ZA „PRAŠTANJE USPEHA“ GOVORI PANČEVAC NIKOLA MARKOVIĆ, NEKADA  PROSLAVLJENI  RUKOMETAŠ, A DANAS VEOMA USPEŠNI TRENER I SPORTSKI PEDAGOG

 Don Kihot rukometne Srbije

Foto: Ivana OgrizovićJunak naše priče ima igračku i trenersku biografiju za roman, a ne za običnu rubriku na našem sajtu, pa makar ona u naslovu nosila i ime ASOVI. Našeg današnjeg sagovornika NIKOLU MARKOVIĆA treba zaista posebno predstaviti, a za sportskog novinara se ovakva  prilika ne propušta, jer je reč našem Pančevcu, sjajnom rukometašu i fenomenalnom treneru. Mnogi ljubitelji rukometa, i uopšte sporta, pamte ga kao odličnog rukometaša pančevačkog Dinama, Jugovića iz Kaća, Crvene zvezde i Partizana (večitih rivala) novosadske Vojvodine. Posle uspešne igračke karijere imao je, i ima, izuzetne rezultate u trenerskom radu, najpre u muškom i ženskom rukometnom klubu Dinamo, zatim u Crvenoj zvezdi, novosadskoj Vojvodini, Borcu iz Čačka, brčanskoj Lokomotivi, Jabuci, Novom Pazaru

Upoznao sam Nikolu Markovića još kao rukometaša Dinama, i to na početku karijere, praktično kao tinejdžera (neku godinu je mlađi od mene). U to doba iz Dinama se češće odlazilo nego ostajalo, pa ni temperamentnom Markoviću, rođenom Pančevcu, poreklom iz Bosne, tačnije iz Semberije, nije preostalo ništa drugo nego da potraži sportsku sreću na drugom mestu. U rodnom gradu obreo se nakratko u ORK Pančevu, tada klubu koji je u svoje redove rado primao neshvaćene i odbačene dinamovce za koje se smatralo da još nisu sazreli za prvi sastav. Zbog toga se pomalo ohladio od rukometa, otišao u vojsku, pa iz revolta počeo da volontira kod kuma, u auto-radionici, ali je potom  usledio poziv Jugovića iz Kaća koji mu je bio novi izazov. Baš u mestu blizu Novog Sada, neki tvrde (s razlogom) najrukometnijem u Srbiji,  Nikola je sa saigračima promovisao novi srpski rukometni romantizam. Kasnije, kad se pri kraju karijere ponovo obreo u ovom mestu i poznatom klubu, osvojili su Kaćani Čelendž kup, poslednji veliki evropski trofej u muškom rukometu koji je stigao u našu zemlju. Kad je došao  u prestonicu, obukao je „crveno-beli“ dres, pa sa sugrađanima Žikicom Milosavljevićem i trenerom Ljubomirom Obradovićem obeležio devedesete godine prošlog veka našeg poznatog sportskog kolektiva. Dve tituale državnog pravaka, kao i dva osvojena kupa nikada se ne mogu zaboraviti. Jedinstven period. Znatiželja je čudo, mnogi će reći, ne otkrivajući tajnovitost ove potrebe za novim dešavanjima u životu. Tako razmišljajući, Marković je u igračkim danima stigao do Apatina, Partizana, pa se pri kraju igračkih dana, kako smo već rekli, vratio u Jugović, a karijeru završio u Vojvodini. Svuda isti, onaj pravi i izuzetni odbrambeni igrač koji uvek pruža dobre partije koje se pamte.

 RAZLIKA između nekada i sada, pošto se bavim trenerskim poslom,  jeste u vremenu provedenom na treningu. Lično mislim, kad je naš rukomet bio izuzetno cenjen, mnogo se radilo, treniralo, i nije nam bilo teško da sate provedemo na rukometnom terenu, u sali. Učili smo, imali individualne treninge. Mnogo smo voleli da radimo. Danas deca imaju i druge mogućnosti, znaš na šta mislim, a nekada nije bilo tako. Pričali smo o rukometu kad nismo vežbali ili igrali utakmice.

DIPLOMSKI  RAD ZA ČISTU DESETKU

Otkud on u trenerskim vodama? Lako je objasniti! Nikola Marković uvek ima nešto novo da kaže i ume da prenese znanje – rečima, primerom, pedagoškim metodama. Kad je diplomirao na Višoj trenerskoj školi, kod profesora Jezdimira Stankovića, nekada velikog i priznatog rukometnog autoriteta, nažalost preminulog, imao sam tu čast da budem prisutan kad je branio svoj  završni diplomski rad na temu Napad na postavljenu odbranu 6-0. Nekolicina nas, njegovih prijatelja, imali smo veću tremu od njega. Kad je prozborio o napadu i odbrani 6-0, samo nekoliko rečenica je bilo dovoljno da profesor Stanković poruči mladom kolegi: „Markoviću, pažljivo sam pročitao Vaš rad, izuzetan je, ne treba dalje da obrazlažete, ovo je za čistu desetku. Čestitam Vam!“

Radio je vredni Pančevac kao trener i pre ozvaničenja, ali diploma je donela potreban mir i stabilnost. Marković je vodio ženski i muški tim Dinama, a Crvenu zvezdu i novosadsku Vojvodinu je predvodio u Ligi šampiona. Jedini je trener, uz Aleksandra Brkovića (RK Partizan) koji je sa srpskim klubovima uspeo da ostvari pobede u evropskoj rukometnoj eliti. Sa Borcem iz Čačka je ušao u Super ligu. Nuđen mu je doživotni ugovor. Kad čovek preoptereti čula, onda želi da proba nešto drugo, novo. Usledio je odlazak u B i H. Tamo je trenirao Lokomotivu iz Brčkog i Živinice, pa se vratio u Srbiju.

Pokrenula se čitava debata kad se ugledni strateg obreo u RK Jabuka. Neki su podrugljivo komentarisali, drugi ga zbog tog poteza još više zavoleli. U mestu nadomak Pančeva svojim umećem i energijom zadivio je sportske radnike, a zatim animirao celo selo. Puna hala na svakoj utakmici bila je pravi putokaz za  sve koji vole sport, lepe poteze, atraktivne golove i dobre  rezultate. Marković je altruista, voli ljude, poštenje na terenu i van njega.

Svojevremeno je  Milan Valčić, legendarni sekretar Rukometnog saveza naše zemlje, istakao  da nikada pre nije čuo da neko na tečnom engleskom odgovara na pitanja stranih novinara, izrazivši divljenje za još jednu intelektualnu veštinu Nikole Markovića. Na vreme je shvatio da ste neko i nešto u svom poslu samo kada radite, a ne, kao neki punoletni dokoličari, iz kafića komentarišete kolege. Zaslužio je poštovanje svih rukometnih znalaca, pa ga je put odveo  dalje. Ponovo se obreo u kaćkom  Jugoviću, zajedno sa  Draganom Vrgovićem  koji je više sezona  alfa i omega tamošnjeg superligaša. Onda su ga  pozvali ljudi iz  Vojvodine da vodi Novosađane u Ligi šampiona, a prošle godine je još jednom želeo da pomogne svojim Kaćanima koji su imali  maldost i talenat, ali ne i snagu da se dosegnu vrhovi.

Usledio je rastanak, a zatim odlazak u Novi Pazar. Dok traje pauza u takmičenju Super B lige, gde se Pazarci bore da zadrže status u visokom rangu, Nikola Marković se odmara sa porodicom, ćerkom Ružicom, mladom košarkašicom i suprugom Jelenom, profesorkom fizike u Pančevu. Odavno sam želeo da da ovog vrsnog rukometnog stručnjaka predstavim u „Praštanju uspeha“. Sad je pravi trenutak.

 NAJLEPŠE u rukometu je fenomenalno druženje i zajedništvo. Ovde nema razlike, jer su svi u sportu  zavislili samo od svog rada: Koliko uložiš, toliko ti  se i vraća. Kad treba da govorim o razočarenjima, onda izdvajam teška vremena koja su stigla. Taj sportski duh se izgubio. Sad je interes na prvom mestu. Mnogi žele do cilja da stignu prečicom, a ne pravednim putem, a to je verovatno i uzrok što nam se sve ovo dešava u srpskom rukometu.

SAMO MARLJIVOST I UPORNOST  DONOSE USPEH

Čekam ga, a gde drugo nego u „Dvorištu“. Sa mnom  je i naša Ivana Ogrizović da ovekoveči ovaj susret. Nikola je došao  pravo sa bazena, gde je bio na plivanju, jer, kad je u rodnom gradu, upražnjava ovaj vid rekreacije, čim se probudi.  Dok u „Dvorištu“sedamo za sto i naručujemo kafu, prisećam se momenata provedenih u njegovom društvu. Decenije su prošle. Pratio sam ga u mnogim klubovima, putovao da bih gledao njegove mečeve, činio me privilegovanim mnogo puta u novinarskim izazovima. Kad nekoga zavoli, onda je veoma iskren, pravi prijatelj. Dešavalo se da sedimo do zore, pričajući o rukometu i životu. Znam, teško je raspakovati Nikolu Markovića, svaka rečenica mu je kao zbirka. Pisao sam o njemu nadugačko u mnogim medijima, ali sada osećam neku posebnu odgovornost. Vidi on tu moju muku, pa kreće prvi: „Roki, samo ti pitaj, ne brini“!

Dan pred Novu, 2017. godinu zvanično si ostvario još jednu profesionalnu pobedu. Uručena ti je diploma master kouča (najveće trenersko zvanje), a s takvim sertifikatom možeš da vodiš bilo koji tim u Evropi. Uz čestitke, želeo bih na početku razgovora da pojasniš otkud ti, uopšte, u rukometu? Šta te privolelo ovom sportu?

- Čini mi se da su skoro svi iz moje generecaije, iz te naše zemlje koja se nekada zvala Jugoslavija, počeli na sličan način. Profesori  fizičke kulture su imali neverovatan uticaj na nas učenike. Jedan od zadataka im je bio da decu animiraju po sportskim granama. Kod nas u osnovnoj školi profesor Lemajić je prepoznavao talentovane klince, a voleo je rukomet. Tako je počelo. Bili smo peti ili šesti razred, a nas četvorica smo krenuli tim putem. RK Dinamo je tada bio drugoligaš, ali imao je već ozbiljnu tradiciju u rukometnom svetu. Eto, do današnjeg dana to traje.

 RUKOMET je viteški sport. Lepa igra, dinamična, brza. Možda deca sada ne vole rukomet, baš zbog tog isticanja snage, čak grubosti. Rukomet je kroz svoje postojanje prolazio kroz razne faze. Imali smo godine kad je bilo važno postizati mnogo golova, po uzoru na NBA, kada se više pažnje obraća na efikasnost.

Čega se posebno sećaš iz igračkih dana?

- Pošto se bavim trenerskim poslom, najveća razlika je u vremenu provedenom na treningu. Lično mislim, kad je naš rukomet bio izuzetno cenjen, mnogo se radilo, treniralo, i nije nam bilo teško da sate provedemo na rukometnom terenu, u sali. Učili smo, imali individualne treninge. Mnogo smo voleli da radimo. Danas deca imaju i druge mogućnosti, znaš na šta mislim, a nekada nije bilo tako. Pričali smo o rukometu kad nismo vežbali ili igrali utakmice. Poznato je, ja sam u jednom trenutku prekinuo sa sportom, napravio dvogodišnju pauzu, a onda otišao u Jugović iz Kaća. Uspeo sam da se izborim za startnu postavu i to bih izdvojio kao prelomni trenutak u svojoj karijeri. Te dve godine, na početku 90-ih, pa odlazak u Zvezdu – eto, to je ono najbitnije.

DO PRAVOG CILJA SE NE STIŽE PREČICOM

Foto: Ivana OgrizovićČesto pitam svoje sagovornike šta ih je najviše razveselilo u sportu, a šta razočaralo? Možeš li nam o tome nešto reći?

- Ako misliš na sve ono što sam sam lepo doživeo u rukometu, onda moram da izdvojim to fenomenalno druženje i zajedništvo. Takođe, svi u sportu su zavislili samo od svog rada: Koliko uložiš, toliko ti  se i vraća. Kad treba da govorim o razočarenjima, onda izdvajam teška vremena koja su stigla. Taj sportski duh se izgubio. Sad je interes na prvom mestu. Mnogi žele do cilja da stignu prečicom, a ne pravednim putem, a to je verovatno i uzrok što nam se sve ovo dešava u srpskom rukometu.

Kako bi definisao rukomet kao igru?

- Reč je viteškom sportu. Lepa igra, dinamična, brza. Možda deca sada ne vole rukomet, baš zbog tog isticanja snage, čak grubosti. Rukomet je kroz svoje postojanje prolazio kroz razne faze. Imali smo godine kad je bilo važno postizati mnogo golova, po uzoru na NBA, da se više pažnje obraća na efikasnost. Evo, sad je u toku Svetsko prvenstvo u Francuskoj i vidim da se ponovo vraća to viteštvo, teška borba pred golom. Dozvoljen je kontakt, mora se žrtvovati u svakom smislu. Sad samo tako može da se uspe.

Kao da si naslutio da je vreme da pričamo o nezavidnom trenerskom poslu. Smatraš li ga rudarskim, što bi se reklo?

- Da, baš tako. Ne samo kad je reč o rukometu. Svaki trener zna o čemu govorim. Ljudi uvek gledaju samo poslednju instancu nečega. Utakmica se završi ili neki turnir. Pobednik si ili gubitnik. Ali, ono između je teška muka. Sve je mnogo ozbiljnije nego što javnost može i da pretpostavi. Konkretno, u savremenom rukometu, treba razmišljati o šesnaestorici momaka, pratiti ih u svakom smislu, a to iscrpljuje, ostavlja traga na duši svakog trenera. Nije sport samo uspeh, lepa putovanja i tako to. To, ko je ozbiljno u sportu, dobro zna. Nažalost, posvećeni treneri, zbog stresa i svega što preživljavaju, ne dožive duboku starost.

Može li se onda reći, trener nije samo znalac, taktičar, ili čovek zadužen da obuči nekog talentovanog dečaka ili devojčicu. Sve više je psiholog, čak roditelj, zar ne?

-Lepo si to rekao. Čini se da je treneru, u ovo naše vreme, uloga roditelja primarna. Psihologija je takođe veoma bitna. To zaključujem iz svoje karijere. Često sam razmišljao pogrešno u pristupu utakmicama ili svojim igračima, želeći da budu slični meni po karakteru ili psihološkom profilu. Dobro je da sam to na vreme shvatio, pa se okrenuo drugačijem pristupu. Na nama je da iz igrača izvučemo najbolje, ne vređajući mu ego.

 NIZLAZNOM linijom ide već nekoliko godina rukomet u Srbiji. Nije problem samo u trenerima, naprotiv, mislim da imamo vrhunske trenere. Uzorak momaka koji se bave rukometom nije dovoljanm, i tu leži ključni problem. Konkretno, pre dsetak godina, preko sto mladih rukometaša je bilo u prilici da se nađe u nacionalnoj selekciji. Sada ima oko trideset dečaka koji mogu da konkurišu. E, to je taj zabrinjavajući podatak, plus nemaština, a samim tim  i loši uslovi rada.

ZBOG REZULTATA MLADI  TALENTI  U ZAPEĆKU

Kako bi ocenio trenutnu situaciju u srpskom rukometu? Ti si selektor omladinske reprezentacije Srbije i zato veoma pozvan da prokomentarišeš aktuelna zbivanja.

- Već nekoliko godina rukomet u Srbiji ide nizlaznom linijom. Nije problem samo u trenerima, naprotiv, mislim da imamo vrhunske trenere. Uzorak momaka koji se bave rukometom nije dovoljanm, i tu leži ključni problem. Konkretno, nekada, pre dsetak godina, preko sto mladih rukometaša je bilo u priči da se nađe u nacionalnoj selekciji. Sada ima oko trideset dečaka koji mogu da konkurišu. E, to je taj zabrinjavajući podatak. Nemaština u klubovima je, ipak, najveći problem. U takvoj situaciji sportisti ne mogu da se razviju kao ljudi i kao sportisti. Uslovi su loši, a onda sve najgore osobine pokažu ti momci upravo na terenu, čak frustracije, što svakako nije dobro. To traje već par godina i zato smo tu gde smo. Mi smo zemlja u tranziciji, osiromašena, pa nema novca ni u sportu. Kad već analiziram, dodao bih još nešto, a mislim da je važno da se naglasi. Nemaju danas ljudi koji vode klubove, a samim tim i treneri, vremena za mladog igrača. Ne mogu da ga sačekaju, kako mi u struci to volimo da kažemo. Želi se rezultat po svaku cenu, a talentovani mladići u takvoj priči nisu u prvom planu. Takođe, nema konkurencije među njima, u klubovima i reprezentaciji, kako bi iz sebe izvukli ono najjače i najvrednije, a onda izostaje i rezultat.

Da prozborimo malo o tvojim planovima. Kako sebe vidiš u budućnosti?

- Kad sam počinjao trenersku karijeru, želja mi je bila da osvojim bar jednu titulu, kao što sam uspeo kao igrač. Bio sam blizu, ali to se nije ostvarilo. Takođe, mislio sam da od ovog posla može pristojno da se živi, ali i to teško ide. Posao je takav da čovek teško može da bira. Ne možemo svi da radimo u najboljim ekipama. Malo je takvih klubova. Najbitnije za svakog trenera da iza njega ostane neki trag. Pamte se lepe i ružne stvari, ali bilo bi super da mladi igrači zapamte vaš stil rada i da im to bude neki obrazac za ubuduće. Nisam ti ništa konkretno odgovorio, ali želeo sam da kažem da treba raditi pošteno gde god da ste, a videćemo gde ću se ja naći u narednim godinama.

Ne mogu da preskočim priču o RK Dinamo. Igrao si ovde u Pančevu i bio trener. Kako ti se čini sve ovo oko „žuto-crnih“. Ide dobro, kao retko kad?!

- Da počnem odgovor jednom anegdotom koja se priča po rukometnim kuloarima. Znaju mnogi da je Dejan Perić do skoro bio selektor A tima, da ja vodim omladinsku selekciju, a Žikica Milosavljević pionirsku reprezentaciju naše zemlje. Takođe, iz Pančeva su Ljubomir Obradović i plejada starijih kolega. Sad ide priča, posebno trenera, mojih kolega iz ostalih klubova, da Dinamu cvetaju ruže jer niko od nas ne radi u tom klubu. Jer,  kad god smo radili - sve smo upropastili. Šala ili ne, posle mnogo godina Dinamo ima odličan kolektiv, finansijsku stabilnost, kao i Ivana Petkovića, mladog, veoma dobrog trenera, koji dolazi na veliku scenu i sve funkcioniše kako treba. Bilo je i ranije dobrih igrača, trenera, ali, najčešće, iz finansijskih razloga, nismo uspeli da se domognemo željenog cilja. Sadašnje rukovodstvo kluba radi veoma uspešno i želja mi je da Dinamo ostane na ovom nivou duži niz godina. Znaš i sam, nema više rukometnih centara: Niš ne postoji, Leskovac je u problemima, Metaloplastika je blesnula pre neku godinu, ali nakratko, Proleter je drugoligaš, pa Vrbas i Crvenka, da ne nabrajam dalje. Zato je veoma dobro što je Dinamo tu gde jeste. Želim da verujem da smo svi mi, koji smo nekada radili u klubu, bar malo doprineli što je sada ovako dobro stanje, a mom kolegi Petkoviću želim da jednoga dana u amanet ostavi sve najbolje što kao čovek i trener zna.

 NEMA više nekadašnjih velikih rukometnih centara: Niš ne postoji, Leskovac je u problemima, Metaloplastika je blesnula pre neku godinu, ali nakratko, Proleter je drugoligaš, pa Vrbas i Crvenka.. da ne nabrajam dalje. Zato je veoma dobro što je Dinamo tu gde jeste. Želim da verujem da smo svi mi, koji smo nekada radili u klubu, bar malo doprineli što je sada ovako dobro stanje, a mom kolegi Petkoviću želim da jednoga dana u amanet ostavi sve najbolje što kao čovek i trener može i zna.

Svakom našem sagovorniku postavim pitanje u vezi sa praštanjem uspeha. Umemo li da oprostimo tuđi uspeh?

- Ne. To je usud ovog naroda, zemlje u kojoj živimo, podneblja. Sve drugo može da se oprosti, ali uspeh nikako. To je jedan od najvećih problema našeg društva i to će nas koštati u budućnosti.

Nikola Marković me je još jednom uverio, posle našeg razgovora, da me nikada nije ostavio u nedoumici i nepotpunom odgovoru . Kao i uvek do sada, iskreno i bez skrupula razmenjivali smo misli. Koliko god ga razapinjale unutrašnje muke, jer pravog čoveka, sportistu, to često priteže, njegova osećanja žive svojim životom, neuokvirena su. Marković je od onih koji mnogo rizikuje govoreći istinu, ali u životu je sve u vezi s karakterom. O njemu kao treneru može se izreći mnoštvo komplimenata, ali, ne može se prenebregnuti činjenica da njegovo poimanje rukometne igre liči na umetnost, nešto posebno, donkihotovski. Zapravo, reč je o novom romantizmu u srpskom sportu.

Foto: Ivana Ogrizović

Razgovarao: Slobodan Damjanov, Fotografije: Ivana Ogrizović

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić