ŽIKICA MILOSAVLJEVIĆ, RUKOMETNI FENOMEN IZ PANČEVA

Čarobnjak za velike uzlete i podvige

Ako je neki rođeni Pančevac svojim igrama, golovima i atraktivnim potezima na rukometnim terenima širom Evrope proslavio svoj grad, onda je to svakako Žikica Milosavljević. Na početku zaista blistave karijere, odmah je svojim raskošnim talentom skrenuo pažnju ljubitelja rukometa i stručnjaka ovog nesporno najpopularnijeg i najuspešnijeg sporta u Pančevu. Čim se pre više decenija mladi Milosavljević pojavio na krilnoj poziciji Rukometnog kluba Dinamo, bilo je jasno ovdašnjim poklonicima rukometne igre da je u Pančevu rođena nova sportska zvezda - za najsjajnije uzlete i podvige. Štaviše, za  razliku od mnogih igrača, koji su oduševljavali izbirljivu pančevačku publiku, videlo se da je Žikica poseban u upornosti, tehnici, pristupu igri i težnji prema  najvišim dometima i ciljevima, bez obzira na sve ono što neminovno prati sportske slave i poraze.

Osvajač Kupa KupovaDa pančevački rukometni šmekeri nisu pogrešili, pokazala je izuzetna rukometna karijera našeg  Žikice Milosavljevića: U crveno-belom dresu beogradske Crvene zvezde  osvojio tri titule prvaka Jugoslavije, a isto toliko i pobedničkih pehara u nacionalnom Kupa. Odlaskom u rukometnu pečalbu, prvo u Sloveniju, potvrdio je vrednost u  ekipi RK Celje gde je ostvario je fantastične rezultate. Ovde je osetio čar osvajanja titule šampiopna Evrope, kao i pobednički zanos kada su Celjani dva puta  bili prvaci Slovenije, a toliko puta su, sa Žikicom u ekipi, osvojili i Kup Slovenije.

Trofeji  nisu izostali ni onda kada je vispreni Pančevac, kao već afirmisan igrač i nezamenjivi reprezentativac naše zemlje, otišao u Španiju gde je postigao, što svakako nije slučajno, više nego odlične rezultate u dva španska kluba. Prvo je nosio dres Teke iz Sentandera, a zatim  se obreo i u 250 kilometara udaljenenom Valjadolidu, sa kojim je  osvojio Kup evropskih kupova, a u vreme Žikičinog boravka u ovom klubu, "Valjadolid" je, posle "Siudad Reala" i "Barselone", bio najbolji španski rukometni kolektiv.

Kao što je Žikica Milosavljević bio trofejni igrač u mnogim evropskim rukometnim klubovima, tako je  je postao i nezamenjivi član reprezentacije naše zemlje, najpre Savezne Republike Jugoslavije, potom Srbije i Crne Gore, a onda i Srbije, gde je ukupno ostvario  195 nastupa. Sa nacionalnom selekcijom je bio na Olimpijskim igrama u Sidneju, gde su naši rukometaši bili četvrti, ali se zato kasnije okitio bronzanim medaljama na svetskim prvenstvima u Egiptu i Francuskoj, kao i na prvenstvu Starog kontinenta u Španiji.

 

KARIJERA ZA POŠTOVANJE

Žikicu Milosavljevića poznajem decenijama i uvek sam sa velikom pažnjom, uživanjem i poštovanjem  pratio sve što je ovaj pančevački sportski velikan uradio u našem gradu, Srbiji i širom Evrope, i kao igrač i kao učitelj rukometaša kojima nesebično  prenosi tajne rukometnog sporta, znanje i bogato iskustvo. Ne pita za mesto i vreme, već dobro zna da se samo mukotrpnim radom stiže do vrhunskih rezultata. Ko sve to ume da prati, njegov je prijatelj zauvek, pa nije bilo problema da mi ovaj majstor igre s "lepljivom loptom" ukaže poverenje, odnosno da da intervju za naš sportski portal PRAŠTANJE USPEHA.

 Žikice, imao si prebogatu karijeru za čiji opis bi trebalo ispuniti na stotine stranica! Odakle da počnemo? Možda odlaskom u Sloveniju, u tim "Prulea" iz Ljubljane, kada si iza sebe imao značajno igračko iskustvo.

- Da, imao sam tada 27 godina, ali sam znao da mogu još dugo pružati kvalitetne partije. Izabrao sam tim "Prule" i nisam pogrešio. Veoma sam se dobro i brzo snašao, jer je grad bio po mom ukusu, a tim dobar. A zavoleo sam i Sloveniju, gde je sve bilo nekako mirno i pozitivno. Proveo sam u Ljubljani dve lepe godine, a zatim je usledio prelazak u Celje, gde sam doživeo posebnu priča, odnosno, sjajan period u mom sportskom ali i privatnom životu. U jednoj sezoni smo bili najbolji u Evropi i u  Sloveniji, gde smo osvojili prvenstvo i nacionalni Kup. Sjajan period i u mom privatnom životu! Ovde mi se rodila ćerka Anastasija, tako da sam bio ispunjen i emotivno. Igrao sam u velikom klubu, sa odličnim igračima, a iskreno da kažem, tada sam razmišljao da, možda, i posle igračke karijere ostatak života provedem u "deželi". Mnogo toga lepog me veže za RK Celje, a posebno sećanja naviru i na Istoka Puca, možda najboljeg igrača sa kojim sam ikada nastupao, a koji je, nažalost, preminuo.S Celjem najbolji u Evropi

 Potom je ipak usledio  odlazak u Španiju, u  Santander! Kažu da je to jedan od najlepših gradova na planeti. Nalazi se na moru, u predivnom ambijentu - stare građevine, okružene zelenilom, parkovima i jedna od najpoznatijih plaža na svetu. Tamo si igrao za Rukometni klub "Teka". Ipak, koliko sam pratio, prvi meseci nisu baš protekli idilično.

- Nova sredina uvek pomalo unese nemir u čoveka. Posebno kada ne znate jezik. Srećna okolnost je bila što je Dragan Musa Mladenović, čovek, naše gore list, radio u mom novom klubu i koji mi je mnogo pomogao u prvo vreme. Uz njega sam učio španski, lakše dolazio i vraćao se sa treninga i utakmica. Već posle tri meseca sam naučio prelepi španski jezik, počeo da vozim auto i sve je nekako krenulo na bolje. Imao sam tada podršku kapitena Rodriga Renjonjesa, što mi je mnogo značilo, a boravak u Santanderu ću pamtiti i po saigraču Validu ben Amoru, Tunižaninu, srodnoj duši na terenu, ali i van njega. Tri godine sam proveo u "Teki", a posle jedne sezone bio sam drugi strelac španske lige, što je zaista bio fantastičan uspeh.

 Izgleda da si se i u Španiji dobro snašao, jer si uspešnu karijeru nastavio u Valjadolidu.

U pravu si! Život u Španiji mi je sve više prijao. Navikao sam se na hranu, odlično sam naučio jezik, igrao na visokom nivou. "Valjadolid" je bio nešto posebno. Igrali smo odličan rukomet, a tada smo bili treći tim elitne lige, odmah iza "Siudad Reala" i "Barselone". Koristili smo poseban sistem igre, bili prepoznatljivi i van granica Španije. Imao sam sjajan odnos sa saigračima, a trener Huan Karlos Pastor je bio nešto posebno. Od mene je želeo samo dve stvari koje je stalno ponavljao: Dobićeš loptu, šutni i daj gol. Pucaš i sedmerce.

Jesi li ga slušao i da li si dobijao lopte od saigrača koje si pretvarao u golove?

Imao sam tada naziv egzekutor!Trener nije tražio da učestvujem u akcijama više nego što je bilo potrebno. Takav je bio sistem igre, a svaki igrač je imao svoju ulogu u timu i upravo tada sam naučio šta znači igrati u sistemu. Ostao mi je taj princip rada u pozitivnom sećanju, a čak i danas, kad se bavim trenrskim poslom,  pokušavam to isto sa svojim izabranicima. Sa "Valjadolidom" smo bili treći u "Asobal" ligi što je zaista bio vrhunski rezultat. Direktno smo se plasirali u Ligu šampiona, osvojili Kup evropskih kupova. U Španiji sam osetio šta znači  pobednička euforija, popularnost i veličina svakog igrača u uspehu. Vozili smo se otvorenim autobusom, kupali u centralnoj gradskoj fontani, slavili do jutra...

Dres reprezentacije  - svetinja

NEZAMENJIV U DRESU REPREZENTACIJE

U našem nacionalnom timu si takođe ostvario je zapažene rezultate, a osvojene tri bronzane medalje sa najvećih takmičenja su dokaz da si i ovde  bio deo sjajne generacije srpskih rukometaša.

-Sve je počelo u martu 1996. godine, kada me je  Zoran Živković, tadašnji selektor, pozvao  u reprezentaciju. Povredio se Arsenić, pa sam dobio veliko poverenje da branim boje naše zemlje. Okupili smo se u tadašnjem Svetozarevu (danas je to Jagodina) a zatim igrali utakmice na "Trofeju Jugoslavije". Prvi susret protiv Makedonaca je bio presudan. Odlično sam čuvao Pepija Manaskova, u to vreme sjajnog beka, i to je bilo odlučujuće. Sledećih deset godina bio sam, na sreću, nezamenjiv reprezentativac.

Čega se posebno sećaš u tim prvim utakmicama u najboljoj nacionalnoj selekciji? To je bilo krizno vreme, kada je naša zemlja bila pod sankcijama, raznim blokadama, pa čak i NATO bombama!

U sećanju su mi ostale  nezaboravne utakmice u kvalifikacijama za prvenstvo Evrope. Igrali smo u hali "Pionir" protiv Francuske, Belorusije i Belgije. Izgledali smo moćno, a zatim smo izborili plasman na EP u Sevilji. Osvojili smo tada bronzano odličje, ali smo po kvalitetu mogli i više. Desno krilo je igrao Aleksandar Knežević, a ja sam ga menjao na toj poziciji. Odlično smo sarađivali i u kombinaciji kada se on nalazio na desnom beku, a ja na svom mestu. Bronzana medalja je bila veliki uspeh. Probili smo led, posle dugo godina neigranja - zbog embarga. U Kairu, 1999. godine,  selektor je ponovo bio Zoran Živković. Pre toga, naša zemlja je bila, kao što je svima poznato, bombardovana, a mi smo se spremali u Aranđelovcu. Sirene za oglašavawe napada su nas ispratile za Grčku, na završne pripreme, odakle smo odleteli u Egipat. I pored svega što nas je snašlo, uzeli smo bronzanu medalju na Prvenstvu sveta. Bilo je to za svaku pohvalu, jer je ta medalja, ovo n ije fraza, imala zlatni sjaj.

Uprkos svemu, sledili su zatim novi uspesi - na Olimpijadi u Sidneju i na Svetskom prvernstvu u Francuskoj. Četvrto mesto u Australiji na OI, a godinu dana kasnije ponovo bronzu, na planetarnom takmičenju, nije mali podvig!

- Mnogi ističu da smo tada kao reprezentacija igrali najlepši rukomet. Kruna tih naših igra je osvojena medalja. Vodio nas je Branislav Pokrajac. Na ovom takmičenju se po prvi put dogodilo da krila u našoj reprezentaciji dobiju zapaženu ulogu. Maksimalno sam to iskoristio, a potvrda je stigla i od organizatora ove manifestacije, jer sam uvršten u tim Sveta, kao najbolje desno krilo na ovom takmičenju. Po povratku u Beograd, usledilo je pojavljivanje na kultnom balkonu  Skupštine grada Beograda, što je za svakog srpskog sportisu velika čast, ogromno priznanje naroda i trenuci koji se nikada ne zaboravljaju!

 

USPEŠAN TRENER I SELEKTOR

Posle godina provedenih u inostranstvu i za Tebe je važila ona narodna izreka: Svuda prođi, svojoj kući dođi. Zar ne?

Iskreno, želeo sam da se vratim u Pančevo, pre svega da budem bliže kćerci i majci. Imao sam ponudu "Valjadolida" da tamo budem sportski direktor, ali ja sam ipak hteo još da igram. Obreo sam se kratko u Sarajevu, gde sam nastupao za "Bosnu", ali sam se povredio, pa dalje nije išlo. Kada me je Saša Pavlov, tada predsednik "Dinama", zvao da dođem na mesto sportskog direktora, ali da sa ekipom budem i na terenu, kao igrač, verujući u moj potpuni oporavak posle pvrede, nisam se uopšte dvoumio.

Tada zapravo počinje Tvoja trenerska karijera!?

Tačno, od tada počinje da me sve više privlači trenerski posao. Vodio sam jednu odličnu generaciju Dinama, i to mlađih kategorija, a ostaće zabeleženo da smo uspeli da budemo najbolji u Vojvodini. Ipak, usledio je odlazak, jer sam želeo da se oprobam u vođenju seniorskog tima.Nisam se libio da preuzmem RK Jabuku, tada ekipu sa tradicijom, ali bez većih rezultata. U miru, s odličnom i agilnom upravom kluba i sa veoma darovitim momcima, uspeli smo da ovaj sportski kolektiv  dovedemo do Prve ligu, trećeg ranga po vrednosti u srpskom rukometu.

To svakao jeste uspeh za Jabuku, ali si želeo da se i stručno potvrdiš kao trener, jer si u Beogradu upisao fakultet, opredelivši se da rukometno znanje i iskustvo dobije i zvaničnu formu, u vidu diplome. Ostalo je još malo do kraja školovanja i zvanja: Diplomirani trener rukometa.  Sada je letnja pauza, rukometaši iz Jabuke su na zasluženom  odmoru, ali za pravog stvaraoca uvek ima posla.

- Mogu slobodno da istaknem, ovo je dragoceno iskustvo za mene. Prošle godine smo postavili cilj da ostanemo u Prvoj ligi, i to smo na kraju teškom mukom i uspeli. Inače, nisam od onih koji tako razmišljaju u sportu. Uvek sam za to, idemo na najviši plasman, jer, ispostavilo se da se isplati optimizam i pozitivno razmišljanje. Kad je reč o novoj sezoni, imamo ambiciju znatno veću - pokušaćemo da stignemo do Super B lige. Videćemo, neće biti baš lako, jer je problem u tome što jedan deo naših igrača, a reč je o momcima koji žele da nastave školovanje, neće moći i da igraju rukomet. Međutim, imamo plan kako i to da predupredimo. Zapravo, s kojim god timom da krenemo, želim da idemo na sam vrh tabele. Ako ne uspemo da odemo u viši rang, onda da bar budemo odamh iza najboljih.

Da li je Jabuka pravo mesto za ostvarenje trenerske karijere?

-Upravo to hoću da istaknem! S obzirom na moje igračko iskustvo, kao i činjenicu da sam sarađivao sa istaknutim trenerima, ovo je dobra sredina za mene, jer želim da definišem i osmislim svoju trenersku karijeru. Zato sam zadovoljan ovde. Ipak, na drugoj strani, poznato je, nije lako raditi u sredini koja ima dosta problema, pre svega kada je reč o stabilnim finansijama, gde se mora angažovati i na poboljšanju drugih klupskih segmenata, a ne samo da vodite računa o terenu. Svakako, ovo je pravi izazov i meni je dobro došao.

Reč selektora se pažljivo slušaNe možemo da završimo naš dijalog, a da ne upitamo o jednom interesantnom fenomenu. Naime, od februara ove godine ti si postavljen na mesto selektora pionirske reprezentacije Srbije. Interesantno je da juniore vodi NIKOLA MARKOVIĆ, a selktor najboljeg nacionalnog tima je DEJAN PERIĆ. Sve su to bili sjajni igrači  našeg Dinama - i to rođeni Pančevci - a praktično je reč o istoj generaciji!

- Zaista je reč o veoma interesantnom fenomenu,  ali to mnogo govori o Pančevu, kao  gradu rukometa. Svakom uspehu se radujem, a što se tiče moga selektorskog rada, očekujem mnogo. Od sledeće godine pioniri će imati i takmičarski status, a Srbija poseduje veoma talentovanu generaciju. S ovim talentovanim dečacima treba mnogo da se radi, a to je ono što me najviše privlači u ovom poslu.

Ako mi je posle razgovora dopušteno da iznesem nekoliko ličnih zapažanja, Žikica Milosavljević odaje utisak zadovoljnog i ostvarenog čoveka, jer radi ono što ume i voli. Svestan je odgovornosti koja je pred njim, ali ne odustaje da se bori za svoje zamisli i bolje rukometno sutra, posebno za  afirmaciju onih koji dolaze i čiji je on učitelj. Ispred sebe postavlja visoke ciljeve, jer samo tako može da se stigne do potpunog ostvarenja svih sportskih snova. Jer, ako istaknuti rukometaš bar približno bude uspešan i kao trener, njegova sportska karijera ostaće zlatnim slovima upisana u analima našeg sporta.

Slobodan Damjanov

Fotografije iz privatne arhive

 

 

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić