ČOVEK SA HILJADU INTERESOVANJA: DARKO MARKOV, PISAC, GLUMAC, PRODUCENT, TAKSISTA, BICIKLISTA...

Hroničar gastarbajterskih sudbina

Junak naše priče živi u prestonici Austrije. Krstari Bečom u želji da prosvetli i opiše sudbine naših ljudi u modernim kazamatima. Ipak, pre bi se reklo da je stalno u pokretu, na relaciji Beč - Pančevo. Zove se Darko Markov, po vokaciji je umetnik, ali i ljubitelj zdravog života. Objavljene su tri njegove zbirke poezije: „Plači i zri“, „Tama na nedrima reke“ i „Pesme iz bečkog podruma“.  U njegovoj književnoj biografiji su i prozna dela. On je autor romana „Sumrak u bečkom haustoru“ koji je izašao na svetlost dana još 2009. godine. Markov je napisao i nastavak istog naslova, uz dodatak „Baba Boska“. Takođe, tu je i "Vrhovni Srbin". Osim poetskog nerva, Darko je i sportista, što je razlog da se nađe na internet stranicama „Praštanja uspeha“. Bavi se biciklizmom, dakle, izvorni je sportista,  ali nije takmičar i borac za medalje.  Štaviše, ljubitelj je zdravog života i prirode, a njegov životni stav podudara se sa našom idejom da promovišemo sve što je u vezi sa lepotom, sportsko-rekreativnim aktivnostima i čovekoljubljem

U Pančevo je  Darko Markov došao zbog monodrame „Sumrak u bečkom haustoru“, čiji je autor i interpretator. Kada je njegov roman „Sumrak u bečkom haustoru“ naišao  na izuzetan prijem čitalačke publike, tematika ovog dela postala je nedovoljna za Darkovo umetničko prikazivanje ljudskih sudbina u disjaspori. Zato se opredelio  da se oproba i u dramskoj umetnosti, odnosno da napiše i  monodramu o gastarbajterima, koju sam izvodi na daskama koje život znače. U našem gradu (koji je i njegov, baš kao i selo Kačarevo) predstavu je veoma uspešno održao u ambijentu dvorišta pančevačkog Narodnog muzeja.

 Kad sam stigao u Beč, igrom slučaja, zaposlio sam se u jednoj fabrici. Sve je izgledalo kao u onom filmu Čarlija Čaplina: Ne smeš da se osvrneš, jer na traci odmah dolazi do neke komplikovane situacije, grešeke u procesu. Bio sam prinuđen da se u tom paklu trošim pune tri godine. Tu sam video te naše ljude i njihove sudbine. Tu je bio taj klik, to iskustvo koje sam stekao upoznavajući kapitalizam sa te mračne strane. Zapravo, to me je odvelo u svet književnog dela.

MUKE I BRUKE RASELJENIH SRBA

Svima nama, koji smo gledali ovu predstavu, teško je  u nekoliko rečenica prepričati sadržinu Darkove monodrame, ne zato što je reč o komplikovanom štivu, već što „oni“, to jest Srbi, „tamo daleko“ bolje shvataju suštinu autorovih reči i poruka. Poznat im je taj bečki milje, a lako im je da  prepoznaju sami sebe. Sociološka drama i psihološki triler - tako bi u najkraćem Darko Markov opisao svoje delo koje predstavlja publici tokom osamdeset minuta trajanja ove monodrame. Svega tu ima, najviše gastarbajterskih muka, ali i - bruka.

Da nije reč samo o podsmehu kojem izvrgava zemljake, već ozbiljnoj analizi naših ljudi u dijaspori, neka posluži činjenica da je monodrama „Sumrak u bečkom haustoru“ prikazana i u prestižnom „Akcent teatru“ koji u glavnom gradu Austrije, važi za dom najboljih zbivanja, kad je reč o pozorišnoj umetnosti. Izvođena je mnogo puta, naravno i u Srbiji, a do sada je videlo više od šest hiljada posetilaca. Posle odgledane monodrame, naš subjektivni stav je da je Markov ostavio odličan utisak. Skoro devedeset minuta držao nam je pažnju, vodio kroz tmurnu svakodnevicu „naših“ Bečlija i ukazao na apsurdnost života mnogih zemljaka koji tamo provode svoj vek.

Da je ovaj sadržaj i te kako naišao na interesovanje publike, tamo i ovde, neka posluži činjenica da se po njemu uveliko snima (praktično je posao pri kraju) dokumetarno-igrani film istog naslova. S obzirom na to da je Markov i vrsni kolumnista bečkih dešavanja, u planu je da izda knjigu s ovim materijalom.

 Pričam priču o nama, čak i o sebi. Mnogo toga je baš autobiografsko. Tragedije koje imamo ovde, imamo i tamo - u Beču. Takođe, imamo neprikosnovene vođe, mislim na naše ljude kojima ne može niko ništa. Motkama moramo da ih teremo. Stalno je ta jedna te ista priča o tome kada ćemo da iskoristimo taj naš potencijal.

UMETNIČKA, ALI I SPORTSKA DUŠA

E, sada se, možda, pitate kakve veze ovaj pisac i glumac ima sa sportom i otkud on u „Praštanju uspeha“. Ima, ima, nego šta! Darko se bavi biciklizmom, dakle, izvorni je sportista. Doduše, on nije takmičar, već ljubitelj zdravog života i prirode, a njegov životni stav podudara se sa našom idejom da promovišemo sve što je u vezi sa lepotom, sportskim aktivnostima, rekreacijom i čovekoljubljem. Ako je neko  spreman da na biciklu provede dane, vozeći relacije od više stotina kilometara, onda tu nije reč samo o sportu, već o podvigu.

Sa Darkom sam se prvo upoznao preko „telefonske žice“. Ni on, kao ni mnogi vrhunski umetnici, ne može da živi od svojih književnih ostvarenja, pa dosta vremena provodi taksirajući po Beču. Osim inspiracije do koje dolazi, na takav način, zarađuje i za život. Elem, pre njegovog dolaska u Pančevo, Branislav Putić, jedan od najboljih srpskoh frizera i prijatelj Markova, upućuje me na čoveka iz našeg komšiluka – Kačarevca. Kasnije sam saznao da je Darko Markov rođen u austrijskoj prestonici, ali, kako sam ističe, više voli da za sebe  kaže da je  Pančevac.

Dok smo razgovarali telefonom, jer sam želeo da mu pomognem oko najave njegove monodrame u našem gradu, odmah sam shvatio da je reč o eruditi, vrsnom intelektualcu koji sve što radi temelji na istini. Dogovorili smo se da se nađemo u Pančevu i porazgovaramo za naš sportski portal „Praštanje uspeha“. Dok sedimo u predivnoj bašti kafea „Braziliero“, u centru grada na obalamaTamiša, posluženi smo gvatemalskim espresom. To je ukusan napitak, redak na ovom našem prostoru, a zanimljivo je da je vodi, koju pijemo uz espreso, dodata nana. Sve nekako u tom objektu deluje svetski, a opet nenametljivo i blisko. Dobar ambijent za intervju s jednom umetničkom i sportskom dušom.

Darko, na početku našeg razgovora  želim da te pitam kada se dogodio trenutak kada  si odlučio da beležiš sve ono što se dešava oko tebe, da nešto poručiš javnosti i da književnim jezikom prikažeš  našeg čoveka u dijaspori?

- Kad sam stigao u Beč, igrom slučaja, zaposlio sam se u jednoj fabrici. Sve je izgledalo kao u onom filmu Čarlija Čaplina. Ne smeš da se osvrneš, jer na traci odmah dolazi do neke komplikovane situacije, grešeke u procesu, a to neminovno dovodi do novih negativnih pojava. Bio sam prinuđen da se u tom paklu trošim pune tri godine. Tu sam video te ljude, njihove sudbine. Tu je bio taj klik, to iskustvo koje sam stekao upoznavajući kapitalizam sa te mračne strane. Zapravo, to je bila ta inicijalna kapisla koja me je odvela u svet književnog dela. Naravno, način života  naših ljudi u Beču bio je pomalo neobičan i fascinanatan.

 Ništa ni u Beču nije bolje.Tamo umetnik možda malo bolje živi, ali nije to ono pravo. Dug je taj proces gde nema pardona. Ne mogu ja da pričam kako patim i loše živim, i da se nadam da će me ljudi razumeti. Zapad nudi neki drugi pragmatizam, a možda, u neku ruku, to je i dobro za nas. Tu se pojavljuje taj bunt, pa krećeš da konobarišeš ili taksiraš. Posao koji radim koristim  da stvaram. Uglavnom, otpor daje mogućnost da pišem. Retko ko se ostvario, a kome je to uspelo u Austriji, taj je zaista uspeo. Samo, da se ne zavaravamo, i tamo ima dosta politike i važno je koja partija je na vlasti, i ko će dobiti na izborima.

PIŠUĆI O RASEJANJU, PRIČAM I O SEBI

Šta to, u stavari, znači?

- Dakle, evo primera. On, taj neki naš čovek, krene u petak noću i ide za, recimo, Zaječar, ili tako neki grad koji nije baš blizu. Stiže u subotu ujutro, onda ide pravo na njivu, uradi šta je potrebno i u nedelju se odmah vraća u Beč, kako bi u ponedeljak ponovo bio na radnom mestu. Zatim, ti stanovi u kojima naši ljudi žive, taj smeštaj nedostojan čoveka, sve je to bila inspiracija koja se sama nametala. Beč je bio paklen 90-tih godina prošlog veka. Da bi samo ušao u neki od tih stanova, trebalo je imati 30.000 evra. Švabe su to maksimalo koristile. Takve sudbine, pomešane  emocije, samo su doprineli da se posvetim pisanju.

Stekao sam utisak da Ti, koliko god pronicljivo skeniraš jednog čoveka, tog svog junaka, zapravo, pričaš priču o većini koja se nalazi negde u inostranstvu, misleći da živi neki bolji život od onoga što je ostavio u domovini. U stvari, to je priča o svima nama. Da li se slažeš?

- Naravno. Pričam priču o nama, čak i o sebi. Mnogo toga je baš autobiografsko. Tragedije koje imamo ovde, imamo i tamo - u Beču. Takođe, imamo neprikosnovene vođe, mislim na naše ljude kojima ne može niko ništa. Motkama moramo da ih teremo. Stalno je ta jedna te ista priča. Kad ćemo da iskoristimo taj naš potencijal?

Sedimo u centru Pančeva, u predivnom ambijentu ovog kafea „Braziliero“, pred izvođenje tvoje monodrame. Razmišljam o umetnosti i pitam se  zbog čega književnik često ne može da živi od svog stvaranja?

- To je hroničan usud. Ništa ni u Beču nije bolje. Nemam odgovora na to. Tamo umetnik možda malo bolje živi, ali nije to ono pravo. Dug je taj proces gde nema pardona. Ne mogu ja da pričam kako patim i loše živim, i da se nadam da će me ljudi razumeti. Zapad nudi neki drugi pragmatizam, a možda, u neku ruku, to je i dobro za nas. Tu se pojavljuje taj bunt, pa krećeš da konobarišeš ili taksiraš. Posao koji radim koristim  da stvaram. Uglavnom, otpor daje mogućnost da pišem. Retko ko se ostvario, a kome je to uspelo u Austriji, taj je zaista uspeo. Samo, da se ne zavaravamo, i tamo ima dosta politike i važno je koja partija je na vlasti, i ko će dobiti na izborima. E, sad, ja sam imao sreću, jer sam pogodio tematiku. U početku sam imao jedan stav, ali, čim sam došao do ove priče, do ove teme, sve je krenulo na bolje.

 Takođe će uskoro izaći i knjiga bečkih pripovedaka. Lično, 70 procenata svojih ambicija i planova sam već ostvario. Shodno svojim mogućnostima i vremenu, zadovoljan sam. Skoro sve što sam uradio sa svojim saradnicima, uspeli smo bez evra, što se kaže. Reč je o golom entuzijazmu. Treba reći da sam kroz svašta  prošao. Neki me otvoreno mrze, prete. Pozivao sam ih sve na pošten razgovor, da suočimo argumente, da kažu, šta nije istina u mojim delima, ali niko od njih nije smeo da izađe na megdan, što bi se reklo.

USKORO I DOKUMENTARNO-IGRANI FILM

Što bi se reklo, ti si veoma plodan umetnik. Pišeš, glumiš, baviš se produkcijom, dosta toga si već uradio, a postoje i ozbiljni planovi za budućnost. Blizu si kraja jednog velikog projekta, zar ne?

-Tako je, reč je o filmu! „Sinema prodakšn“ i „Al Džazira“ su stali iza svega. Planovi su bili ambiciozni, ali smo smo to morali malo da prilagodimo novonastalim uslovima. Uglavnom, reč je o dokumetrano-igranom programu, u devet epizoda, koje matricu crpe iz moje dve knjige. Ja sam tu i protagonista, a biću, možda, i bezobrazan kad kažem da to nije  ono što sam očekivao. Ipak, nadam se da će film izazvati pažnju, a onda, možda, usledi i ono najbolje od moje umetnosti, čemu se iskreno nadam.

Kojim tempom ide ta realizacija?

- Malo kasnimo. Trebalo je već sve da se završi. Ipak, postoje ti organizacioni problemi na koje teško možemo da utičemo. Sad se radi na montaži i nekim „kozmetičkim“ detaljima. Inače, reditelj je Mladen Đorđević. Ako me pitaš šta ja radim samostalno, onda bih izdvojio svoj novi komad. Takođe, izaći će i knjiga Bečkih pripovedaka. Lično, 70 procenata svojih ambicija i planova sam već ostvario. Shodno svojim mogućnostima i vremenu, zadovoljan sam. Skoro sve što sam uradio sa svojim saradnicima, uspeli smo bez evra, što se kaže. Reč je o golom entuzijazmu.

Ipak, nije bilo lako ni na ličnom planu. Neki nisu dobronamerno videli kako ih predstavljaš?

- Tačno je to. Kroz svašta sam prošao. Neki me otvoreno mrze, prete. Pozivao sam ih sve na pošten razgovor, da suočimo argumente, da kažu, šta nije istina u mojim delima, ali niko od njih nije smeo da izađe na megdan, što bi se reklo.

 Još kao dečak dok sam živeo ovde, dobio sam od bake bicikl na poklon. To je za mene bio poklon nad poklonima. Sećam se da sam ga vozio na relaciji Crepaja - Novo Selo. Kad sam video taj ravan put,  on je bio moja neviđena inspiracija. Sećam se, takođe, uske staze, kraj same pruge za Crepaju. Miris tih pružnih pragova nisam ni danas zaboravio. Kasnije, kad sam stigao u Beč, kupio sam bicikl i počeo da otkrivam nove staze. Koliko su samo lepo sređene, prilagođene za vožnju i uživanje! Nepoznati predeli su me stalno inspirisali.

BICIKLOM I DO 150 KILOMETARA DNEVNO

E, sad, u našem razgovoru dolazimo do detalja koji su meni, kao čoveku sporta, veoma zanimljivi. Naime, Ti si biciklista, entuzijasta, da Te tako nazovem. Kada si kod sebe otkrio taj talenat i shvatio da vožnja bicikla ne mora da bude samo u vezi s trkom?

- Odavno. Još kao dečak dok sam živeo ovde, dobio sam od bake bicikl na poklon. Reč je o „Toskani“. To je bio poklon nad poklonima. Sećam se da sam ga vozio na relaciji Crepaja - Novo Selo. Kad sam video tajj ravan put,  on je bio moja neviđena inspiracija. Sećam se, takođe, uske staze, kraj same pruge za Crepaju. Miris tih pružnih pragova nisam ni danas zaboravio. Kasnije, kad sam stigao u Beč, kupio sam bicikl i počeo da otkrivam nove staze. Koliko su samo lepo sređene, prilagođene za vožnju i uživanje! Nepoznati predeli su me stalno inspirisali. Naravno, nije se na tome završilo. Želeo sam više avanture. Ti znaš, a to viđam često i ovde, kad one bake i deke obuku biciklistička odela, pa zajašu svoje moćne „mašine“ - pa udri! Ja nisam iz te priče. Za mene je vožnja uživanje, prilika da se opustim, upoznam nove predele i ljude, da saznam nešto novo. To mene motiviše da sate provedem u prirodi i uživam. Otkrio sam da biciklom, na relaciji Beč - Beograd, ima i te kako šta da se vidi. Ne izgledam kao klasičan biciklista, ali pređem po stopedeset kilometara dnevno.

Interesantno je da si otkrio  Češku, kao dostojnu destinaciju za vožnju bicikla. Šta nam možeš o tome reći?

-To je zanimljivo. U potrazi za kvalitetnim pivom, otisnuo sam se u  susednu zemlju Austrije. Tako sam saznao za Bitov, reku Dia. Priroda je prelepa. Da, bilo je to otkriće, i to ono pravo.

A da li razmišljaš da napišeš nešto o tim avanturama, konkretno, šta ti se dešavalo na putu Beč - Pančevo?

- Već sam počeo nešto da radim, kada je reč o toj temi. Pisaću u četiri nastavka, jer ima mnogo toga zanimljivog. Evo jednog detalja za tvoje čitaoce. U Mađarskoj mi je pukla guma, a nemam alat da popravim. Guram bicikl do prvog sela, nekoliko kilometara. Naravno, orijentir mi je crkva, a kad sam stigao, vidim i kafanu. Prvo nailazim na jednog Autrijanca. Pitam ga da slučajno nema alat i dobijam potvrdam odgovor. Vadi kutiju, ima i flekice za lepljenje gume. Začudim se, kako to, a nije biciklom. No, tako to ide sa nama avanturistima. Sredi se to, posle odosmo zajedno na ručak. Eto, o tome ti govorim, o tom zadovoljstvu hoću da ispričam priču. Naravno, na putu do kuće ima i onih ružnih stvari. Kod Subotice prvo nailaziš na ogromno đubrište, a i to pokazuje da sam stigao u domovinu. Razmišljam o tom odnosu. Česi, Austrijanci, Mađari, to ne bi dozvolili. Brinu o svome, makar je i društveno. Čuvaju svoju državu, zemlju. Kod nas je drugačije. Kad pomeneš državu, odmah pomislimo da to treba  opljačkati. Zar nije tako? Na taj način razmišlja naš čovek, na žalost. Ja najviše volim svoju zemlju, ali mi nemamo odnos prema njoj. Imamo potencijal, ali, šteta, nismo daleko dogurali. O tome takođe razmišljam, dok vozim bicikl.

 Za mene je vožnja biciklom uživanje, prilika da se opustim, upoznam nove predele i ljude, da saznam nešto novo. To mene motiviše da sate provedem u prirodi i uživam. Otkrio sam da biciklom, na relaciji Beč - Beograd, ima i te kako šta da se vidi. Ne izgledam kao klasičan biciklista, ali pređem po stopedeset kilometara dnevno. Još je nešto zanimljivo: U potrazi za kvalitetnim pivom, otisnuo sam se u  susednu zemlju, u Češku. Tako sam saznao za Bitov, reku Dia. Priroda je prelepa. Da, bilo je to otkriće, i to ono pravo.

ZAPAD NAS GUTA NA TUŽAN NAČIN

Darko, za tebe ne mogu reći da si klasičan gastarbajter. Znam, ti bar jednom mesečno dođeš kući - u Pančevo, Kačarevo. Kakva te osećanja obuzmu kad se nađeš ponovo ovde?

- Naravno, ima stvari koje su otišle nabolje, ali su neke još gore. Uspeli smo i mi u javnom životu da sredimo dosta toga. Na gore je otišlo ono u ljudima. Poslednjih trideset godina smo mnogo toga izgubili. Generacije naših ljudi su izgubile onaj šarm koji nas je nekada krasio. Zapadna civilizacija nas guta na jedan tužan način. Preterujemo u rijalitima, a to ostavlja traga na generacijama. Imamo mi mnogo potencijala. Mi smo u oblasti muzike, filma, još uvek najjači. Mi nismo svesni da možemo da budemo elita u mnogim stvarima, ali, nažalost, to se ne događa. Mislimo da je svuda preko bolje, da naše ne valja, a naša zemlja je najbolja, najplodnija, ali nema ko to da kanališe, da dovede u pravi okvir.

Stigli smo do kraja našeg razgovora i neizostavnog pitanja o fenomenu praštanja uspeha. Šta nam možeš reći o tome?

- Kad kažemo praštanje uspeha, mi na taj fenomen gledamo istorijski. Mi smo sve naše uspešne ljude rasterali, ako ćemo tako. Tu je previše palanačkog mentaliteta, ali, to je, po meni, globalni fenomen. Svuda toga ima. U Austriji ništa nije bolje, ne znam šta bi bih mogao da dodam. Ne prepoznajemo uspeh i forsiramo krive vrednosti, a to nam se već obija o glavu. Nažalost, ni kao nacija ne prepoznajemo prave vrednosti, i tu je problem. Nemamo startegiju razvoja i o tome treba da razmišljamo. Bar trideset godina unapred, da znamo šta nam valja činiti.

Darko Markov, kao umetnik, ali i kao čovek, svakim svojim potezom i delom, samo veliča lepotu života, ali i upozorava koliko se trošimo - tek tako. Mentalitet se teško menja, navike takođe, ali što pre spoznamo istinu, o nama samima, shvatićemo koliko možemo bolje. Retko ćete naići na čoveka koji svoju dobru energiju želi da podeli, da doprinese da postoji ta opšta sreća, kao što je Markov. On nas, s razlogom, upozorava, i tu je najveća vrednost njegovih promišljanja: Postajemo moderni robovi. Na nama je da izaberemo put.

Razgovarao: Slobodan Damjanov Rora

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić