O TAJNOJ VEZI MUZIKE I SPORTA GOVORI PANČEVAC SAVA RAMJANAC,
VRHUNSKI DŽEZ MUZIČAR I JEDAN OD NAJBOLJIH SVETSKIH IGRAČA U FUDBALU DUGMADI

Priča o dve ljubavi koja se sluša srcem

U „Praštanju uspeha“ ovoga puta imamo zaista zanimljiv i nesvakidašnji razgovor sa džez muzičarem Savom Ramjancem, rođenim Pančevcem, neobičnim čovekom koga svake nedelje možete videti i slušati  u poznatom pančevačkom Kafe restoranu „Dvorište“. Međutim, malo je onih koji znaju da se ovaj vrsni džezer bavi jednim, gotovo nepoznatim sportom – fudbalom dugmadi. Još više ćete se iznenaditi kada saznate da je fudbal na dugmiće veoma popularan u svetu, a da je reprezentacija Srbije, čije boje veoma uspešno brani i naš fenomenalni sugrađanin, osvojila treće mesto na Mundijalu 2012, u brazilskom gradu Rio de Žaneiru. Dakle, pred vama je ekskluzivna storija o tajnama i lepotama koje spajaju dva planetarna fenomena - muziku i sport

Znate onaj osećaj kad nekoga srećete ceo život, stanujete u istom gradu, a nikad ga zvanično niste upoznali. Tako je bilo donedavno i u mom slučaju, a onda sam imao zadovoljstvo da čujem životnu priču Save Ramjanca. Da se sretnem sa ovim veoma zanimljivim čovekom najviše mi je pomogao Branislav Putić, jedan od najboljih srpskih frizera, koji s mojim sagovornikom druguje pola veka. Nedeljom u „Dvorištu“ nas dvojica pijemo kafu, a od podneva se svira džez. I tako, mic po mic, dok Putić i ja razmenjujemo misli, stigosmo i do Save: „A što na vašem sajtu ne napraviš priču sa Ramjancem“, iznenadio me pitanjem i prenuo nenadmašni kreator frizura i veliki altruista.

Znam čoveka, pomislih, svira kontra bas, jedan je od uglednijih džez muzičara koje Srbija ima, ali kakve on veze ima sa sportom. Iznenadio sam se još više kad sam saznao da Sava od detinjstva igra fudbal dugmadi (futbol botones). Šta je sad pa to, sigurno će mnogi od vas da upitaju, što nije čudno, jer tako sam i ja reagovao, sve dok Putić  nije pozvao čoveka koji je seo malo sa nama, a onda se priča koja sledi ispisala sama od sebe.

Odmah smo se dogovorili da se nađemo za nekoliko dana, ovde u „Dvorištu“, gde stižem na vreme, a skoro u istom trenu se pojavljuje i Sava Ramjanac. Nije slučajno što smo se sreli baš na ovom mestu, punom simbolike. Nije samo reč o retko lepom ambijentu u Pančevu, gde možete slušati džez i uživati u ovoj vrsti muzike.

IGRA NA DUGMIĆE TRAJE VIŠE OD VEKA

Pre razgovora sa ovim veoma zanimljivim čovekom,  malo sam „krstario“ internetom da saznam što više o ovoj neobičnoj igri - fudbalu na dugmiće. Igra je zaista mnogima nepoznata, ali sam pročitao da je ceo vek je aktuelna. Podaci kazuju da su je stvorili Mađari, negde između 1910. i 1920. godine, a proširila se na sve strane sveta. Zanimljivo je da se u našoj zemlji  igrala još pre početka Drugog svetskog rata. Igralište je  na tabli, postoje golovi, igrači (u obliku dugmad), lopta (mala pločica) i delovi čime se udara dugme, što možete videti u ilustraciji na priloženoj fotografiji.  O samoj igri ćete više saznati, ako pratite link koji smo postavili za najznatiželjnije.

A što se tiče našeg razgovora za rubriku „Linija spajanja“, dogovarali smo se, uz  kafu, kako da počnemo, odakle i na koji način  sve prikazati čitaocima „Praštanja uspeha“. Onda smo, ipak, sve prepustili diktafonu koji pamti svaku reč:

- Najbolje je da krenem od samog početka -  kaže naš sagovornik. Rođen sam u Pančevu, tačnije u Knićaninovoj ulici, u Margiti, 1952. godine. Već sa sedam - osam godina sam počeo da igram stoni fudbal, kako smo tada zvali fudbal dugmadi. Sa nekih dvanaest - trinaest godina zainteresovao sam se i za muziku, a tada je ova fudbalska igra polako odumirala u našem gradu. Bilo je igrača, a ceo moj razred je bio sav u tome, kao i mnogi drugi iz naše osnovne škole, ali interesovanje je vremenom opadalo. Inače, ovu igru sam od oca naučio. Svako dugme je moralo da se oštri, da dobije neki konus. Koristila su se uglavnom krupna dugmad, koja su se skidala sa kaputa, ali bilo je tu i manjih .Ta dugmad su bila različita na ploči, odnosno na „fudbalskom terenu“. Uostalom, isto kao što ni pravi fudbaleri nisu iste konstitucije -  s pravom veli ovaj zanesenjak u neobičnu sportsku igru.

Novinarska znatiželja je čudo. Zato odmah želim da saznam kako bi on opisao svoju pasiju, da još više približi svima nama o čemu je zapravo reč. Nema čekanja, odmah sledi odgovor:

- Postoji teren u obliku table, a ona je sada mnogo veća nego što je nekada bila. Dužina je dva metra, a širona 1,2 metra. To su, otprilike, standardne dimenzije, a u Beogradu igramo na tabli od 1,4 metra i širnom od osamdeset centimetara. Jedanaest igrača je na jednoj strani, isto toliko koristi i rival sa duge strane. Napada  se naizmenično, u utakmici koja traje pola sata. Dakle, poluvreme je 15 minuta. Dosta toga  je slično pravom  fudbalu, a takvi su i rezultati, gde se postigne malo golova - oko dva - tri gola.

Pitam Savu ima li s kim da igra u Pančevu? Iznenadio sam sam kad mi je rekao da samo još jedan Pančevac deli istu strast sa njim. Doduše, kaže Ramjanac, sretne ponekad drugare koji su ranije igrali, ali odavno su izašli iz ove priče. Zato odlazi u Beograd, gde postoji čak i registrovan klub „Singidunum“, kao i igrači koji mogu da budu odlični sparing partneri.

<>1 - 5

BRONZA U RIJU ZA SRPSKE BRAZILCE

Stižemo sada do podatka koji će vas sigurno iznenaditi, ali, iskrene ljubitelje sporta i obradovati. Naime, Sava Ramjanac je 2012. godine u Brazilu, u Rio de Žaneiru, bio učesnik Svetskog prvenstva u ovoj igri, a kao član srpske reprezentacije, osvojio je bronzanu medalju. O tom iskustvu nam s neskrivenim emocijama priča:

- Mi smo ranije mislili da se fudbal dugmadi ne igra nigde, osim kod nas. Pojma nismo imali da je ova igra i te kako rasprostranjena, da okupira ljude širom naše planete. Malo ljudi u Srbiji zna za to, ali, recimo, u Šapniji maltene postoji profesionalna liga, a za Brazil tek da ne pričam. Mi smo se nekoliko puta pojavili na televiziji, a onda je to videla jedna ekipa iz Bečeja. Tamo postoji organizovan klub, imaju čak deset tabli, i više od dvadeset igrača. Ovde se ističe profesor Berček koji je celu jednu školu podigao na noge i privoleo ih ovoj igri. Upoznali smo se, počeli da sarađujemo, a naš prvi meč van zemlje se odigrao u Mađarskoj. Dolazili su i oni kod nas i sve se to dosta uozbiljilo. U međuvremenu smo saznali da su odlični igrači još u Italiji, pa Češkoj. Interesantno je da po kvalitetu igrača, ali i shvatanju ove igre, jako ličimo na Brazilce. Pojavom interneta i drugih olakšica u komuniciranju, nekako smo došli i do njih. Malo po malo, i oni nas pozovu 2012. godine da učestvujemo na svetskom prvenstvu. Bilo je to prvo tako značajno planetarno takmičenje, a svi koji nešto vrede bili su tamo. Jedva smo nas četvorica skupili sredstva da otputujemo. Olakšica je bila što smeštaj i ishranu nismo morali da platimo. Trenerke smo pozajmili od vaterpolista Bečeja, a Vlada Mitrović, vlasnik „Dvorišta“ u kom mi sada sedimo, poklonio nam je majice. Osvojili smo bronzanu medalju. Nismo ništa očekivali, ali je ispalo zaista fenomenalno po nas. Inače, to takmičenje se igralo u jednoj velikoj hali sa četrdeset postavljenih tabli i taj ambijent, i sve što se tamo desilo, bilo je za nezaborav  - ističe Sava Ramjanac, zaljubljenik u fudbal dugmića.

Nisam hteo ovaj deo razgovora da završim bez jednog pitanja. Šta je u toj igri toliko privlačno da joj čovek ostane veran pola veka?

- To je igra slična bilijaru. Trudiš se da „prevariš“ neke zakone fizike. Kad udariš dugme, lopta mora da ide nekom neobičnom putanjom, da iznenadiš protivnika. Ima tu taktike, čitava mudrost treba da se upotrebi, ukoliko želite da savladate protivnika. Svaka partija je nov izazov, stalno se nešto dešava, veoma je zanimljivo i nikada dosadno. Postoje raznorazne varijante. Zanimljivo je što ima još igrača koji su zainteresovani, posebno u Beogradu, a interesantno je da među njima ima i dosta muzičara. Tako da, kad ne sviraju, i nisu aktivni na nastupima, onda igraju fudbal dugmićima – tvrdi naš sagovornik, što nam je dalo priliku da započnemo drugu temu, takođe veoma zanimljivu, odnosno da  porazgovaramo o muzici, odnosno o Savi kao vrhunskom majstoru džeza.

NEODOLJIVA MAGIJA  SANTANINE SVIRKE

Da bih čitaocima našeg sportskog portala olakšao i što više približio vrhunskog muzičara Savu Ramjanca, pozajmio sam tekst sa sajta “Inter kafe”, jer ne umem tako upečatljivo i dobro da opišem šta je to džez i kolIko čovek može da se posveti ovoj vrsti muzike i da živi za taj neobjašnjivi trenutak lepote zvuka. Logično je bilo da ga pitam kako je zavoleo džez muziku, odnosno, kada je ušao u savršeni svet muzike:

- Rano sam ja ušao svet muzike. Već sa 12,13 godina sam počeo da sviram. U početku je to bilo nešto u vezi s rokenrolom, ali već sa 17 godina počeo sam da slušam nešto drugo. Zapravo, od kad znam za sebe voleo sam da slušam instrumentalnu muziku. I sam sam instrumentalista i to ide jedno uz drugo. Nisam bio oduševljen tekstovima u muzici, a čak ni poezija me nije nešto oduševljavala. Tako da je džez nekako došao u prvi plan. Džez su svirali najvrsniji muzičari, a ispada da sam duže od četrdeset godina u njemu, i to kao svirač – počinje muzičku ispovest našpoznati džez kontra basista i potom objašnjava kolilko se ova vrsta muzike sluša u Srbiji i koliko joj se daje medijske pažnje:

- Možda izgleda čudno, ali u Srbiji se ova vrsta muzike i te kako sluša, a ima i dosta poklonika. Naravno, nije u medijima toliko plasirana kao neka druga, koja nas prati ne pitajući, sviđa li nam se. Da, u našoj zemlji džez ima plodno tle, ali, znate, pogrešno je reći da džez pripada popularnoj muzici. Pre bih rekao da je reč o muzici koja je kao i klasična, i da spada u umetničku muziku. Čak, mislim da bi bilo pogrešno svrstati je u nešto drugo. Džez najbolje razumeju sami muzičari i oni ga najviše vole i poštuju. Ne možete se baviti njime, bar ja tako mislim, a da niste muzički obrazovani, da ne čitate note, ili da ne poznajete istoriju muzike. Danas se džez izučava na akademijama – priča veoma uverljivo ovaj umetnik, dok besedi za sajt “Praštanje uspeha”.

U vezi s ovom vrstom muzike ima i dosta predrasuda. Neki misle da se džez svira u zagušljivim i memljivim prostorima, ne znajući, a u to sam se uverio boraveći u Americi, reč je tonovima koje proizvode najbolji svetski muzičari, u prestižnim dvoranama u koje je teško ući, a da ne platite visoku cenu karte. Isto tako, biti deo te priče, stvar je prestiža. Pitam Savu da li se slaže s mojom konstatacijom.

- Već sam napomenuo, mislim da je džez najviše namenjen onima koji se bave muzikom. Ne mislim da su ti ljudi elita, ali svakako da ima mnogo sveta koji se interesuju za ovu vrstu muzike. Ljudi žele da čuju instrument, da uživaju u tom zvuku. Sećam se trenutka  kada sam čuo kako Santana svira. Mnogo mi se dopala ta njegova muzika. Jeste, u pravu su ljudi koji kažu da je džez prevashodno klupska muzika. Nekada, rekao bih, u moje vreme džez se svirao i na igrankama. Mogli su tada da se čuju džez standardi, a ta se muzika i danas svira - ne propušta da istakne Ramjanac.

PANČEVO ČUVA TRADICIJU DŽEZ MUZIKE

Za kraj naše priče sagovorniku sam postavio pitanje o budućnosti džeza u Srbiji. Ima li je?

 - Naravno da je ima! Postoji ta scena u našoj zemlji, a ima i publike. Takođe ima i festivala oko kojih se okuplja dosta sveta, dolaze nam u goste neki od najboljih džez muzičara na svetu. Ajde da kažem nešto i o Pančevu. Naš grad ima tradiciju džeza. Svirala se ova muzika još pre Drugog svetskog rata. Bilo je dosta folks dojčera - Nemaca koji su svirali. Kod njih je vladala kultura da svako dete treba da pohađa muzičku školu. Ne znam da li naši sugrađani znaju, u bioskpu “Apolo” pre prikazivanja filma, obavezno su se svirali džez standardi. U to vreme vlasnik “Apola” je bio Robert Haufman, izvrsni poznavalac muzike. Interesantno je da je i dalje aktivan, ima oko osamdeset godina, piše aranžmane za džez muziku I danas živi u Beogradu, a pre toga je stvarao u Nemačkoj, u Minhenu. Evo, nas dvojica sedimo sada u “Dvorištu”, a mi na ovom mestu već tri godine sviramo, dva puta nedeljno. Vlada Mitrović je ljubitelj džeza, a tako smo i došli ovde. Nije reč o pravom džez klubu, ali sasvim je dovoljno da se dva puta nedeljno vidimo sa ljudima koji vole ovo što radimo – pričao je  na kraju Sava Ramjanac, veliki umetnik i čovek duše.

Poštovani prijatelji i čitaoci „Praštanja uspeha“, bio je ovo za mene izuzetno dragocen razgovor. Zašto? Lako je objasniti. Taman kad sam pomislio, posle tri decenije novinarstva, više me ništa ne može impresionirati, pojave se ljudi koji su zaista nešto posebno. Ugao gledanja na život uz muziku, kao umetnost, i sport, kao veštinu, Savu Ramjanca svrstava u galeriju osoba za koje se, poput velikog pesnika Njegoša, može reći „ imao se rašta i roditi“. Pronašli su neku svoju savršenu zvezdu vodilju i nesebično je brane znanjem, ljubavlju, lepotom... Koliko god se trudili da svoja lična dokumenta, tu izuzetnu biografiju, sačuvaju od neznanaca, nađe se način da otkriju svoje tajne i vrline. Zbog njih zaslužuju našu pažnju, a to je najmanje što možemo učiniti za besmrtne umetnike.

Razgovor vodio: Slobodan Damjanov Fotografije: Lična arhiva i internet

 PREUZETO SA SАЈТА „INTER KAFE“: ŠTA JE DŽEZ MUZIKA, KADA I KAKO JE NASTALA

Džez je magični zvuk duše

 Kao noviji i specifičan muzički stil džez (jazz) rađa se krajem XIX i početkom XX veka u Sjedinjenim Američkim Državama, a njegovi koreni su u afričkoj tradicionalnoj muzici.

Ovaj pravac prepoznatljiv je po upotrebi bluz nota, sinkopa, svinga, poliritmova i improvizacije. Često se za džez kaže da je sav satkan od improvizacije. Međutim, upravo je improvizacija ono što odvaja džez od klasične muzike. Specifikum džez muzike, pa i same ove improvizacije, leži u činjenici da su džez muzičari bili često neobrazovani u muzičkom smislu, ali izrazito talentovani, što je džezu dalo dodatnu notu, notu topline, lične priče i njenog doživljaja u trenu, trenu kad se muzika i izvodi. Kreativnosti džez muzičarima nikad nije nedostajalo; smelo i hrabro, znalački i tvorački, pravili su od običnog trenutka - onaj za pamćenje.

Kako je dvadeseti vek bio obeležen brojnim promenama, odrazilo se to i na razvoj džez muzike. U početku se džez svirao po predgrađima i zabačenim barovima, daleko od ušiju publike istančanog sluha. Kao pravac, džez je pretrpeo i brojne kritike zbog naglašene erotičnosti u novom zvuku koji je doneo... da bi četrdesete godine donele nove stilove namenjene široj publici, što je bio ozbiljan ulazak džeza u svet muzike koja je danas izuzetno cenjena, muzike koja se sluša - kako u koncertnim dvoranama tako i u džez  klubovima. Danas džez zauzima značajno mesto i u izučavanju na muzičkim akademijama, pa čak i na specijalizovanim džez akademijama.

Oko vremenskog okvira nastanka džeza istoričari su prilično saglasni, ali to nije slučaj kada govorimo o samom poreklu reči džez (jazz) Jedni tvrde da je naziv proizašao iz imena izvesnog Džezbo Brauna (Jasbo Browna) Drugi ovom nazivu  dodeljuju francusku etimologiju, i to na način da džez dolazi od reči džezer (jaser) što znači brbljati. Reč je o razgovoru, ali razgovoru među instrumentima. Meni lično, ovo drugo tumačenje je najdraže. Neki antropolozi pripisivali su mu i određeno seksualno značenje. Bilo kako bilo, svi oni koji su zavoleli džez, zavoleli su ga zbog slobode koju ovaj pravac označava, a svakako ne zbog samog porekla reči. Džez ne može stati u jednu  skovanu definiciju, niti ga se da tumačiti jezikom svakodnevnice – džez je priča koja se može otkriti samo srcem.

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić