EKSKLUZIVNO: ZA „PRAŠTANJE USPEHA“ GOVORE RADIŠA I RATKO TEOFILOVIĆ, IZVOĐAČI DREVNE SRPSKE I BALKANSKE MUZIKE I VELIKI ZALJUBLJENICI U SPORT

Božanskim glasom otkrivaju večnost i čuvaju lepotu duhovnosti

Ima li koga da u Srbiji i ostalim balkanskim zemljama nije čuo za braću Teofiloviće, blizance Radišu i Ratka? Čudesno tradicionalno pevanje srpskog, i uopšte balkanskih naroda, ovi sada pedesetogodišnji Čačani proslavili su širom planete, ali možda niste znali da, pored božijih darova i umetnosti, slavna braća vole i sport, čime dokazuju lepotu, smisao i univerzalnost ljudskog života. U rubrici „Linija spajanja“ poklanjamo našim prijateljima i čitaocima zaista ekskluzivni razgovor sa  Teofilovićima  koji će vas, sigurni smo u to, oduševiti, baš kao i njihovo čarobno pevanje.

Kad su braća TeofilovićiRadiša i Ratko – davne  1994. godine napravili svoje prve snimke za Radio Beograd, više nije bilo nikakve dileme u vrednosti ljudskog glasa. Poznavaoci muzičke umetnosti kažu da  je, u stvari, glas najizražajniji instrument, a ako ste imali priliku da bar jednom  slušate braću Teofiloviće, mogli ste da se uverite u tačnost ove tvrdnje. Raskoš njihovih glasovnih mogućnosti, držanje na sceni, sve ono tradicionalno što  slušajući  doživljavamo, svrstava ih u umetnike visokog ranga. „Superiorno raspolažući najstarijim ljudskim instrumentom i darom da čuju prošlost, Ratko i Radiša su zapravo tišina stvari, zvuk senki, drhtaj večnosti i večni brum ove neukrotive Božje zemlje”. Ove reči napisao je Petar Popović, najugledniji srpski muzički kritičar, u predgovoru za njihov CD “Čuvari sna”, i tako najbolje odredio njihovu misiju među nama. Od kada su se pojavili, ljudi ih sa uživanjem prate i prosto se utrkuju ko će lepše i poetičnije pisati o njihovim nastupima. Međutim, možda je manje poznato da Radiša i Ratko osim dara da glasom „čuju prošlost“, imaju i druga interesovanja, a oblast sporta im je, bar sam ja stekao takav utisak, jedno od najdražih.

Upoznao sam ih pre desetak godina u Pančevu. Tada su, ali i danas često dolaze u frizerski salon Prostor B, kod zajedničkog prijatelja Branislava Putića. Malo po malo, reč po reč, vrlo brzo smo prepoznali zajednička interesovanja. Začudio sam se s koliko emocija i strasti govore o košarci, rukometu, kao i o nekim ljudima iz sveta sporta, zajedničkim prijateljima. Vremenom smo postajali sve bliskiji, pa se i priča proširila. Redovno, kad god sam u prilici, odlazim na njihove nastupe, a u Beogradu i Pančevu, uvek sam prisutan. Kada smo pokrenuli naš sajt, moja želja je bila da se oni među prvima nađu na ovim stranicama. Ipak, njihov zgusnut raspored koncerata, putovanja, kao i privatne obaveze to nisu dozvolile. Možda to i nije bilo slučajno, jer danas, dok ovo čitate, poslednji je dan u 2016. godini. Ima tu neke simbolike, a moja radost je velika što su mi dvojica veoma dragih ljudi, izuzetnih umetnika, ukazali poverenje da razgovaramo za “Praštanje uspeha”.

Pre nego što krenete sa čitanjem intervjua, želim samo još nešto da napomenem. Retko se dešava, ali, s obzirom da je reč o blizancima, a takvi su i na sceni, dok pevaju istim tonalitetom, forma našeg dijaloga se odvijala standardno - pitanja i odgovori. Ipak, u odgovorima, iako je reč o dvojici sagovornika, kao da pratite samo jednog. Jedinstven osećaj. Čarolija u kojoj braća misle isto, kroz jedan glas.

Proslavili ste se fenomenalnim glasom, a kada ste vas dvojica sebe pronašli u sportu?

- Kao i sva deca, odmalena zavolite igru, prvo su to naivna trčanja kada prohodate, onda dolazi lopta kao obavezan rekvizit, i to vas kasnije vezuje za neki sport.

Rođeni ste u Čačku, gradu košarke. S obzirom da veoma volite ovu igru, da li su junaci vaše mladosti, Mišović, Kićanović i drugi, doprineli da sport još više zavolite?

- Čačak zaista jeste grad košarke, oduvek je bio i tako će sigurno i ostati. Košarku u Čačku je "izmislio"legendarni Radmilo Mišović. To je bila sjajna generacija: Drobnjak, Purić Katanić , Koprivica, Dražević, Urošević i drugi. Posle njih, priča se nastavlja Kićanivićem, o kome ne bi trebalo ništa reći, osim da je bio najveći igrač tog vremena, pa Androić Arsić i najveće trenersko ime današnjice - Željko Obradović. Košrka se najviše uči gledanjem a mi smo u to vreme imali šta da vidimo.

Nekima će zvučati čudno, ali muzika i sport i te kako imaju zajedničkih crta. Kako bi to objanili?

- Košarka ima taj moto - duh igre i zaista je tako, a mi smatramo, ukoliko se u muzici ne oseti ta duhovnost, ona nema umetnički karakter. Nije tačno da je u zdravom telu zdrav duh, već, zdrav duh nosi zdravo telo.

Da li ste od onih ljubitelja sporta koji u njemu uživaju, ali istovremeno i uče? Recimo, možda ste tokom godina, kroz sport, spoznali tu optimističku strogost, neophodnu da se stigne do uspeha?

- Zajedno.Strogost kao disciplina pedagoga je važna, ali i on kao ljudsko biće mora osetiti karakter prirode sportiste ili umetnika. Bez toga, mlad čovek može i da luta. Mi smo imali tu sreću i znanja da prepoznamo ljude koji su radili sa nama i u sportu i u muzici..

Slažete li se da u sportu do uspeha stižu samo strpljivi, uporni  i oni koje prati sreća?

- Optimizam, sreća, da, ali i ona se gradi. Čvrst stav da znate sta hoćete, rad, kao i strpljenje, sve su to kategorije koje vam daju velike šanse da uspete u onome sto želite.

Umetnost, a pre svega da istaknemo vaše izražavanje, kroz glas, jeste uvek starst i pasija. Ne može se bez toga. Slično je i u sportu, zar ne?

- Strast i pasija su naravno važni, ali mislim da je ljubav prema muzici to što nas izdvaja. Mnogi kažu, kada nas vide i čuju na sceni, da nam veruju.To se mora zaslužiti. U sportu vas rezultat odvaja od drugih, i to je jedino relevantno

Vas dvojica uporno se trudite da neprestano dokučite lepotu. Vama to uspeva svaki put kad izađete pred publiku. Unutrašnju želju podelite sa nama, a ta razmena energije, toliko je slična sa sportistima na igralištu. Da li se slažete?

- Apsolutno. Dostojevski je rekao"lepota ce pobediti".i zaista je tako i u sportu i u muzici. Kada u košarci vidite lepotu igre, koje je danas sve manje, počinjete da verujete da će se uvek pojaviti neko novi koji će nam još jednom pokazati da je to ono čemu svaka igra stremi. Kao izvođači mi možemo težiti lepoti, ali je jedino ona dostupna slušaocu koji to prima. Mi samo znamo da je ona ključ koji vas stavlja u red nečega što je nekom čoveku važno.

Stvaranje je proces. Tako je u svakoj životnoj oblasti. Na šta treba, na tom putovanju, obratiti pažnju. Kako izbeći zamke?

- Stvaranje je zaista dug proces i mogu reći da je trajan. Kada smo mi u pitanju i danas traje. Stvaranje u sebi ima promišljanje, ideju, rad. Zamka može biti samo nedostatak mere u nečemu što radite.To je kod nas jako osetljivo. Naravno, izazove te vrste lako smo zaobišli, jer, mislimo da je talenat ta osnova koja nam pomaže da zamke nestanu.

Šta vas je obradovalo u srpskom sportu, a šta razočaralo u poslednje vreme?

- Jedna ista stvar me je obradovala i ne mogu reći razočarala. Govorim o poslednjem prvenstvu Evrope u rukometu. Nakon odlične prve faze, u drugoj se devojke nisu proslavile, ali mi smo realni navijači i treba da budemo zadovoljni. Nedostatak Lekićeve, Damjanivićeve i Cvijićeve je ipak za ovaj nivo takmičenja nenadoknadiv. Duža klupa i više iskustva, sigurno bi donele bolji rezultat. Mladost daje elan i polet, a iskustvo mudrost i taktičnost. Zato, ipak, sve čestitke devojkama kapitenu i treneru Dragici Đurić.

Naš sajt nosi ime „Praštanje uspeha“. Reč je, praktično, o fenomenu. Umemo li mi da oprostimo tuđi uspeh?

-To je pitanje koje iziskuje stručniju analizu psihologa i ljudi koji se bave genezom problema našeg karaktera kao naroda. Mislim da ima mnogo onih koji kliču onima i koji gube, i to su pravi primeri kako uspeh i nečiji trud treba uvek podržati. Mi se nismo susretali sa tim tipom praštanja, pa smo i zbog toga jedinstveni.

Čuveni holandski filozof Baruh Spinoza, u jednom od mnogobrojnih dela naveo je: Intelektualna ljubav prema Bogu je celovita svest i svestrana delatnost duha. Rekli bismo, bez preterivanja, braća Teofilovići takav odnos imaju prema baštini svoje zemlje i muzici koju nam predstavljaju. Jedinstveni ljudi. Filantropi prvog reda. U njima se nalazi središte sile koja ih pokreće, istovremeno, sve nas koji ih pratimo oduševljava način kako nam svoju energiju prenose. Samo da potraje što duže. Zaslužili su!

O SPORTU KAO IZVORU RADOSTI

Ratko i ja smo sport zamenili drugim pojmom, a on se zove FIZIČKA KULTURA...nekada često korišćen a sanas ne postoji. Sport je postao industrija. Ratko je do pre tri godine rekreativno igrao košarku, a ja sam već desetak godina u plivanju. Do sada sam bio na tri masters takmičenja u mojoj kategoriji (državna prvenstva). Rezultati su u drugom planu, jer učestvovati, za mene znači radovati se - naglašava Radiša Teofilović, dok zbori o svojim I bratovim aktivnostima.

O USPOMENAMA NA  VELIKOG DRAŽENA

Pre tri godine imali smo predstaljanje ploče “Vidarica” sa gitaristom Miroslavom Tadićem u predivnom zagrebačkom kazalištu KEREMPUH. Naravno, srce nam je govorilo da treba da vidimo muzej Dražena Petrovića, legendarnog košarkaša, prerano preminulog asa. Ulazeći u muzejski prostor, odmah se osetio duh velikog igrača. U muzeju nas je dočekala njegova majka, Biserka, koju smo tom prilikom i upoznali. Pozvali smo je na koncert i ona je to sa oduševljenjem prihvatila. Nakon koncerta bila je dirnuta, ushićena i oduševljena. Kroz nas je videla i svog Dražena. Tog leta smo bili njeni gosti u Šibeniku, gde smo posetili  muzej, bili u Draženovoj spomen sobi (na fotografijama sa Biserkom Petrović, Draženovom majkom). Svake godine, gospđa Biserka nas pozove 24 marta da nam čestita rođendan. Jedan njen lep gest, koji nas je potpuno osvojio, bio je njen poziv nakon osvojenog srebra naše reprezentacije na OI u Brazilu. Rekla je:"Svaka čast, zasluženo srebro. Srbija nastavlja kontinuitet nekadašnje zemlje, sve čestitke" ističu braća Teofilović, s mnogo emocija, ovu predivnu životnu epizodu.

O MIRZI DELIBAŠIĆU I KK BOSNA

Naša veza sa košarkom i Čačkom je poznata. Iako smo rodjeni u Čačku, odrasli na vanvremenskom terenu - Zelovom, trenirali u Borcu , naša najveća košarkaška ljubav je bila sarajevska Bosna, a naš idol koji i do danas to ostao - Mirza Delibašić. Čudesna generacija predvođena Mirzom osvojila je Kup Šampiona, prvi tim koji je to ikada uradio u bivšoj nam zemlji. Mirza,Varaja, Raša Radovanović, Đogić, Krvavac, Čečur. Bio je to tim koji je obeležio našu mladost. Imali smo sreću da posle jedne dramatične utakmice u Čačku upoznamo Mirzu. Taj dan smatramo,mozda, i najlepšim danom svog života.

O RUKOMETU KAO VELIKOJ LJUBAVI

Pored košarke, naše interesovanje je bilo i za druge sportove. Mnogima je to bio fudbal, kao i nama, ali rukomet je bio nešto što nam je uvek privlačilo pažnju. Minhensku generaciju pamtimo sa Cvebom ili poznatijim kao Hrvojem Horvatom, Pokrajcem. Popovićem, Rađenovićem, Arslanagućem, Lazarevićemm. Reč je o generaciji, ali i jednom timu koji je obeležio rukometnu epohu, a to je bjelovarski Partizan. Ekipa sastavljena od igrača iz tog malog grada osvojila je Kup evroskih šampiona i upisala se u sportsku mapu Evrope. Hrvoje Horvat, lider i najbolji igrač sveta tog trenutka, nošen je na rukama Bjelovarčana, kao i ceo tim. Mi smo u aprilu ove godine imali tu čast da budemo gosti grada Bjelovara, da upoznamo gospodina Horvata i budemo njegovi gosti. U Horvatovoj kući i sobi videli smo sve što je taj čovek osvojio u svom životu. Naravno, Hrvoje je bio počasni gost na našem koncertu.

O PUTOVANJIMA I DIVNIM LJUDIMA

Obišli smo mnoge zemlje sveta. Stigli smo i do Afrike, tačnije Nigerije, a gostovali smo u Japanu, Kanadi, SAD-u. Takođe, skoro celu Evropu smo neposredno upoznali. Uvek kada se otisnete negde, nemate osećaj, u tom trenutku, da ste negde otišli, a kada se vratite, uvek se zapitate: da li je moguće da smo svojim nogama kročili na ta mesta. U čoveku ostaje ono što je video, doživeo i proputovao u životu...Najveće dvorane u kojima smo nastupali su Franc List u Budimpešti, Koncerthaus u Beču, Kenedi centar Vašingtonu, kao i  nestvarna dvorana Čajkovski u Moskvi. Ipak, jedan prostor zauvek će buditi naše sećanje. Pevanje u Auli počasnih građana kanadskog parlamenta je nešto posebno. Na poziv gospodina Milikena, tadašnjeg predsednika kanadskog parlamenta, nastupili smo 2002. godine. Imali smo i tu sreću da je tadačnji ambasador naše zemlje, Mile Perišić, učinio ogromne napore da se pojavimo u Kanadi. Nažalost, gospodin Perišić nije više među nama, a ispunili smo njegovu želju da mu pevamo kada bude odlazio na drugi svet.

Slobodan Damjanov

Fotografije: Nebojša Babić i privatna arhiva

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić