PRIČA O TRI LJUBAVI: SRĐAN NOVAKOV, ROĐENI PANČEVAC, BIVŠI RAGBISTA DINAMA I  ČLAN KUD-a „ABRAŠEVIĆ“, UGLEDNI TURIZMOLOG KOJI DUŽE OD DECENIJE RADI U RUSIJI

Život posvećen ragbiju, folkloru
i srpsko - ruskom prijateljstvu

Nekako s proleća, kako se u pesmi kaže, sve oživi, rascveta, a u poznatom pančevačkom naselju „Tesli“, gde stanujem, čini se da ima najviše zelenila od svih urbanih celina u gradu na Tamišu. Ova oaza trenutno je prstižno  mesto za život i zbog „Aviv parka“, koji je u blizini, ali i „Narodne bašte“, takođe u komšiluku. Elem, odlično je za šetnju, a čim izađete iz zgrade ugledate nekog poznatog. Tako sam pre nekoliko dana krenuo sa Dušanom, svojim sinom, u obilazak, a u susret mi ide Srđan Novakov. Nisam ga dugo video, ali znam da godinama živi u Rusiji. Kad je skinuo naočari za sunce, pa se osmehnuo, dobro poznato lice vratilo me je u detinjstvo. Dok razmenjujemo misli sećam se prošlog vremena, jurcanja za loptom na poljani ispred zgrade. Malo je vremena za sabiranje i rasipanje, dok stojimo na betonskoj stazi koja vodi ka ulici Lava Tolstoja. Saznadoh da ostaje još neko vreme u rodnom mestu, a misao mi se razbarušuje. Pitam ga da gostuje u „Praštanju uspeha“, sigurno će biti dobar  sagovornik, razmišljam u sebi. Ima tema, koliko hoćeš, za razgovor. Prihvata, bez dvoumljenja. Usput mi kaže da nas prati na internetu, sve mu to deluje zanimljivo i povezuje sa Pančevom i bivšim sugrađanima.

Srđana sam upoznao u ranom detinjstvu. Odrasli smo, što se kaže ulaz do ulaza. Stariji je nekoliko godina od mene, ali kada smo sedamdesetih stasavali, to nije bio nedostak. Bilo je to srećno vreme , doba preterane živahnosti. Njegov otac, Dušan Duda Novakov, verovatno je jedan od najpoznatijih sportskih radnika koje je Pančevo iznedrilo. Može se reći, on je otac ragbija u Jugoslaviji, nekada omiljenog sporta u bivšoj velikoj zemlji na Balkanu. Svi uspesi RK Dinama u vezi su s njiegovim angažmanom u ovom uglednom sportskom kolektivu. Naravno, i Srđan je rano zavoleo jajoliku loptu, pa kao klinac potrčao za njom na pomoćnom terenu Gradskog stadiona. Kasnije, ostvario je i on ozbiljnu sportsku karijeru. Interesantno, ne tako uobičajeno, uz ragbi, mlađi Novakov je uporedo bio veoma uspešan u KUD - u „Abrašević“. O te dve ljubavi, kao i o tome šta sada radi i kako se snašao u Rusiji, možete čitati u nastavku teksta.

Dok ga čekam u „Dvorištu“, a kasnije ćete se uveriti koliko je simbolike u tom našem sastajalištu, kad je reč o mom sagovorniku, a moji unutrašnji signali mi govore da je nemoguće uspeti u bilo čemu što radite, ako nemate sposobne i vredne saradnike. Još kad vam podršku pruže prijatelji, kao što su Nenad i Filip Perić, prvi ljudi Geovizije i Finet-inženjeringa, lakše je ideje sprovesti u delo. Ubrzo, Novakov mi se pridružuje, pa uz kafu, počinjemo razgovor.

 OMAŽ SJAJNIM ASOVIMA SA TESLEDok razgovaram sa Srđanom, kako napomenuh, komšijom iz susedne zgrade, pomislio sam na tajnu zalihu vremena. Sve mi se čini da nekad beše bolje za život. Tada je sve je radilo za lepotu: Bez kompjutera, pametnih telefona i drugih savremenih pomagala. Čista igra! A šta zapravo želim da vam kažem? Ne mogu da zaboravim neke sjajne ljude, prijatelje, vrhunske sportiste. Ovo je omaž o mojim herojima. Samo u zgradi u kojoj sam rođen (nekada u ulici  Marije Bursać, pa Slavka Rodića, a sada Kralja Milana Obrenovića 10) živeo je krem pančevačkog sporta. Milivoje Jovanović je bio odličan ragbista Dinama i skakač u vodu. Milan Bjeletić prvotimac Košarkaškog kluba Dinamo, a njegova sestra, Biljana, vrhunska rukometašica. Radomir Ogrizović je igrao u jednoj od najboljih generacija RK Dinamo (Fejzula, Kalina, i drugi), a njegov brat Siniša, koga svi znaju kao Boku, bio je, po mnogima, jedan od najtalentovanijih karatista Dinama, a kasnije, predviđali su mu uspešnu karijeru rukometnog sudije. No, to se nije ostvarilo, a on je otišao drugim putem. Nažalost, pokojni Milenko Petrović, bio je među najboljim jugoslovenskim plivačima, član PK Dinamo, kasnije sjajni vaterpolista. Takođe, prerano preminuli Vladimir Bata Ratković ostao je upamćen kao jedan od najmlađih prvotimaca Fudbalskog kluba Dinamo, a u prvom timu iste družine, nastupao je dugo i Dušan Rašić, koga u Pančevu svi znaju kao Hana. Milan Mijatov je prvo bio odličan karatista, nosilac crnog pojasa, a zatim i prvotimac FK Dinamo. Nebojša Radulović je kao golman obeležio jedan period RK Dinamo. Samo da istaknem da je tada konkurencija u svim pančevačkim klubovima bila sto puta izraženija nego što je danas. Neopravdano bi bilo da ne spomenem momke iz naselja, komšije, vrhunske sportiste. Zoran Vujanić i Negovan Gmijović Nega ostavili su neizbrisiv trag u FK Dinamo, nažalost, nisu više među nama. Slobodan Bane Topalović je dogurao do malđih reprezentativnih selekcija u košarci, i tako redom.

VREME KADA JE  RAGBI ZASENIO FUDBAL

Želeo bih na početku da te podsetim na zlatno doba pančevačkog sporta, ragbija posebno. Danas su mnogi zaboravili na ondašnju sportsku renesansu. Šta možeš o tom vremenu da kažeš?

- Moja sećanja dosežu od kraja šezdesetih godina prošlog veka. Naravano, kao sin Dude Novakova, išao sam, kao klinac, na mnoge ragbi utakmice. Nezaboravna su gostovanja u Splitu ili Zagrebu, a sećam se da me je tata vodio čak i u inostranstvo, tačnije, u Rumuniju. Odlično se sećam tih ljudi koji su tada igrali. Predvodio ih je Kele, a uz njega su bili Brba, Baćura, Parče, Velja, Stanko, Rakija, Pidikanac i ostali. Neka mi ne zamere Tvoji čitaoci što ih pominjem po nadimcima, ali javnost dobro zna o kojim ljudima je reč. To je bila generecaija gde je moj otac još kratko igrao, a zatim je postao trener. Bez obzira što sam posle i ja igrao ragbi, sećanja na pomenute ljude, kao i to vreme, za mene su najlepša u mom sportskom angažmanu, da tako kažem. Tada su se osvajale titule, kupovi Jugoslavije, a naš Dinamo je bio prava sportska ikona Pančeva. Još nešto želim da istaknem, a reč je o rivalitetu. Recimo, naši susreti u Splitu sa RK Nadom, Zagrebom, Ljubljanom... njihovi dolasci kod nas, to se nikada ne zaboravlja. Toliko je povezano prijateljstvo da ni ovi nesrećni ratovi nisu mogli negativno da utiču na snagu drugarstva. I danas se, doduše, samo veterani sastaju, redovno se druže, i to je ono najlepše što bih izdvojio.

Meni je posebno ineteresantno, a to sam zapamtio kao dete, ragbi je u Pančevu bio najpopularniji sport, čak više od fudbala. To je iz ove perspektive začuđujuće, ali, tako je bilo. Nažalost, sve se završilo tužno i klub je ugašen. Šta možeš reći o tome?

- To je istina. Svi znamo koliko je fudbal svuda u svetu obožavan i daleko je najpopularnija igra. Ragbi je kod nas došao krajem pedesetih godina prošlog veka. Razvili su ga entuzijasti. Ipak, i tada je bilo nemara u strukovnoj organizaciji. Praktično, sportska vlast Jugoslavije, ali i našeg grada, kao da nije dala da se ragbi razvije do neslućenih visina. Hoću da kažem, uslovi da se bavimo ragbijem nisu bili na nivou popularnosti tog sporta. Bili smo srećni kad dobijemo neku novu loptu, a posebno smo mi klinci bili presrećni kad bi na par dana „ukrali“ neku klupsku loptu, pa se igrali na poljani ispred zgrade. Takođe, ragbi, čak i u vreme najvećih uspeha, nije bio dovoljno popularizovan u medijima, a, nažalost, tako je i danas. Deca su gubila interesovanje, došla su i neka tužna vremena i... desilo se to što se desilo.

Naš RK Dinamo se ugasio, ali, na sreću i zahvaljujući ljudima, iskrenim ljubiteljima ovog sporta, u Pančevu je osnovan novi, da tako kažem, klub naslednik, a to je Dinamo 1954 koji nosi ime po godini osnivanja.

 DUDA NOVAKOV, ŽIVA RAGBI LEGENDASrđanov otac, Duda Novakov, ostavio je neizbrisiv traga u pančevačkom sportu, čak, mnogo šire. Rodonačelnik je ragbija na ovim prostorima i uvaženi sportski radnik. Rođen je 1938. godine u Beogradu. Osnovnu i srednju školu završio je u Pančevu. Pohađao dva fakulteta u Beogradu -Tehnološki i Pravni.Stručno znanje u ragbiju stekao je na tri seminara u Parizu, Rugby-ju i Rimu. Posle dvogodišnjeg školovanja na visokoj školi za fizičku kulturu Hrvatske, stekao je diplomu ragbi trenera 1964. godine, a na Zavodu za fizičku kulturu Vojvodine, u Novom Sadu, 1978. zvanje trenera prvog razreda, za ragbi, Diplomski rad na temu „Osnovi principi razvoja snage u pripremnom periodu ragbi treninga“.U leto 1955. počeo je da trenira i igra ragbi u klubu Jedinstvo (kasnije Dinamo) i to sve do 1973 godine. Odigrao je ukupno 186 utakmica i postigao 528 poena. U svojoj igračkoj karijeri pet puta je bio reprezentativac Jugoslavije, a 1961. godine proglašen je za najboljeg igrača ragbija u državi. Trener kluba postaje 1967. godine, a za to vreme Ragbi klub Dinamo osvojio je četiri šampionske titule i pet puta je bio osvajač kupa u seniorskoj i dva puta u omladinskoj konkurenciji. Godine 1974. RSJ ga je imenovao za selektora i trenera juniorske selekcije Jugoslavije, da bi 1978. preuzeo seniore. Tu dužnost obavljao je sve do 1982 godine. Trenersku karijeru prekida u klubu 1983. godine, da bi u novoj državi Srbiji od 2000. godine obnovio rad u klubu i sa juniorima bio tri puta prvak Srbije. U periodu od 2000 do 2006 godine bio je selektor i trener juniorske reprezentacije Srbije. Iako u poznim godinama, i sada nastavlja da promoviše ragbi, preko sekcije veterana.

U RAGBIJU SVE KOREKTNO I PRIJATELJSKI

Mnogi su skloni da potcenjuju neke sportove. Pre svega jer ih ne razumeju. Ipak, ko je bar jednom pogledao neki ragbi meč, posebno kad igraju najbolje svetske reprezentacije, ne možete ostati ravnodušnim.

- Dobro si to sve kvalifikovao. Tako je! Ko je bar jednom imao priliku da pogleda mečeve, recimo na Kupu Šest nacija, kad igraju reprezentacije Engleske, Škotske, Velsa, Irske, Francuske i Italije (a samo da podsetim da to takmičenje traje skoro 120 godina i posle svetskog prvenstva je najjače reprezentativno okupljanje i nadmetanje) osetio je svu lepotu sporta uopšte. Vi u ragbiju, praktično, nemate faula. Razgovor sa sudijom ne postoji. Inače, sudije u ragbiju su ozvučene, na dresu im radi kamera, a svako njihovo reagovanje oni obrazlože i posetioci na utakmici, ili oni koji to prate kod kuće na televiziji, kao i akteri na terenu, znaju šta je dosuđeno. Isključenja u ragbiju kao da ne postoje, izuzetno ih je malo. Naravno, reč je o oštrom sportu, što mi volimo da kažemo - tvrdom, ali nema previjanja na terenu. Ovaj sport razvija čoveka fizički ali i psihički. Naučite da se nosite sa protivnikom, ma ko on bio. Naučite da savladate prepreku, ali na jedan korektan način, umećem i znanjem. Takođe, ragbisti su poznati kao veliki prijatelji međusobno. Pre i posle utakmice uvek je dobro druženje.

Čuo sam jednu fantastičnu priču, kako je ragbi, u stvari nastao. Naime, nekada davno, jedan igrač nije uspeo nogom da predribla suparnike, postigne gol, pa je uzeo loptu u ruke, pretrčao zbunjene protivnike i ostavio je iza linije gola. Da je tako sve počelo? Ima li istine u tome?

- Ta legenda stoji, koliko je meni poznato - sve je tačno. To se dogodilo krajem 19 veka.

Da li si zagovornik novih tehnologija u sportu? Mislim, najviše na to, da se neke stvari utvrde naknadno, da ne bude oštećenih, da ne pobedi onaj ko nije zaslužio?

- Apsolutno. Čak me nerviraju oni koji uporno odbijaju da se priklone tome. Pa, evo, pogledajte samo situaciju iz našeg fudbala. Nema veze ko za koga navija, ali, da li je u redu da neko da gol, a da je lopta pre toga bila u autu. Pa, ne bi smelo, zar ne?! Zato su kamere zakon, kad već sudija, kao ne vidi. U ragbiju je to davno rešeno i ne trpi niko zbog toga. Sve se brzo razreši i idemo dalje. Čak i u ragbiju o tome odlučuju sudije koje sede u kabini, kao nekom studiju, pregledaju sporan momenat i donesu odluku. I svi budu zadovoljni.

 RUSI ISKRENO POŠTUJU I VOLE SRBEDok sam pričao sa Srđanom, dotakli smo se raznih tema, ali kad sam pomenuo Rusiju, u kontekstu prijateljstva naše dve zemlje, zaiskrile su mu oči. Često se postavlja to pitanje: Da li nas Rusi zaista poštuju i vole ili je to samo mit? A, evo šta je moj sagovornik rekao u vezi sa tim pitanjem:- Rusi imaju specifičan odnos prema pravoslavcima u drugim zemljama. Poznato je, u Gruziji, Jermeniji, Bugarskoj, Grčkoj, velika većina stanovnika je pravoslavne vere. Ipak, Rusi najviše cene nas. To sam čuo i osetio u svakom gradu u kojem sam bio. Isto tako, s obzorim da se bavim turizmom, imao sam priliku da ugostim visoke zvaničnike te zemlje. Dolazili su gubernatori, generali, čak astronauti, poznati sportisti... U razgovorima sa svima njima, rekli su mi da Srbe najviše cene. Interesantno, moj ruski je s akcentom, kako se to kaže, čak i posle 11 godina provedenih tamo. Podseća na litvanski. Dešava mi se da ljudi shvate da ja nisam pravi Rus, pa onda dolazi do raznih situacija. Neki otvoreno pitaju odakle sam, poneki se malo snebivaju, ali ipak, kažu: Zdravo Srbine! Posebno zanimljivo je što većina mojih gostiju, kad sazna odakle sam, izvinu se u ime svoje zemlje što nas Rusija nije zaštitila tokom bombardovanja 1999. Mogu reći da mi je tamo lepo i da se osećam kao u rodnom Pančevu.

SADA SU ULICE BEZ DEČJE IGRE

Osim ragbija postoji još jedna tvoja velika ljubav, a reč je o folkloru. Dugo si igrao u KUD „Abrašević“. Dakle, sve se moglo, stizalo se na sve strane. A danas je mladima  teško i fizičko da rade. Kako to?

- Tehnološka progresivnost je tome najviše doprinela. Takođe, moj otac kaže da je tome kumovalo i to što porodica više nije ono što je nekad bila. Nema više autoriteta u porodici, kao ni u školi. Da to postoji, sigurno bi i deca bila drugačija. Naravno, ni ti, kao ni ja, ne možemo bez novih tehnologija, pa tako ne mogu ni deca, ali se u tome  preteruje i to je glavni problem. Praktično, ne vidim više decu na ulici, da se igraju. Dolazim ovde svake godine na godišnji odmor i nikada ne vidim klince na našem poljančetu da pikaju fudbal, kao što smo mi radili u detinjstvu. Bili smo napolju od jutra do sutra, posebno kad je raspust. Naravno, ne znam kako se sada radi u školama kod nas, ali već dugi niz godina, sve je nekako prepušteno stihiji. Dajte deci loptu na časovima fizičkog! U gradskim institucijama treba više da se posvete tom problemu. Pa deca više ni ne sede pravilno. Treba ih naučiti da pravilno trče, da pravilno vežbaju. Kad napravimo solidnu bazu, onda ih treba pustiti da se opredeljuju kom sportu žele da se priklone. Mislim da neće biti dobro, ako nam školska deca ne zavole sport. Mi smo se nekada, takmičili  međusobno, pa se iz toga uvek dolazilo  do kvaliteta. Svakako, sve ide i iz porodice. Kao da ne postoji neki pravi sistem, ali to je za neku mnogo ozbiljniju priču.

 DAO BIH SVE ZA DINAMO I ABRAŠEVIĆSrđan Novakov, kako smo rekli, u društvenom životu ima dve velike ljubavi.  ragbi i folklor. Mladost je posvetio igranju u tada prestižnom KUD- u „Abrašević“ iz Pančeva. Pančevačko Kulturno umetničko društvo "Abrašević"  je  osnovano daleke 1937. godine. Do sada su održali preko 2600 koncerata u zemlji i 400 u inostranstvu. U Društvu trenutno ima oko 150 članova. Kroz "Abrašević" su prošla mnoga poznata imena iz sveta nauke, kulture i sporta, umetnosti... Po nekim saznanjima kroz društvo je prošlo preko 15 hiljada članova. Repertoar Abraševića čine narodne pesme i igre svih krajeva u kojima živi srpski narod, ili su u njima nekada živeli.- Da imam mogućnosti, odnosno, da sam imućan, čitavo to materijalno bogatstvo podelio bih RK Dinamu i mom “Abraševiću”- iskreno nam kazuje naš sagovornik.

Ti živiš već dugo u Rusiji, kako se tamo radi sa školskom decom?

- Rećiću ti, dosta je slično kao što je kod nas. Ja sam u unutrašnjosti te velike zemlje. Ti znaš, sportski si novinar, šta decu najviše privlači. To je fudbal. Dosta toga zavisi od roditeljske inicijative. Ja živim u malom gradu gde je sportska hala napravljena tek pre dve godine. Reč je o mestu udaljenom samo 400 kilometara od Moskve. Deca su vežbala samo u školskim salama. Znaš šta je veoma interesantno, a o tome sam baš skoro pričao sa svojim ruskim prijateljima. Rusi su bili svetski prvaci u, maltene, svim ekipnim sportovima - i u muškoj i ženskoj konkurenciji. Sećaš se, i Jugoslavija je to isto bila, čak i sada Srbija. Problem je individualan prilaz sportu. Nažalost, čak i u velikoj Rusiji sve je manje kvaliteta. Takođe, kao i svuda u svetu, profesionalizam uzima sve više maha. Recimo, tamo je boks, da tako kažem, umro, jer čim se pojavi neki super talentovan momak, odmah prelazi u profesionalce.

ŽIVIM U PRELEPOM OSTAŠKOVU - NA 160 JEZERA

Pričamo o Rusiji, Kako si ti uopšte dospeo tamo?

- Reći ću ti, iskreno. Nisam u školi voleo matematiku i fiziku, ali sam voleo da čitam i uopšte društvene predmete. Zato sam u našoj gimnaziji „Uroš Predić“ zavšio kulturološki smer. Moja ideja je bila da postanem novinar. Pisao sam nešto i za „Pančevac“. Sad ću ti kazati nešto vrlo lično, istovremeno i neobično. Dakle, ovo „Dvorište“, odnosno kafe restoran gde sada sedimo, koje je u vlasništvu Vlade Mitrovića, ima poseban značaj u mom životu. Vlada je meni pružio šansu da radim u „Jutefu“, njegovoj izadvačkoj kući, gde sam mnogo naučio o poslu. Uvek sam želeo da upoznajem nove ljude, da saznam što više, a posao kod Mitrovića je bio baš takav. Putovali smo mnogo, vodio sam naše privrednike na sajmove u Moskvu, naučio sam ruski, a u međuvremenu sam pomagao i ujaku Miši Vasiliću, koji je u Moskvi imao građevinsku firmu. Sve me je to ohrabrilo da se odselim tamo. Dakle, 2006. godine, u dogovoru sa svojom suprugom, inače, Ruskinjom. Tako je počelo, a celu priču čini još zanimljivijom što su me Vlada Mitrović i njegov brat Saša, ispratili baš do Ostaškova, grada u kojem sada živim. Nosili su moje kofere, da se našalim malo. Kad sam stigao tamo, probao sam da povežem neke poslove, ali nije to išlo. Ubrzo su mi neki prijatelji ponudili da počnem u turizmu i u toj priči sam ostao do danas.

Šta konkretno radiš tamo, u Ostaškovu?

- Objasniću ti to ovako. To je jedna velika teritorija na kojoj se nalazi oko 160 jezera. Najveće jezero ima svojih 140 ostrva. Najveće ostrvo na tom jezeru ima svojih 11 jezera. Da li možeš to da zamisliš? Tamo postoji mnogo turističkih objekata. U jednom od njih, koji sam ja počeo da razvijam, sada sam rukovodilac. Iako pre nisam radio u turizmu, ali zahvaljujući praksi koju sam imao kod Vlade Mitrovića, vrlo lako sam povezao sve konce, ljudi su me prihvatili i sad ide sve svojim tokom. Dolaze nam ljudi iz cele Rusije, a da se malo pohvalim, 2010. godine dobio sam nagradu grada Ostaškova, kao najbolji turistički radnik u tom kraju.

Da se vratimo u Pančevo. Koliko pratiš sportska zbivanja u rodnom gradu? Da li si upoznat sa aktuelnim dešavanjima?

- Zahvaljujući internetu, kao i „Pančevcu“, i te kako pratim. Takođe, ne samo zato što si ti tu i što sad razgovaramo, ali zaista veoma pomno pratim i sajt „Praštanje uspeha“ i mnogo mi se sviđa ceo koncept, a tebi i tvojim saradnicima želim da još dugo trajete. Moram odmah da ti kažem, iskreno, da najviše pratim ono što se zbiva u kolektivnim sportovima. Moj životni moto je Samo zajedno! Individualne sportove, nekako, ostavljam po strani. Presrećan sam što je Rukometni klub Dinamo ponovo uspešan, a voleo bih da tako bude i sa Ragbi klubom Dinamo. Zadovoljan sam što Igor Miladinović, uz pomoć naših drugara, pokušava da vrati tu družinu na pravi put. Vidim da su pioniri i omladinci veoma dobri. Pratim i fudbal, košarku. Srećan sam i zbog KK Tamiš, i uspeha koje su ostvarili poslednjih godina, a malo mi je žao FK Dinamo. Svim srcem želim da sadašnji projekat tog kluba uspe. Grad Pančevo je nekada bio industrijski centar Jugoslavije. Mislim da i dalje naš grad može mnogo da učini za sport. Nisi me pitao, ali ja sam za privatizaciju u sportu, jer, samo tako ćemo sačuvati naše klubove.

Na kraju našeg razgovora, stižemo do praštanja uspeha. Umemo li da oprostimo uspeh?

- Pre svega, to zavisi od čoveka. Rekao bih, najviše zavisi od vaspitanja. Moramo da se vratimo porodičnim vrednostima, autoritetu. Da se mladi ljudi nauče da poštuju autoritet. Kako vas roditelji vaspitaju, kako vam prenose energiju, takvi ćete biti i kao ljudi. Škola, takođe, mora da povrati uticaj. Kad to ostvarimo, doći ćemo do toga da se radujemo tuđem uspehu. Ja se radujem svakom ko uspe.

Ovom rečenicom završili smo razgovor, ali sam tekst već počeo da pišem u glavi. Hodajući ka svom domu, uverio sam se da ljubav i dobrota, jednom stečena, nikada ne napuštaju čoveka. Srđanovi životni principi i stavovi su mi oduvek bili bliski. Pomalo smo već zasićeni savršenstvom, a retko ko od nas ume svoj život da svede na suštinu postojanja. Mudro je zborio o mnogim temama, a nadam se da vas sadržaj ovog teksta neće ostaviti ravnodušnim.

 

Razgovarao: Slobodan Damjanov
 Fotografije RK DInamo ustupio: Marko Sekulović

  RK DINAMO – PONOS PANČEVA I JUGOSLAVIJE

Kada su, sada već davnog 17. januara 1954, zaljubljenici u jajastu loptu u našem gradu osnovali Ragbi klub ASK, verovatno nisu ni slutili da su tim činom ispisali novu stranicu istorije pančevačkog sporta. Osnivačkoj skupštini RK ASK prisustvovala su 32 člana, a prvi predsednik je bio potpukovnik Milovan Stanišić. Uz njega, rukovodeće telo novoosnovanog sportskog kolektiva činili su i: Radivoje Nikolajević, Miloš Radonjić, Miodrag Filipović, Bora Pavlović, Ljubomir Matijaca, Dušan Nikolić, Geza Sabadoš i Borislav Milutinović. ASK je 19. septembra 1954. promenio ime u Dinamo, potom se zvao Jedinstvo, od 1961. do 1965. godine ISP, a od marta 1965. pa do danas nosi ime Dinamo.

Prva ragbi utakmica u SFRJ odigrana je 15. aprila 1954. ASK je u Pančevu izgubio od beogradskog Radničkog s 35:15. Za klub iz našega grada igrali su: Dušan Nikolić, Miodrag Jonić, Borislav Milutinović, Robert Bajtelbek, Geza Sabadoš, Milan Višnjić, Vili Sika, Aleksandar Šurbanović, Ljubomir Matijaca, Đorđo Tomadin, Branislav Margan, Gustav Bognar i Zvonimir Sova.

U svojoj istoriji ragbisti Dinama su odigrali preko 800 utakmica. Bili su prvi šampioni države 1957. godine, a potom su najvredniji trofej u Jugoslaviji osvajali još četiri puta. Pehar namenjen pobedniku državnog Kupa podizali su šest puta.

Za šest Dinamovih decenija - 15 predsednika

Za šezdeset godina postojanja RK Dinamo je imao samo petnaest predsednika. Tu čast su imali: Milovan Stanišić, Lazar Mečkić, Gradimir Pavlović, Stojan Protić, Rudolf Haker, Vukašin Ristić, Predrag Stojković, Miloš Radonjić, Andreja Parčetić, Miroslav Zakić, Đorđe Arsenović, Sokrat Ivanovski, Đura Nikolić, Dragoljub Cucić i Dušan Mrvoš.

Oni u stvari plaćaju to zadovoljstvo. Ali ragbi je ljubav, ragbi je džentlmenstvo, pa, ragbi je nekome i život. Više od hiljadu sportista je prošlo kroz razne selekcije našeg kluba, svi oni su vredno trenirali i s ponosom nosili dres Dinama. Odlične su bile i mlađe kategorije, a posebno se ponosimo 1956. godinom, kada su naši ragbisti odigrali dvadeset jednu utakmicu i ostvarili dvadeset jednu pobedu, a zlatnim slovima u istoriji našeg sporta ostaće zapisana i 1979. godina, kada su i seniori i juniori osvojili trofeje i u Kupu i u prvenstvu Jugoslavije. Ragbi je u poslednjih nekoliko godina, evidentno, u jednoj fazi restrukturiranja, u fazi prilagođavanja nekim modernim okolnostima u društvu, pa samim tim i u sportu – rekao je Dušan Mrvoš, predsednik kluba.

Najviše reprezentativaca Jugoslavije iz Dinama

Ragbi klub Dinamo je godinama bio oslonac reprezentativnih selekcija naše zemlje.

U dresu s državnim grbom nastupali su: Dušan Novakov, Mile Stepanov, Petar Josimov, Lazar Kovač, Andrija Parčetić, Dušan Kompara, Maksa Jakovljev, Jaroslav Zvekić, Miroslav Radivojević, Velibor Đorić, Dragan Kesić, Đorđe Marinković, Zoran Ošljanac, Slobodan Radić, Danilo Markez, Dragan Lazić, Nikola Stančević, Sekula Šimić, Nikola Tepić, Kosta Filipov, Dragan Stanković, Milan Cvetković, Mladen Luković, Milenko Jeftić, Marijan Vuk, Velimir Zlokolica, Živica Apostolovski, Živan Pešić, Mirko Reljić, Goran Kerić, Dejan Josimov, Miloš Čukanović, Dušan Mrvoš, Srđan Erdeljan, Igor Tomašić, Dejan Pešić, Nemanja Popšogorović, Igor Stojadinović, Jovan Bajić, Zoran Pešić, Vladimir Smiljanić, Mihajlo Vukobratović, Darko Nerandžić i Aleksandar Nedeljković.

Nažalost, RK Dinamo, u izvornom obliku više ne postoji. Nečijom nepažnjom ili iz nekog drugog razloga, više nije ni bitno. Ipak, voljom entuzijasta, iskrenih poštovalaca ove sportske družine, reosnovan je RK Dinamo, kojem je, iz proceduralno - pravnih razloga, u imenu dodata godina osnivanja -1954.

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić