko dana pričamo, uoči njegovog povratka u bazen. Posle skoro dve godine.
– U Oradei sam od 2. januara. Super je i jedva čekam da igram. U odbrani je OK, napad malo škripi.
Gde, bre, da se vratiš, u polufinale Evropa kupa?
– Deki, pa ja sam igrač za polufinala i finala – i smeje se zarazno.
I šta bi?! Oradea, u kojoj su još Gojko Pijetlović i Mateja Asanović, izbaci favorizovane Italijane. U glavnoj ulozi Srbi. U regularnom delu Gojko spustio roletne, samo tri gola, jedan iz peterca, drugi je odbranio. Mateja sa osam metara pogodio za produžetke.
Rađen komandovao odbranom. Stigoše peterci. Matejin šut uhvati Lazović. Gojko vrati – egal, skinuvši šut Jelači. Poslednja serija. Rađen daje gol, Gojko opet brani i – Oradea je u finalu.
Dan kasnije, opet naši Rumuni na liniji:
– Ono što je odigrao, odigrao je vrhunski – hvali Gojko Rađena. A Rađen počinje:
– Vidi Deki, raspao sam se. Dakle raspao!
Na poslednjem odmoru dramska priča:
– Ovi moji se pokunjili, kao da sahranjuju petoro… Ni kapi krvi. Kažem Gojku, ajmo, bre, da se skupimo…igramo… i – tako bude.
Gojko:
– Damo tri gola, Mateja najvažniji. Peterci! Pita me trener šta mislim?
Nikola:
– Vidim, ovi moji sve vezuju pertle na gaćama, niko ne gleda. Daj piči mene. Poslednji? Ma poslednji!
Gojko:
– Gledam i ne verujem! Pa nikada nije pucao peterce!
Nikola:
– Dodje red na mene. Šta ću…onu stvar na sto pa… šutiraj… i – goool!
Gojko odbrani, slave u Oradei, slave trojicu Srba.
– Bem ti vaterpolo kada ti sa pet metara, u poslednoj seriji, rešavaš utakmicu – šaljem Rađenu poruku.
– E, Deki, znaš šta?
– Šta?
– Tek sam posle video da sam pucao sa šest metara!
– I ?
– Rekoh, neće valjda da ponište, kad to napišeš!?
I smeje se trijumfalni povratnik u vaterpolo. A drugarica Katrinel Oprisiu mi odmah salje sliku trojice Srba, u kapici Oradee. Toliko!
OD KAFICE KOD PRLETA DO FILIPOVE PITICE NA KOŠUTNJAKU
Kad Radoje časti, a mali ima šut
Dogovaram se a Prletom za viđenje. Najbolje kod njega u kafiću. U “Bistrou” je odlična kafa, super ambijent i – priča. Prle uvek ima šta da kaže. Volim da menjamo misli, posebno kada su u pitanju kvazi vaterpolo giganti.
– Izvini što kasnim, a opet nisi čekao napolju. Šta ti fali?
Ja došao da mu donesem ostatak knjiga koje mu pripadaju. Kritikuje me što nisam našao nekog izdavača za drugo izdanje, i da se pojavi na više mesta. Kao da je to lako, ali probaćemo… Rastadosmo se:
– Eto nas u martu, za Nemce!
Pozdravismo se. Pošto je lep i prijatan dan, sa vetrom u kostima uveče idem na trening. U gradu hladno, na Košutnjaku kuku- lele. Tu su moji prijatelji koji imaju blizance. Jedan ima paralizu u nogama, a lud je za vaterpolom.
– Neka dođu – odgovara pozitivno Deki Savić na molbu prijatelja da budu na treningu. Dakle, nije mi zima, nego se tresem od hladnoće. Ulazimo na bazen, Savić se upoznaje, blizanci uzbuđeni. Kad eto ti Prlainovića i Miće Aleksića. Ničim neizazvani na treningu reprezentacije, a nisu na spisku.
– Otkuda ti – zeza Prle.
E… ove tačke znače da sam pristojan. Mića, Ćuki, klinci… Savić zadovoljan:
– Eto, vidiš, profesionalci…Niko ih nije zvao. Sa Jugom pričamo o saopštenjima, apelima, kuknjavi. Jedino ne znamo kome se šalju apeli, ko treba da piše saopštenja…Kao da nesposobnjakovići u klubovima treba da ugase i ono malo dobrog što ima vaterpolo reprezentacija.
Razilazimo se, želim im srećan put. Zbog štednje Anto Vasović i ja ostajemo u Srbiji. Na izlasku u lepo veče, u Košutnjaku, zaustavlja nas
Filip Radojević. Poziv Paji i meni:
– Hajde da se poslužite – i otvara kutiju sa sjajnom pitom.
– Koji povod?
– Debitovao sam u reprezentaciji !
Neka je sa srećom. Izjedosmo Paja i ja pitu i bi mi žao što ne uzeh još. Super je bila! Eto, tako prođe vaterpolo dan od BIstroa do
Košutnjaka. Od kafice do pitice. Kad Filip časti, a mali ima šut.
Toliko!
PIŠE: Dejan Stevović