sportski magazin

TRENERI – MAŠTOVITI I BOGATI FUDBAL

Ova rubrika našeg sajta sufinansirana je na konkursu Grada Pančeva za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2019 godini

 

 

Predstavljamo vam četvoricu trenera, fudbalskih entuzijasta, koji svojom jednostavniom lepotom, sportu daju posebnu čaroliju. Upoznajte: Dušana Đokića, Kristijana Stojanova, Gorana Kolarića i Nenada Nikolića.

 

MAŠTOVITI I BOGATI FUDBAL

 

Tekst pred vama nije samo sentimentalna ispovest autora i prijatelja junaka ove priče. Ovo je prikaz o nekoliko ljudi koji svojim životnim stavom, na sebi svojstven način, uređuju svet oko sebe. Svi oni, dakle, njih četvorica, ostvarili su bogate fudbalske karijere. Da kažemo, bili su veoma uspešni u onome što su radili na terenu. Sportski vek, hajde da to tako nazovemo, nastavili su, radeći u fudbalu, ali, sada, sa druge strane. Nije tajna, trenerski zanat, težak je posao, često pretežak. Ipak, u osnovi, kao i svaki drugi zadatak zaposlenih ljudi, ili ćete obaviti kako valja, ili ništa. Zato ove osobe, o kojima možete od danas čitati na našem “Praštanju uspeha”, hoćemo posebno da predstavimo. Zato što dobro rade, to što čine. Ipak, ima još nešto. Malo ćemo o dopadljivosti. Koliko god da ih pratitete, sa strane, dok rade na igralištu, na treninzima ili tokom utakmice, ne možete a da ne primetite. Sva četvorica su i dobri ljudi. Možda je to, taj začin, neophodan, za svaki uspeh.

 

 

DUŠAN ĐOKIĆ

 

 

VIZIONAR

 

Kao igrača, bolji poznavaoci fudbalske igre, pamte ga golgetera Crvene zvezde, s kojom je u dva navrata osvojio duplu krunu. U belgijskom Brižu je ostavio trag, kao i u još nekim timovima na Starom kontinentu (Omonija i Zglebje), te Kini. Još je nastupao za Zemun, Obilić, Voždovac, Smederevo i naravno, pančevački Dinamo. Potom, okrenuo se trenerskom poslu. Donedavno je predvodio “Brzi voz” iz grada na Tamišu, a ovih dana, pruzeo je tim Mladosti iz Omoljice, člana Vojvođanske lige, grupa Istok.

 

 

 

Ako neko vreme niste videli Dušana Đokića, ne brinite, prepoznali bi ga bez problema. Da nije ovih godina, sasvim sigurno, mogao bi da bira za koji će tim u srpskoj eliti da igra, čak važnu rolu i preko granica, jer, fizički, u formi je, na kojoj mogu da mu pozavide mnogi profesionalni fudbaleri. Đokić je posle uspešne karijere nastavio da živi fudbalski, što bi se reklo. Stekao je ozbiljno, i zvanično trenersko obrazovanje, a kada je preuzeo „Brzi voz“, bez nekoliko meseci, biće tome godunu dana, mnogi su se obradovali.

 

 

Prionuo je Dušan odmah na posao. Voditi FK Dinamo, bar tako mi mislimo, slične je težine kao da radite u vodećim srpskim klubovima. Ne, ne samo zbog zahteva rukovodstva ugledne sportske družine, ili navijača. Iz razloga, što je reč, o daleko najuglednijem fudbalskom pogonu, ne samo u ovom kraju Srbije. Znate, možemo mi da kazujemo šta god, na papiru ili nekim drugim predanjem, da se lažno predstavljamo, koristimo neke druge argumente, ali, kad brinete o čak 11 selekcija, koje se svakodnevno okupljaju na Gradskom stadionu i drugim objektima gde treniraju, kad vam se nekoliko selekcija takmiči u eliti, ili se bore za plasman u njoj, kada imate reprezentativca u svojim redovima, i desetinu trenera, koji gledaju ka vama, priznaćete, zadatak da svima prenesete znanje, nije lak.

 

Ipak, život je raskrsnica. Nekada, praktično delovanje ne donese željeni rezultat, a onda se sve menja. Dušan Đokić o fudbalu razmišlja u detalju, kao jezgru igre. Za njega je igra, koju on želi na terenu, ilustracija trenerovih stavova, neki sadržajniji prikaz. Kad trenira momke, uočava se upadljiv trud. Svako je proteklih meseci u to mogao da se uveri. No, mada neočekivano, došlo je do rastanka.

 

Zašto?

Oduvek sam, još dok sam igrao, najviše polagao na sopstvena osećanja. Znaš i sam, pritisak je, s razlogom-velik, i uvek je ogroman ulog pred Dinamom. Jednostavno, mislim da sam učinio sve što sam mogao da pomognem, a na kraju prvenstva prihvatio sam odgovornost na sebe-prenosi nam naš sagovornik emocije, dok smo razgovarali ovih dana.

 

Kad sam ja počinjao s novinarstvom, nekoliko prijatelja, tada već uglednih trenera, ponavljali su mi uvek istu matricu. Govorili su:“Nama je kofer uvek spakovan i ko se na to ne navikne, ne treba ni da radi ovaj posao“. Tada i danas, deluje to baš surovo, ali je istina. Zna Dušan Đokić bolje od drugih šta je valjalo a šta ne u igri Dinama, zato je prvi i povukao potez. Isto tako, a to je lako proveriti, stvaranje nečega, dugotrajan je proces i nije lako ostvarljiv. S vizionarima, pa i fudbalskim, a Đokić je sigurno jedan od njih, uvek ide i najskuplja reč u srpskom jeziku-strpljenje. Ako im date šansu da ostvare svoje ideje, uz potrebno vreme, radovaćete se. Ovako…

 

JEVANĐELJE OPTIMIZMA

 

Da razotkrijemo suštinu. Junak ove priče ima neku posebnost, privlačnost koja se teško opisuje. Uredu, on jeste apriori autoritet, jer, igračke reference, osvojeni trofeji, karijera u inostranstvu, samo su jedan deo priče. Šta je još važno? Čovečnost. Verujte, niko nikada neće uspeti u bilo kom poslu, ako ne stekne poverenje i ako nije čovek. Dušan Đokić je svakom svom igraču verovao, kao i saradnicima. To, u ovom slučaju, nije donelo rezultat, kad pogledate stanje na tabeli( mislimo na Srpsku ligu-grupa Vojvodina), ali dugoročno, koristiće igračima i svima s kojima je trener sarađivao.

 

Šta da činite kad na više utakmica vaši izabranici stvaraju mnogo šansi, ali, lopta neće u gol rivala? Kako da opravdate mnogo situacija kada je protivnik baš nadigran, no, skor to ne kazuje… Ostaje vam samo da budete optimist. E, to je Đokićeva vrlina. Danas, ona se ne poštuje dovoljno, ali, na duge staze, rezultat je zagarantovan.

 

Još je nešto važno istaći. Omladinci Dinama takmičili su se u Super ligi Srbije, a Đokić je sa Kristijanom Stojanovim, Goranom Kolarićem i Nenadom Nikolićem, najbližim saradnicima, toj deci verno prenosio činjenicu-kad ekipa shvati da je jedno, tada ima sve.

 

Nije tajna, ti si se s Dinamovcima rastao gospodski. Zar ne?

Tako je. Nisu na rastanku padale teške reči. Ja sam takav, uvek volim da kažem šta mislim, ali da nikoga ne uvredim.

 

Dušan Đokić je rođen u Prokuplju, ali, on već godinama živi u Pančevu. Pančevac je. On je čovek koji zna šta želi da stvori. Mukotrpan je to put, no, kad imate viziju, efikasan rast je zagarantovan. Svaki čovek želi da se dokaže, ali, kako smo već naglasili, za to je potrebno vreme. Uspeće Dušan Đokić u onome šta je naumio. Negde drugde.

 

 

 

 

KRISTIJAN STOJANOV

 

 

VERAN SEBI SAM

 

 

Danas, želja nam je da vam pričamo o Kristijanu Stojanovu, Kikiju, slobodno se može reći, jednom od zaštitnih lica “Brzog voza”. Zatekli smo ga na radnom mestu. Tek minut, dva, pre početka jednog susreta, hodamo ka pomoćnom terenu i molimo našeg sagovornika da prebira po sećanju.

 

Počeo sam kao dečak od deset godina u školi fudbala našeg Dinama, a trener mi je bio legendarni Petar Mamula-priča nam Kiki, pa nastavlja: Potom sam otišao u FK Crvena zvezda, gde sam proveo od 12 do 18 godine, pa se vratio u Dinamo. Sa 21. godinom sam stigao u Železnik, gde sam bio punih pet sezona, a intersantno je, sa momcima sam prošao od treće lige do elite. To je ostalo za nezaborav. Od 1998 igrao sam u Grčkoj, gde sam proveo pet godina. Igrao sam za četiri kluba-Niki Volos, Olimpijakos Volos, Kaliteu i Rodos. Nisam neko vreme bio u fudbalu, a zatim, 2011. stižem u Dinamo, da radim kao trener.

 

 

Ko poznaje Stojanova, jasno je da ne voli da govori o svom fudbalskom putu, zapravo da se hvali, a ima s čim. Tek, u trenucima neke sete, hoće da istakne detalj, nešto izuzetno, ali sve to kratko traje. Kristijan nije slučajno ostao u fudbalu. On odlično poznaje ovu igru, razume sve njene tokove, a rad s decom, učinio ga je prepoznatljivim pedagogom širom našey zemlje. Kristijan je odlično shvatio da je fudbal kao more. Nema tu nikada mira i bonace, uvek moraš da budeš pravi i obazriv navigator. Zato i ima uspeha. Ostao je za sve ove godine veran sebi, a to je jedini ispravan put u potrazi za parčetom sopstvene sreće. Šta je još bitno. Stojanov uvek koristi istinu u svojim rečenicama.

 

GDE JE SLOGA TU JE I POBEDA

 

Stojanov se vratio u svoj Dinamo da bude trener mlađih kategorija, a kao sudbinska lepota dogodila se generacija dečaka rođenih 2000. s kojom je do danas. Tada, oni su bili petlići, momci tek zaljubljeni u fudbal. Ipak, uz Kikija, stasaali su zajedno. Stojanov je njihov omiljen trener, ali i prijatelj, čak, pravi roditelj. Stepenica po stepenica, u sportskom sazrevanju, svima je donela nešto posebno. Svaka nova sezona bila je upečatljivija, a zatim su usledile titule u Kaderskoj i Omladinskoj ligi Vojvodine. Bili su to ubedljivi nastupi, sadržajni i puni moći. Deca su briljirala, i tako i svom treneru otvarala vrata sreće. Zatim je usledio prolaz u Omladinske ligu Srbije, što je bila kruna karijere junaka naše priče. Sa svojim izabranicima držao je čas lepog fudbala, vaspitanja i sloge u sportu. Tačno je znao, gde ima sloge, tu je i pobeda. Sa Dušanom Đokićem je osvojio kup Vojvodine, i izborio ulazak iz četvrtu u treću ligu, kad je reč o prvom timu.

 

Kristijane, poslednji meseci, svima nama, koji smo u nekoj vezi s FK Dinamo 1945 ostaće večno u pamćenju. Igrati u eliti, s najboljim srpskim timovima, nikome pre nije pošlo za rukom. Biće to zauvek upamćeno. Da li su se malo slegli utisci posle prvenstva?

Još je sve u mislima. Bilo je to jedno fenomenalno iskustvo za decu i sve nas koji smo neposredno učestvovali u ovom prestižnom takmičenju. Pokazali smo pobedama nad Partizanom, Radnički iz Niša, Vojvodinom, i egal rezultatom sa Crvenom zvezdom da je reč o sjajnoj grupi dečaka koja ima veliku budućnost u srpskom fudbalu. Želim da istaknem i osvajanje Međunarodnog turnira u Sarajevu. Što se tiče Omladinskog dela ovo je kruna njihovih i moje karijere.

 

U generaciji koju si predvodio ima dosta dečaka koji zaslužuju šansu i u prvom timu Dinama. Zar ne?

Što se mene tiče, Omladinska liga Srbije je po kvalitetu jače takmičenje od Srpske lige, a momci su se dokazali na najbolji mogući način. Ako se ja pitam, većinu bih prebacio u seniorski sastav.

 

Kakve su tvoje lične ambicije?

Ti znaš, kod nas u poslu se nikad ne zna. Za sada radim i sa omladincima i sa prvim timom, tu sam.

 

Ipak, kao krajnji cilj, da li vidiš Dinamo u Super ligi?

Tačno tako. To jeste moj konačni cilj. Kada su nas pitali na polaganju za trenersku licencu o planovima i ciljevima, baš sam to istakao. Da omladinci igraju u eliti, a to čekam i sa seniorima.

 

Kristijan Stojanov, za većinu nas, koji ga poznajemo, nije samo fudbalski trener, koji je učinio mnogo za svoj klub. On je osoba koja je imala dužnost da pokaže ljubav svojim izabranicima, sjajnoj deci, i to je učinio na najbolji način. Takođe, pokazao je da ne veruje u čuda već računa na njih i veoma se dobro snašao u takvim situacijama. Stojanov je čovek lišen sujete, pa je zajednički rad sa Dušanom Đokićem, Goraom Kolarićem, Nenadom Nikolićem i ostalim trenerima oplemenio njega, a kolegama pokazao da ideja okuplja ljude sličnih pogleda na život. To iskustvo, retkost je u današnjem svetu, gde empatija nedostaje kao vazduh. Kristijan Stojanov istrajava u svojim emocijama, živi životom-kad sebe celog daš tek tada i sam možeš biti ceo.

 

 

 

GORAN KOLARIĆ

 

 

ENERGETSKA PRIVLAČNOST

 

Kad kao dete zavolite sport, recimo fudbal, nikada vam prvi učitelj ne izađe iz sećanja. Zašto? Zato što sve dobro nikada ne zaboravljate, a postupci trenera, na početku vaše ljubavi za fudbalom, nikada ne izblede. E, takva energija, ma prava umetost, da prenesete znanje na dečake, krasi Gorana Kolarića, u fudbalskim krugovima, poznatog po nadimku Facko. Nećete, makoliko preturajući po Vikipediji, ili drugim pretraživačima, susresti sličnu sportsku i životnu biografiju, koja krasi junaka naše priče. Ne, nije nama namera da ga zbog toga hvalimo, ali, kad nešto jeste posebno, onda ne smemo to da prenebregnemo.

 

 

Kolarić je kao dete bio veoma talentovan fudbaler, jer, Zvezda, ona, beogradska, ne uzima netlentovanu decu. Tako se i dečak, rođen u Banatskom Karlovcu, mestu neobjašnjive autentičnosti, obreo u društvu fudbalera čija ambicija nije bila prosek. Ipak, junak naše priče, po svemu neobičan, kao da nije želeo da ga neko prepozna, osim po veštini na terenu, jer, već se dokazivao kroz pola decenije u crveno-belom dresu, pa se, u stilu svojih principa, na neko vreme odrekao najlepše sporedne stvari na svetu. Niko ne ume, pa ni on, da objasni pauzu u fudbalu, ali svojim karekterom, nekom samo njemu poznatom buntovništvu, slikovito je sve rekao o sebi. Ipak, fudbalski nerv u njemu je otkucavao sve jače. Vratio se rodni Banatski Karlovac, pa u Vršac, a sa 25 godina se obreo u Dinamu iz Pančeva. Nikad Kolarića nisu ispratili sa terena bez aplauza. Umeo je s loptom, posebno s emocijama na terenu. Dokazivao se u “Milicionaru“ tokom 90-tih, poznatom članu naše fudbalske elite, a da ne bude bez biografije, upotpunjene igranjem u inostrasntvu, potrudio se sam, igrajući skoro pet punih sezona u Pečuju, elitnom mađarskom fudbalskom klubu. Da ne zaboravimo i činjenicu na koju je posebno Kolarić ponosan-a reč je o igranju malog fudbala. Uvek asovi na „velikom“ terenu imaju potrebu da se dokažu i na parketru, ili betonu, pa tako ni Facko nije odoleo. U Vršcu, uklopio se u tim znalaca, sa još nekoliko beogradskih mangupa, virtouza, pa žario i palio, kako se to kaže-Jugoslavijom. Svako ko poznaje fudbalsku igru, čuo je i za Kolarića.  A, odkud on u trenerskim vodama. E, to je slatka priča.

 

No, pre nego što pročitate rečenice o ovom čoveku, prvo da vam saopštimo naše impresije. Deluje smireno, ali grozničava radoznalost otkriva njegov karakter. Ono što je naučio kroz fudbal, pre život, s toliko ubedljivosti prenosi izabranicima, da njihova vera u ono što pružaju na terenu, jeste njegova misao. Zašto mu deca veruju? Kolarić je erudita. S njim možete o fudbalu, ali, on vas pod svoje uzima, da se tako izrazimo, širem obrazovanjem. Nije njemiu problem da zbori o bilo kojoj temi, a kad vladate mnogostrukim znanjem i iskustvom, vaš autoritet nije upitan. Kad ga gledate kraj terana, dok vodi svoje izabranike, sada mlađe omaldince Dinama, ili dok kao pomoćnik pomaže Dušanu Đokiću, ili Kristijanu Stojanovu, nikada  nećete primetiti nedoumicu. On lako primeti problem, a još lakše ga reši. Po tome je poseban. Ta sposobnost da traga za rešenjima, izdvaja ga iz proseka. Bilo šta da ga muči, on to ostavi iza sebe, jer, uvek deluje kao zadovoljan čovek.

 

VOLI DINAMO JER GA PODSEĆA NA NJEGOVU KUĆU

 

Nije lako predstaviti prijatelja u ovoj rubrici. Goran Kolarić nije samo trener, fudbalski pregalac. On je u očima dinamovih igrača više, neko ko ne pristaje da se povuče, preda, jer zna, gubitak bodova nije poraz, tek neko mesto gore-dole na tabeli. Apriori autoritet ne možete postati tek tako. To, ili umete da nosite, ili birate neku drugu profesiju.

 

Kolariću, otkud Ti u trenerskim vodama?

U Vršcu, u mađim kategorijama sam počeo i taj tok me vodi do danas.

 

Ipak, tek dolaskom u Dinamo, mnogi su Kjolarića zaboravili kao vrhunskog igrača, a upoznali kao veoma dobrog trenera. Ima i jedna posebnost u vezi s tvojim dolaskom na Gradski stadion u Pančevu. O čemu je reč?

Tako je. Vidi, Dinamo je za mene bio i jesti najveći klub u regionu i deca koju sam ja cenio, pre svega kao talentovane klince, poveo sam sa sobom u Pančevo. Tu mislim na malog Radisavljevića, golmana Lukića i Nešića, a s obzirom kako oni napreduju, nisam se prevario.

 

Ti već dugo živiš fudbal, da tako kažem, kao igrač, a sada i kao trener. Moram da te pitam, a u vezi je s ovom sjajnom generacijom koja je igrala Omladisnsku ligu Srbije. Ti momci su nešto posebno, zar ne?

Jeste, tako je. Njih je odnegovao Kristijan Stojanov, ali, veruj mi, oni su kao deca stvarno, što ti kažeš, nešto posebno. To je generacija koja je meni baš legla, ja sam njih prihvatio, a i oni mene, i mislim da oni zaslužuju mnogo više nego što su do sada prihvatili u svoje ruke.

 

Meni je posebno interesantno što oni razumeju tačno ono što ti, kao njihov trener tražiš od njih. Bez obzira što je reč o momcima, dečacima, koji tek fudbalski stasavaju.

To je stvar komunikacije, neke veze, nas trenera s njima i kako oni uzvraćaju nama. Trebaš da budeš šmeker. Da od njih izvučeš maksimum na neki poseban način. Najbolji su treneri koji izvuku maksimum od igrača, a ne oni koji svoje teorije sprovode na terenu.

 

Sada, u FK Dinamo 1945 baš se vodi briga o toj deci. Ne sreće se to često u srpskom fudbalu?

Vidi, dolaskom Dušana Đokića u klub to se posebno primećuje. On vodi mnogo računa da sve te mlađe selekcije rade, da nasleđuju generacije. E, sad, to je ozbiljan put, ali, po meni, to je jedini pravi put kojim bi trebalo da ide jedan ozbiljan klub. Postoje i neki instant rezultati, ali ono pravo jeste samo ovo što uprava Dinama, i mi kao treneri, sada radimo.

 

Da li si ti zainteresovan da i dalje radiš s decom ili tvoja ambicija ide nekim drugim tokom?

Deca su moj prioritret. Volim da primetim kako me razumeju, rade ono što tražim od njih, ne zato da bi se dokazao pred njima, već što znam da samo tako mogu da napreduju. Da, u radu s njima se vidim u budućnosti.

 

A, za kraj ovog razgovora, moram da te pitam o pesrspektivi našeg Dinama?

Ulaganje u svoju decu je pravi i jedini način kako možemo da ostvarimo naše ciljeve. Može i drugačije. Ali, nije to to.

 

Poznavajući Gorana Kolarića, retko ćete njega oduševiti. On svakom svom pulenu pruži priliku da razgovara s njim, ali samo rad na terenu, učvršćuje vas u timu koji on potpisuje. On u džepu nema vodič za fudbal, ali, na igralištu, kao i u životu, kod njega mora da bude istina. Ko to nosi u sebi, a ima veze s junakom naše priče, uspeće. On se odlično snalazi i kreće kroz mrežu tih mladih života, dečaka koje trenira. Oni mu veruju, a to i jeste njegov najveći uspeh.

 

 

 

NENAD NIKOLIĆ

 

 

ENTUZIJAZAM NA PRVOM MESTU

 

 

U svetu sporta, tamo gde se postižu i primaju golovi, mesto golmana, odvajkada ima svoju specifičnost na terenu. Čak, kad pričamo o fudbalu, poslednjih godina, čuvar mreže ne može samo da bude talentovan da bi branio, već dovoljno obučen, kako bi aktivno učestvovao u igri, kao poslednji član odbrane svog tima. Dakle, prošlo je vreme kada su trener i golmani, odlazili u ćošak igrališta i tamo radili vežbe. Sve se menja, a kad se takve situacije dešavaju, i učitelj golmana mora da bude na visini zadatka. U takvoj ulozi je junak naše priče, Nenad Nikolić-Šone.

 

 

On je izabrao, još kao dete da brani, a ljubav da nešto sačuva, doprinese na svoj način pobedi, nije ga napustila ni posle toliko godina karijere. On je svoju sportsku sudbinu doveo u vezu s FK Dinamo, a kad je prekidao, obitavao je u FK Crvena zvezda, FK Rad i Radnički sa Novog Beograda. Ipak, igrao ili bio trener, u pomenutim sredinama, uvek se vraćao u rodno Pančevo, svoj Dinamo. Iz privatnih razloga, pola decenije je proveo u SAD, gradeći sopstvenu budućnost, ali kad se pre osam sezona vratio na Gradski stadion, u gradu na Tamišu, iz njega više nije želeo da ode.

 

Šone je miran i tih čovek, ali, bitnije od tih karakternih osobina, makar kad je reč o terenu, jeste činjenica da zna da prenese ono što je izabraniku potrebno. On svoju „decu“ na golu, od Tomića, Blagojevića, Andžića, Lukića do Andrejića, uči, ne da pričaju, ili zapitkuju, već slušaju. Uz talenat, to je pravi put ka uspehu. I zaista, pomenuti momci, uz Nikolića, ne samo da stasavaju u odlične čuvare mreže, već, sada, rade dobar posao za Dinamo i sebe. To i jeste najveća satisfakcija za Nikolićev angažman i entuzijazam.

 

PLANSKI I STRUČNI RAD

 

Nenad Nikolić je bio golman a zatim se školovao da postane trener, što je s uspehom i učinio. Njegove metode rada, u savremenom fudbalu, ukazuju da pomno prati sve što se zbiva u oblasti kojom se bavi, a kad pred sobom imate takvog čoveka, ozbiljnog u svakom smislu, ujedno, supruga i oca troje dece, jasno je zašto ni rezultati ne izostaju.

 

Nešo, želim da te pitam na početku razgovora o ulozi golmana u modernom fudbalu. Dosta se promenila, zar ne?

Baš tako. Sada nije dovoljno, da tako kažem, samo da branite dobro, već bi trebalo da budete ozbiljno uključeni u samu igru. To znači da golman mora da bude dodatno obučen i spreman da koristi obe noge, ali, pre svega, psihički da bude jaka ličnost. On je sada, praktično, poslednji čovek odbrane, saigrač u punom smislu te reči.

 

To sigurno iziskuje i drugačiji način treninga i prepremu za utakmicu?

Naravno. Sve je to deo treninga koji je prilagođen potrebama samih golmana, ali i modernom fudbalu.

 

Po tome kako tvoji izabranici rade i brane, za Dinamo nema problema.

Drago mi je da to čujem, a svi se trudimo da damo svoj maksimum za naš Dinamo.

 

Ti si u klubu baš dugo, čitavih dve decenije. Primećuješ li razliku u odnosu na prošlo vreme u „Brzom vozu“?

Kako da ne. Dolaskom Janjovića i Jovančevića sve se mnogo promenilo na bolje. Retko ko ima ovako dobre uslove za rad i svaka sitnica je ispoštovana do nivoa vrhunskog profesionalizma. Toga ranije nije bilo.

 

Zadovoljan si ovde, zar ne?

Svakako. Čovek uvek ima želju da proba i nešto drugo, kad bi iskrsla neka dobra ponuda iz inostranstva, ali, ovde, u Dinamu, sasvim se dobro radi, a verujem da možemo, ako ovako nastavimo, i korak po korak do Super lige.

 

Svaki golman mora da bude istrajan, jer, nije dovoljno samo zatvarati puteve ka cilju protivničkih igrača. Da bude uporan u želji i mentalno jak, zato što je svaka utakmica nov proces sazrevanja, gde se greške „najbolje“ vide, a retko praštaju. Zato Nenad Nikolić, a to nam je posebno napomenuo da istaknemo, mnogo veruje Tomiću, Blagojeviću, Andžiću, Lukiću i Andrejiću. Nije reč samo o osobama punih ljudskosti i drugih kvaliteta, već o momcima koji znaju da samo napornim radom može da se dosegnu visine. Kad tako rangirate, jasno je, nema ni grešaka. To i jeste najveći Nikolićev uspeh u sportu.

 

Eto, bila je to priča o četvorici, nekada vrsnih fudbalera, a sada uspešnih trenera. A, šta, zapravo, sve njih spaja, na neki poseban način? Činjenica da su radili kao tim, jeste važna, ali, ima nešto mnogo izražajnije. Reč je o tome-sve što su do sada učinili stvarnim, prvo su stvorili u svojim željama. Ta maštovitost bogati fudbal, kao i sve nas koji volimo ovu igru.

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 

Fotografije: Privatna arhiva

 

Share on facebook
Share on twitter