MILAN ĐURĐEVIĆ, FRONTMEN GRUPE „NEVERNE BEBE“ O SPORTU, MUZICI, ŽIVOTU...

Pokazali smo da uspeh naših može da traje i da ima smisla

Milan Đurđević Foto: Ivana OgrizovićMilan ĐurđevićUmetnost je u stvari slika života, a umetnici imaju misionarsku ulogu da govore o stvarnosti i božjem talentu. Jer, taj talenat je neka sinergija koju mi imamo u odnosu na sve što je vredno, a ako čovek ne zloupotrebljava taj talenat, onda ostaje to delo iza njega, a to delo, u nekom kontekstu ga etablira.O UMETNOSTIDa je Milan Đurđević napisao samo ovih nekoliko pesama iz inače bogatog repertoara „Nevernih beba“ - „Priča o nama!, „Dvoje“, „Tu kraj nas“, „Tužna pesma“, „Uzmi boje“ - bilo bi dovoljno da se ovaj umetnik muzike, reči i poklonik sporta uvrsti u nezaboravne velikane. Na sreću, njegov umetnički opus mnogo je plodniji, a to potvruđuje šest izdatih albuma (1. oktobra stiže i najnoviji) kao i skoro dve hiljade održanih koncerata njegovog benda. Poznati francuski pesnik, Valeri Larbo, istinski je opisao ljubav rečima: To je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole. Slušajte „Neverne bebe“, zažmurite, i osetićete kroz Đurđevićevu muziku baš to. Naravno, nije Milan svoje note i reči posvetio samo prelepim osećanjima, jer ima tu i patnje, pre svega istine, strasti, ali i duhovnog promišljanja.

Čak ni kišni dan s kraja avgusta nije omeo ovog poznatog Valjevca, sa prebivalištem u Beogradu, da održi obećanje i dođe u Pančevo, na poziv dragih ljudi. Našeg sugrađanima Branislava Putića, jednog od najboljih srpskih frizera, sa Milanom veže decenijsko prijateljstvo, pa nikoga ne treba da začudi što se, kad god mogu, sretnu.

A ovih dana, kada slavimo olimpijske medalje srpskih sportista, iskoristili smo zaista lepu priliku, želeći da vam na našem sajtu „Praštanje uspeha“ predstavimo Milana Đurđevića na poseban način. Manje je poznato da je on veliki ljubitelj sporta, bivši košarkaš, navijač i prijatelj beogradskog Partizana, kao i Metalca iz Valjeva. Sedimo u prijatnom ambijentu popularnog „Dvorišta“, sada već u našem starom sastajalištu. Milana čeka poklon, odlično urađen portret, ulje na platnu (delo Petra Putića, jednog od najboljih živih srpskih slikara) pa s nestrpljenjem želimo da vidimo reakciju vođe našeg kultnog benda „Neverne bebe“. Naravno, oduševljenje nije izostalo, a mi smo sačekali da se emocije malo primire, naručili kafu i saopštili našem gostu o čemu želimo da razgovaramo.

Muzika ne nastaje iz radosti, već iz ožiljaka. Mislim da svaka prava muzika, kroz vekove, nastaje iz nekog osećaja bola kroz koji čovek treba da izađe kao kroz neku katarzu, u odnosu na realan život. U kontekstu svih tih strela na našem putu, koje moramo da izbegavamo i ostavljamo iza sebe, nastaje nešto što se zove život. Nema te pesme koja ne nosi nešto od ličnog odnosa prema stvarnosti.O MUZICI

MUZIKA IZVIRE IZ BOLA

Milan je rado pristao da govori za „Praštanje uspeha“ o temama koje se retko spominju u njegovim intervjuima. Čak smo dobili i pohvalu, jer nam je naš sagovornik rekao da uvek izbegava priče sa tabloidnim novinarima, što smo shvatili kao kompliment. Ipak, nismo započeli Moja muzika u biti želi da probudi emociju kod ljudi i to je ono najvažnije, ono što čoveka ne otuđuje. Samo ljudi bez osećanja nemaju empatiju prema okolini stvarnosti i životu. Ja se bojim da su takvi ljudi, duboko u sebi, u stvari nesrećni Suptilno i suštinsko zadovoljstvo se krije u tim malim  emocijama koje se ispoljavaju u  svakodnevnom životu - da se vidimo, čujemo, osetimo... O EMOCIJAMAintervju bez muzičkih aktuelnosti, odnosno, umetnosti kojom se bavi.

Kad razmišljamo o vašim pesmama stiče se utisak da su one čista radost u duhovnom svetu. To vas čini jedinstvenim autorom. Umetnik negde mora da ispolji svoju emociju. Na taj način, Vi ste nam podarili sebe.

- Možda je radost epilog, ali ova muzika ne nastaje iz radosti, nastaje iz ožiljaka. Mislim da svaka prava muzika, kroz vekove, nastaje iz nekog osećaja bola, kroz koji čovek treba da izađe kao kroz neku katarzu, u odnosu na realan život. U kontekstu svih tih strela na našem putu, koje moramo da izbegavamo i ostavljamo iza sebe, nastaje nešto što se zove život. Umetnost je u stvari život, jer nema te pesme koja ne nosi nešto od ličnog odnosa prema stvarnosti. Umetnici imaju ulogu misije da govore o stvarnosti i božjem talentu. Jer, taj talenat je neka sinergija koju mi imamo u odnosu na sve što je vredno, a ako čovek ne zloupotrebljava taj talenat, onda ostaje to delo iza njega, a to delo, u nekom kontekstu ga etablira. Moja muzika u biti želi da probudi emociju kod ljudi i to je ono najvažnije.

 

Naravno da novac ne može da donese ništa što je suštinski važno i svaki taj bis koji smo imali u karijeri, kad se vratimo na binu, pa pogledamo te uplakane ali zadovoljne ljude,  eto to je ta mentalna i biološka regeneracija i mislim da je to jedino vredno, ne koliko smo zaradili. Ako bi mi neko rekao, okreni se iza sebe, i kaži šta je to najvrednije što ste uradili, odgovorio bih, to su naše pesme i ti neki trenuci koje smo napravili u životu. Nažalost, i sport je postao stravičan biznis, a kad je tako, gube se emocije. O NOVCUČUDA SE STVARAJU

Dok sedimo s Milanom, ne možemo se oteti utisku da je pred nama izuzetno misaon i vredan čovek. Živi za ono što ga raduje, a ne za ono što mu je nametnuto. Zato je ljubav u njegovim pesmama česta tema, kao posebna vrsta osećanja.

Zato se naše drugo pitanje nameće samo po sebi: Da li se slažete da za novac, praktično, ne može da se kupi ništa što je suštinski važno u životu?

- To je civilizacijski proces, to amputiranje emocija i taj duhovni autizam, jeste, rekao bih, planetarni put koji čoveka što više otuđuje.Postoji ta totalna desocijalizacija da bi se s ljudima lakše manipulisalo. Samo ljudi bez emocija nemaju empatiju prema okolini, stvarnosti i životu. Onda se tu izgubimo na tom materijalnom insistiranju. Nema duhovne reakcije i emotivnog sadržaja. Ja se bojim da su takvi ljudi duboko u sebi, u stvari, nesrećni. Suptilno i suštinsko zadovoljstvo se krije u tim malim emocijama koje se ispoljavaju na svakodnevnom nivou - da se vidimo, čujemo, osetimo... Naravno da novac ne može da donese ništa što je suštinski važno i svaki taj bis koji smo imali u karijeri, kad se vratimo na binu, pa pogledamo te uplakane ljude, zadovoljne, eto to je ta mentalna i biološka regeneracija i mislim da je to jedino vredno. Ako bi mi neko rekao, okreni se iza sebe, i kaži šta je to najvrednije što ste uradili, odgovorio bih, to su naše pesme i ti neki trenuci koje smo napravili u životu.

Jednom sam slušao našeg proslavljenog košarkaškog stručnjaka Božidara Maljkovića koji je rekao da se čuda u sportu stvaraju, a ne dešavaju. Čim smo prešli na ovaj teren, posle muzike, Đurđević ne sa manje emocija nastavlja razgovor, što nas nije nimalo začudilo.

Kad sam 1983. prešao u Beograd, pošto sam navijač Partiazana, sticajem okolnosti upoznao sam mnogo košarkaša tog kluba. Već petnaest godina sam uz košarkaše Partizana i to je bilo jedno divno provedeno vreme, kad se stvorio kult kluba. Svi smo verovali u ideju da možemo da pobedimo najjače evropske klubove, i to se događalo. Hvala im za to. Kad je reč o KK Metalcu, mi Valjevci smo veoma vezani za svoj rodni grad. Nije bilo te subote, a da nismo gledali utakmicu Metalca. Volim sportove koji imaju dinamiku, ali i plemenitost u sebi. O KOŠARCI

Milan Đurđević Foto: Ivana OgrizovićPoznato je da ste veliki navijač košarkaša Partizana, a kao rođenom Valjevcu, Metalac Vam je u srcu od detinjstva.

- Kao klinac sam trenirao košarku baš u tom valjevskom klubu, ali i fudbal u „Krušiku“. Sport volim, baš volim. Kad su se igrale velike fudbalske utakmice u mom rodnom Valjevu, stajao sam iza gola i sakupljao lopte. Znam sve lokalne legende, kao i košarkaše, a sad sam sa njima i prijatelj, kao što su Branko i Zoran Kovačević, Stevanović, Kecojević, Voja Ilić, pa Borisavljević. To je bilo zlatno doba života u ovoj zemlji i zlatno doba sporta. Kad sam 1983. prešao u Beograd, pošto sam navijač Partiazana, sticajem okolnosti upoznao sam mnogo košarkaša tog kluba. Navijač sam, ali nisam ostrašćen. Navijam za klub koji volim, a kad se završi utakmica - idemo dalje. To je i poruka za one koji su se previše vezali za pojedine klubove, a onda iz toga nastaju nepotrebni problemi.

Dok naš govor para tišinu u lepom ambijentu „Dvorišta“, ne želim da brzo završimo priču o košarci. Bar zbog jedne asocijacije. Kažem Milanu da imam osećaj da košarka nije slučajno stigla do njega. Ima u toj igri neke melodičnosti, tonova, koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Dobra utakmica, da ne budem pretenciozan, kao da liči na neku moćnu partituru.

- Pa jeste, kad se gleda, stvarno je tako. Skup talentovanih ljudi koji osećaju to, jeste poezija, jeste neka muzika. Sve te akcije koje viđamo na terenu, treba mnogo mozga za to, kao i naboja, a na dobroj utakmici za tri minuta može da se promeni sve. Jednostavno, volim sportove koji imaju dinamiku, ali i plemenitost u sebi. Navijač sam, ali nisam ostrašćen. Navijam za klub koji volim, a kad se završi utakmica - idemo dalje. To je i poruka za one koji su se previše vezali za pojedine klubove, a onda iz toga nastaju nepotrebni problemi. Veliki navijači mi kažu da više  ne idu na stadion, jer ima sve manje sporta. Igrališta su postala gladijatorske arene, mesta gde se pere novac, gde se sve vrti oko profita. O NAVIJAČIMAVolim da vidim mlade ljude koji se bave sportom, one koji žele kroz sport da naprave nešto od svog života. Sve dok je to tako, to je lepo. Kad primetimo da toga nema, sklanjamo se. Nažalost, to se događa u ovom surovom vremenu. Sport je postao stravičan biznis, a kad je tako, gube se emocije. Veliki navijači mi kažu, mi više ne idemo na stadion, jer ima sve manje sporta. Igrališta su postala gladijatorske arene, mesta gde se pere novac, gde se sve vrti oko profita. Već petnaest godina sam uz košarkaše Partizana i to je bilo jedno divno provedeno vreme, kad se stvorio kult kluba. Svi smo verovali u ideju da možemo da pobedimo najjače evropske klubove, i to se događalo. Hvala im za to. Kad je reč o KK Metalcu, to je stvarno jedan ambiciozan projekat Boška i Duška Đukanovića. Mi Valjevci, veoma smo vezani za svoj rodni grad. Nije bilo te subote da nismo gledali utakmicu Metalca. Išli smo u Vršac, pa onda koliko smo samo puta odlazili u Pančevo, ili Čačak. Volimo taj klub, a trenutna kriza kroz koju prolazi, svakako  će proći. Jednostavno mora! Valjevo je grad košarke, a da li znaš: Čačak, Zadar i Valjevo su sedamdesetih godina prošlog veka, u socijalističkoj Jugoslaviji, bili proglašeni za prestižne košarkaške gradove.

Najnovija statistika sa Olimpijskih igara iz Rija kaže da smo mi, posle Amerikanaca, u ekipnim sportovima najjača zemlja. To je fenomenalno. Sad treba kod mladih razviti svest da se bave i individualnim sportovima, koji mogu mnogo da pomogtnu promociji zemlje, a sistem samo treba da im obezbedi nesmetan razvoj. Treba da budemo zadovoljni onim što su naši sportisti uradili u Brazilu, svako od njih. Isto važi i za našu decu koja su prva u  takmičenjima u matematici, fizici i uopšte nauci. Hteo bih da čestitam svima koji u su, na bilo koji način, predstavljali našu zemlju i doprineli njenoj afirmaciji i ugledu. Ne zaboravite, svi mi treba da se borimo za istu ideju, da ostavimo neki trag u vremenu. O OLIMPIJCIMA

POSEDUJEMO POBEDNIČKI GEN

U poslednje četiri godine Srbija je čak dva puta imala najboljeg svetskog sportistu, a to je Novak Đoković. Znači, zvanično, najbolji na planeti - od svih sportista, od milona njih iz SAD, Rusije, Kine, Nemačke, Engleske, Francuske...  Novak Đoković je najbolji ambasador Srbije. On je uspeo ponovo da sagradi ono što su mnogi u našoj zemlji urušili u proteklih trideset godina. On je fantastičan primer mladim ljudima, Nole okazuje da je kontinuitet moguć, da uspeh može da traje i da ima smisla. O NOVAKUKad smo razgovarali sa Milanom Đurđevićem, Olimpijske igre u Rio de Žaneiru, tek su se završile.  Međutim, pre priče o toj sportskoj svetkovini, od našeg sagovornika saznajemo da je dosta razočaran stanjem klupskog i reprezentativnog fudbala u Srbiji, ali zato ima samo reči hvale za naše vaterpoliste, a posebno za Novaka Đokovića za koga ističe da je najbolji ambasador Srbije. Štaviše, Novak je uspeo ponovo da sagradi ono što su mnogi u našoj zemlji urušili u proteklih trideset godina. On je fantastičan primer mladim ljudima. Pa zatim nastavlja:

- Veoma mi je lep primer kad si spomenuo, u našem neformalnom razgovoru pre uključenja diktafona, talentovanu pančevačku plivačicu Anju Crevar. To je devojčica od 16 godina, a već je učestvovala na Olimpijadi. Ona za osam godina, dakle ne za četiri u Tokiju, već za osam godina, mora da prođe kroz plan i program koji će neko odgovoran i stručan da pripremi za nju. Ona će tada imati 24 godine i ako se radi kvalitetno i planski, može da donese medalju Srbiji. Ne da to za nju bude opterećenje, već prirodan proces u njenom sportskom razvoju. E, time mi treba da se bavimo.

 

Kad je reč o Olimpijskim igrama u Brazilu, Srbija je osvojila osam medalja. Više nego dobar rezultat. kada se uzme u obzir kakve su sve velesile pretendovale na odličja, posebno u ekipnim sportovima.Otkud nama taj pobednički gen, da se ne plašimo, da se bez straha rvemo sa kolosima i stižemo do postolja za pobenike?

- Mi smo kao slovenski narod veoma talentovani. Pogledaj Kusturicu kao umetnika, ili Bregovića. Oni su najbolji primer kako se dobro prezentuje naša umetnost u svetu. Pa naš Valjevac, nedavno preminuli Ljuba Popović, ostavio je ozbiljan trag u umetnosti. Mi moramo da imamo tu vrstu svesti da smo genetski predisponirani za ideje koje imaju određenu vrednost. U poslednje četiri godine Srbija je čak dva puta imala najboljeg svetskog sportistu, a to je Novak Đoković. Znači, zvanično, najbolji na planeti - od svih sportista, od milona njih iz SAD, Rusije, Kine, Nemačke, Engleske, Francuske... To nije slučajno. Najnovija statistika iz Rija kaže da smo mi posle Amerikanaca u ekipnim sportovima najjača zemlja. To je fenomenalno. Sad treba kod mladih razviti svest da se bave i individualnim sportovima, koji mogu mnogo da pomogtnu promociji zemlje, a sistem samo treba da im obezbedi nesmetan razvoj. Treba da budemo zadovoljni onim što su naši sportisti uradili u Brazilu, svako od njih. Isto važi i našu decu koja su u nauci. Hteo bih da čestitam svima koji u su, na bilo koji način, predstavljali našu zemlju i doprineli njenoj afirmaciji i ugledu. Ne zaboravite, svi mi treba da se borimo za istu ideju, da ostavimo neki trag u vremenu.

To je devojčica koja ima svega  16 godina, a već je učestvovala na Olimpijadi. Ona za osam godina, dakle ne za četiri u Tokiju, već za osam godina, mora da prođe kroz plan i program koji će neko odgovoran i stručan da pripremi za nju. Anja će tada imati 24 godine i ako se radi kvalitetno i planski, može da donese medalju Srbiji. Ne da to za nju bude opterećenje, već prirodan proces u njenom sportskom razvoju. E, time mi treba da se bavimo. O ANJI CREVARČitav sat smo u dijalogu, ali razgovor s Milanom Đurđevićem, ne želimo da završimo bez pitanja: Umemo li mi da oprostimo uspeh?

- Znaš kako, u vremenu u kom živimo, jako je to teško. Zato što su ljudi siromašni, na delu je gola borba za egzistenciju. Tako gledajući, ljudi teško mogu da izađu iz sopstvene zamke da će neko drugi da im pomogne i pobrine se za njihov sopstveni život. Kad nemaš, smeta ti svako ko ima. Ipak, mislim, mi smo dobri ljudi. Stvarno to mislim. Ti ne možeš u Nemačkoj ili Švajcarskoj da prođeš pored neke kuće i da čuješ zdravo ili dobar dan, a kamoli da te neko ponudi osveženjem, ili pusti u kuću. Toga još ima u Srbiji i, možda, još na tri mesta na planeti. Treba da se okanimo mitomanije, jer nas je to mnogo koštalo kroz istoriju, a u nekoj budućnosti mislim da će biti jedino važno da li smo u stanju da podelimo s nekim život i da  - oprostimo. Vratiću se na kraju još jednom na Novaka Đokovića koji nas je uverio da je kontinuitet moguć, da uspeh može da traje i da ima smisla.

Uživali smo u druženju sa dragim ljudima  u „Dvorištu“, a vlasnik ovog popularnog kafe - restorana,Vlada Mitrović, bio je, kao i uvek, izuzetan domaćin. Šta reći za Milana Đurđevića? U susretu sa ovim mudrim čovekom imalo se šta čuti i naučiti. Bila je to neka vrsta intelektualne gozbe, nezaboravnog filozofskog predavanja u kome je naš sagovornik Ispoljio  besedničku veštinu, analizirao pronicljivo i umno, gde su svaka misao i rečenica bili pravo otkrovenje. On svoju umetnost živi i pozitivne misli prenosi drugima. Posle ovog razgovora ostajemo pametniji i mislim da je dobro je što još uvek postoje ljudi koji poštuju energiju sagovornika. Ako ste i vi, dragi prijatelji,  uživali čitajući ove mudre i lepe misli, onda je uspeh potpun, a zadovoljstvo obostrano.

Milan Đurđević Foto: Ivana OgrizovićIpak, i pored sklonosti da ne praštamo tuđe uspehe, mislim da su naši ljudi u većini spremni da  ne zavide drugima. Stvarno to mislim. Ti ne možeš u Nemačkoj ili Švajcarskoj da prođeš pored neke kuće i da čuješ zdravo ili dobar dan, a kamoli da te neko ponudi osveženjem, ili pusti u kuću. Toga još ima u Srbiji i, možda, još na tri mesta na planeti. Treba da se okanimo mitomanije, jer nas je to mnogo koštalo kroz istoriju, a u nekoj budućnosti mislim da će biti jedino važno da li smo u stanju da podelimo s nekim život i da  - oprostimo. O PRAŠTANJU

Slobodan Rora Damjanov

 

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić