PANČEVAC SLOBODAN BITEVIĆ, JEDAN OD NAJBOLJIH KARATISTA KOJE JE OVAJ SVET VIDEO

Diskretni junak našeg doba je među nama

– Ni do jedne titule šampiona nisam slučajno došao. U poslednjih dvanaest – trinaest godina vežbam dva do tri puta dnevno. Nemam letnji ni zimski raspust, a odmor mi dođe kad imam jedan trening dnevno. Ali, ako me pitate da izdvojim najdražu titulu, neka to bude prvo mesto na Svetskom prvenstvu u

Beogradu, 2010. godine. Taj uspeh je nekako posebno uticao na moju karijeru i bio odskočna daska za sve što sam kasnije postigao u karateu

– Pohvalio bih zalaganje Gradske uprave da se sportistima Pančeva stvore uslovi da dođu do vrhunskih rezultata. Zato imamo svetske šampione, evropske prvake… i to je istinska vrednost Pančeva. Sada su tu, pored mene, Anja Crevar, pa Duca Borković i mnogi drugi koji svojim rezultataima opravdavaju sve što je grad izdvojio za sport i sportiste. Pančevački sportsisti se međusobno veoma uvažavaju i kad god sam slobodan, volim da pogledam naše košarkaše, rukometaše i druge svoje prijatelje na sportskim borilištima. Kad odem negde u beli svet, pa kad me pitaju za nekog pančevačkog sportistu, to je najlepše od svega i čast mi je što ih sve poznajem – i što sam iz Pančeva

– Osim karatea, porodicu bih stavio na prvo mesto. Bilo je perioda u karijeri kada sam hteo da odustanem od svega, ali su mi majka, otac i brat bili podrška da savladam sve te krize kroz koje uspešan sportista prolazi.Takođe, veoma sam ponosan što sam uspeo da završim fakultet i što sam trenutno na master studijama. Slobodno vreme uvek provedem uz dobru knjigu, film i druženje sa prijateljima. Putujem često i to me dosta ispunjava, a takođe odlazim sa devojkom na more, planinu…Trudim se da umereno, ali kvalitetno, provedem slobodno vreme

Biće skoro tri decenije kako sam posvećen novinarstvu, ali u svojoj karijeri nisam sreo ljubaznijeg i pristojnijeg sportistu od Slobodana Bobe Bitevića. Kad sam mu telefonski

nagovestio da želimo da ga ugostimo u našem „Praštanju uspeha“ i predstavimo javnosti na drugačiji način od do sada poznatog, pristao je bez razmišljanja. Ipak me je nešto zamolio, u maniru pravog profesionalca: „Imam tokom vikenda važno takmičenje, pa, ako nije problem, da ostavimo naše viđenje za neki drugi dan. Ako vam to ne odgovara, ili remeti planove, samo recite kad želite da se nađemo“. Eto rečenice koja objašnjava karakter izuzetnog sportiste, osvajača zlatnog odličja sa svetskog i evropskog prvenstva, prvaka Balkana, višestrukog šampiona Srbije i već duže od decenije nezamenjivog reprezentativca naše zemlje.

Naravno, razumeli smo asa sa tatamija, odložili intervju za nekoliko dana, a onda se sa njim sreli u Sportskom savezu Pančeva, na radnom mestu, gde se nalazi njegova kancelarija. Slobodan je sada u Savezu zadužen da svi resursi ove ustanove budu uvek dostupni sportistima našeg grada, a samo nekoliko metara dalje je i kultna sala koja je u Pančevu iznedrila najviše karate šampiona, otkada je ovaj sport našao svoje pravo mesto i na našem prostoru.

Bitević je rođen u Alibunaru i nikada do sada nije propustio da istakne Miću Pavlovića, kao svog prvog trenera. Manje je poznato, ali Boba, kako od milošte svi zovu junaka naše priče, kao dečak mnogo je više voleo fudbal od karatea. Ljudi njegovog karaktera, upornosti i konstitucije su rođeni asovi, ali je ipak, čim se obreo u kimonu i na tatamiju, odlučio da se bavi ovom samurajskom veštinom.

Kada je Slobodan Bitević došao u pančevački Karate klub Dinamo počela je priča o istinskom heroju. U već pomenutu salu, u Masarikovoj ulici, kročio je pre 14 godina i do danas je nije napustio. Možda i zbog toga što je ovde zatekao zaista sjajne karatiste, entuzijaste i sportske pedagoge – trenere Ljubišu Milenkovića, Nikolu Krstića, Nenada Sokolovića i Dalibora Poznića. Oni su ga prvi prihvatili, ali je ipak ostalo zapisano, kao neki sudbonosni čin, Bitevićev meteorski uspon počeo je posle upoznavanja sa svetskim i evropskim šampionom Predragom Stojadinovim. Prvo je nizao svetske rezultate u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji, a zatim je sve to ponovio i kao senior. O svim titulama, bar onim od izuzrtnog značaja, možete da se informišete u posebnom tekstu u okviru ovog intervjua.

Da je Slobodan Bitević istinska sportska vrednost, ali i čovek koji i te kako brine o životnim detaljima, pokazuju neke činjenice. On je na vreme završio Fakultet sporta, u srpskoj prestonici, pa sada može da se pohvali titulom profesora fizičke kulture. Za sve što je učinio na promociji sportskih vrednosti, grad Pančevo mu se odužilo na pravi način. Dodeljen

mu je stan, a pre nekoliko godina mu je pripala i Novembarska nagrada, najveće priznanje grada Pančeva. Ipak, ovaj retko uzoran sportista, nije zaboravio ono najbitnije, da svom sagovorniku uvek skrene pažnju, kad je u prilici da govori za medije, koliko je važan uticaj porodice na sve što je postigao. Nedavna odluka Međunarodnog olimpijskog komiteta da karate uvrsti u svoju familiju sportova obradovala je mnoge, a odlazak na OI u Tokijo, 2020. godine, postao je Bitevićev prioritet.

EVO ZAŠTO JE BOBA VELIKI
– Osvojio je Prvo mesto u kategoriji do 84 kg, na SVETSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, oktobra 2010. god. u Beogradu.
– Prvo mesto ekipno, na SVETSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU. oktobra 2010. god. u Beogradu.
– Prvo mesto u kategoriji plus 84 kg, na EVROPSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, 2015. u Istanbulu.
– Prvo mesto u kategoriji minus 80 kg, na EVROPSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, 2012. u Cirihu.
– Prvo mesto u kategoriji minus 76 kg, na EVROPSKOM KADETSKOM PRVENSTVU, 2006. u Podgorici.
– Drugo mesto ekipno, na SVETSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, 2010. god. u Tokiju.
– Drugo mesto u kategoriji do 84 kg, na SVETSKOM STUDENTSKOM PRVENSTVU, 2010. god. u Podgorici.
– Drugo mesto u kategoriji do 80 kg, na EVROPSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, 2008. u Talinu.
– Drugo mesto ekipno, borbe na EVROPSKOM JUNIORSKOM PRVENSTVU, u Trstu, u Italiji.
– Treće mesto u kategoriji minus 76 kg, na SVETSKOM KADETSKOM PRVENSTVU, 2005. u Limasolu.
– Treće mesto u kategoriji plus 84 kg, na EVROPSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, 2014. u Tampereu.
– Treće mesto u kategoriji mius 84 kg na EVROPSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, 2012. na Tenerifima.
– Treće mesto ekipno borbe na EVROPSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, 2016. u Monpeljeu.
– Prvo mesto u kategoriji do 84 kg na BALKANSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU ( septembra 2010. god. u Loutraki u Grčkoj )
– Prvo mesto ekipno borbe na BALKANSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, septembra 2010. godine, u Loutraki u Grčkoj.
– Drugo mesto u kategoriji do 80 kg na BALKANSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, u Veriji, u Grčkoj.
– Treće mesto ekipno borbe, na BALKANSKOM SENIORSKOM PRVENSTVU, u Veriji u Grčkoj i još mnogo, mnogo titula na balkanskim prvenstvima i prvenstvima Srbije.

Sa Bobom je lako razgovarati, pa nam nije bilo nimalo teško da ga predstavimo u „Praštanju uspeha“ kao Asa iz komšiluka. Dok je naša Ivana Ogrizović, kao i uvek, na jedinstven način fotografisala našeg diskretnog heroja, ja sam se malo primakao kako bih dao sebi na važnosti, ali, priznaćete, reč je o fotografijama koje se ne sreću često u medijima. Razgovor smo vodili baš u čuvenoj sali Sportskog saveza, na mestu koje najbolje oslikava život sportiste kakav je Slobodan Bitević. Ne zamerite što sam sa Bobom bio na ti.

Odabrao si karate i uspeo! Kad bih Te zamolio da neko dete privoliš ovom atraktivnom borilačkom sportu, koju bi argumentaciju koristio?

– Odmah bih naglasio da je reč o prelepom i plemenitom sportu, da karate ima ubedljivo najviše pristalaca, kad je reč o borilačkim veštinama, kao i da bavljenje karateom omogućuje pravilan psiho-fizički razvoj. Baveći se karateom, dete se pravilno formira. Takođe, kroz ovaj sport steći će radne navike i naučiti da poštuje protivnika. To će mu kasnije, kroz život, i te kako mnogo značiti.

To je u redu, ali šta bi još izdvojio kao posebnost i zašto je on toliko popularan u svetu i kod nas?

– Evo jednog interesantnog podatka, a veoma je aktuelno to što ću vam sada reći. Mene za dve nedelje, tačnije, od 25 – 28. oktobra, očekuje Svetsko prvenstvo u austrijskom gradu Lincu. Učestvovaće više od hiljadu takmičara iz 120 zemalja. Podatak je to za nevericu. Milioni ljudi na planeti vežbaju karate, i on je po poznatim podacima jedan od najmasovnijih sportova koji se upražnjavaju. To je najmasovniji borilački sport u svetu, a posebno mi je drago što će se na narednim Olimpijskim igrama u Tokiju, naći u programu ove najuglednije sportske manifestacije. Na taj način će se priča o karateu u potpunosti zaokružiti, a pažnja javnosti još više fokusirati. Tako će naš sport dobiti potrebnu pažnju još više, a sasvim sigurno podići će se još više sam kvalitet ove atraktivne veštine.

Mladima često nije jasno da se samo mukotrpnim radom stiže do vrhunskog rezultata. Koliko je tebi trebalo vremena da stigneš do ovog saznanja?

– Trebalo mi je dosta vremena. To sam tek shvatio u srednjoj školi, kada su počela prva velika odricanja. Živeo sam u Alibunaru, a svaku noć sam putovao na treninge u Pančevo, dok sam tokom dana vežbao u svom mestu. Četiri godine je to trajalo, sve dok se nisam i definitivno preselio u grad na obalamaTamiša i Dunava. Trebalo je uskladiti školske obaveze, i sve što ide uz karate, a ja sam već tada bio

reprezentativac. Ipak, imao sam cilj: da uspem, da dam dvesta odsto, a ne sto posto svojih mogućnosti. Sad je jasno da je to bilo delotvorno. Svojim primerom sam želeo da pokažem deci i mladim sportistima da se mnogo toga može, ali odricanja su nezaobilazna. Dakle, u srednjoj školi sam sve shvatio, a najbolje sam tu lekciju naučio na fakultetu. Imao sam dva do tri treninga dnevno i svakodnevno odlazio u Beograd na DIF. Nisam imao nikakvih privilegija, naprotiv. Znaju mnogi koliko je to težak fakultet, ali meni je pomogao da teorijsko znanje spojim sa praktičnim, što mi je mnogo značilo kasnije, u karijeri. Svi su znali ko sam i da me ostali sportovi baš i ne zanimaju previše, ali svaki od tih predmeta sam morao da prođem na ispitima i savladam kako bih stigao do diplome. Ipak, požrtvovanjem i životnim stavom sam to uspeo i sad sam ponosan na taj deo svog života. Postao sam profesor fizičkog vaspitanja. Zaista, put je izuzetno težak, istina još teža. Ali, kada se sami pogledate u ogledalo, najbolje razumete koliko ste u nečemu uspeli, a koliko ne.

U svetu profesionalizma vladaju surovi uslovi. Nema mesta improvizacijama, ako se želi najviši nivo. Do koje titule si ti najteže stigao?

– Svaka mi je teška i draga na svoj način. Ni do jedne nisam slučajno došao. Da sam, recimo, imao neki slab žreb ili tako nešto. Naprotiv, u poslednjih dvanaest – trinaest godina vežbam dva do tri puta dnevno. Maksimalno sam posvećen tome što radim, nemam letnji ili zimski raspust, a odmor mi dođe kad imam jedan trening dnevno. Ali, ako me pitate da baš nešto izdvojim, neka to bude Svetsko prvenstvo u Beogradu, 2010. godine. Taj uspeh je nekako posebno uticao na moju karijeru i bio, što se kaže, odskočna daska za sve što sam kasnije postigao u karateu. Sa najvećih svetskih takmičenja do danas osvojio sam pet značajnih medalja, ali ta beogradska je zaista nešto posebno. Izuzetno mi je draga i zbog toga što je prvenstvo održano u našoj zemlji. Jesto to nosilo posebnu odgovornost, ali zato mi je ona i tako

prirasla srcu. Tada sam imao nepune 22 godine, ali znao sam da moram da budem najbolji i tako je i bilo. Ima tu jedan detalj koji me, možda, najviše i opredeljuje da istaknem ovo zlato. Dve nedelje pre početka takmičenja dostigao sam punu formu, i to je bilo malo zabrinjavajuće. Ipak, Predrag Stojadinov, moj trener, uspeo je da me usmeri, da me relaksira do starta, pa sam na tatami izašao u najboljem izdanju, a ostalo je sve poznato.

U sportu kojim se baviš osvojio si sve što se može. Nema tog odličja koje nije u tvojoj riznici. Ipak, čini mi se da bi odličje

iz Tokija, sa sledećih olimpijskih igara, moglo da bude kruna karijere?

– Naravno, u pravu ste. Ponoviću, izuzetno mi je drago što sam deo sporta koji postaje olimpijski. Mislim da je karate zaslužio mnogo ranije da budeo deo te porodice, jer se već dvadeset godina priča o tome. Sad se samo nadam da će dugo biti olimpijski sport. Najmasovniji borilački sport u svetu, kao i kod nas, to je zaslužio. Trenutno imam 28 godina, a u Tokiju ću imati nepune 32. Smatram da su to najzrelije godine za jednog karatistu i da ću uspeti da ostvarim svoj san. Već dosta dugo sam u seniorskim vodama, mnogi me prate i možda misle da sam se zasitio karatea, ali to svakako nije tačno. Imam previše motiva u narednih četiri godine da se sprememim, da učestvujem na mnogim svetskim i evropskim prvenstvima, ali glavni cilj će mi biti Tokio. Nadam se da ću medaljom iz dalekog Japana završiti karijeru.

Nema sumnje, ti si izuzetan sportista, jedan od najvećih koje je Srbija ima. Već smo govorili o medaljama, uspesima. A, šta te okupira izvan sportskog života? Čemu si još posvećen?

– Porodicu bih stavio na prvo mesto. Majka, otac i brat imaju posebno mesto u mom životu. Bilo je perioda u karijeri kada sam hteo da odustanem od svega. Ipak, oni su mi bili podrška da savladam sve te krize kroz koje uspešan sportista prolazi i uvek sam im zahvalan na iskrenoj podršci.Takođe, veoma sam ponosan što sam uspeo da završim fakultet i što sam se ostvario i na tom planu. Trenutno sam na

master studijama, nastavljam sa školovanjem i želim da se i dalje obrazujem. Volim da se družim. Slobodno vreme uvek provedem kvalitetno, uz dobru knjigu, izlascima sa prijateljima, kad god to mogu. Volim da pogledam dobar film, i to me opušta. Putujem često i to me takođe

dosta ispunjava. Odlazim sa devojkom na more, planinu… trudim se da umereno, ali kvalitetno, provedem slobodno vreme.

Stekao sam utisak da danas mladi mnogo vremena provedu beskorisno. Da ne shvataju koliko bi mogli pametnih stvari da urade za sebe, a ne samo da razmišljaju o provodu? Da li se slažeš s ovom konstatacijom?

– Tačno je to. Život suviše kratko traje i treba ga mnogo sadržajnije potrošiti. Mladost – ludost, što se kaže, ali sve to nekako brzo prođe, a onda se pitaju, ej, pa šta je sad ovo. Izgubili su najbolje godine ni na šta. Iskreno, nikada nisam bio ljubitelj beskonačnih izlazaka koji ničemu ne doprinose. Nisam proslavio svoj 18. rođendan, nisam bio na mnoštvu drugih svečanosti dragih ljudi, jer sam smatrao da postoji nešto još bitnije, a sad sam siguran da sam bio u pravu. Pitanje je, da li je to uopšte i zabava za njih?! Posebno je uočljivo koliko su se koncentrisali na te rialiti prigrame i ostale slične zabave, a ne rade ništa da sebi stvore kvalitetniji život. Žao mi je što je to tako, ali sreća je što još uvek ima mladih koji su okrenuti pravim vrednostima, koji uživaju u sportu, umetnosti i nekim drugim životnim segmentima koji će im pomoći da postanu bolje ličnosti.

NIKO KAO TRAJČE

Već smo završili razgovor, isključili diktafon, a onda je Slobodan Boba Bitević želeo još nešto da doda: “Molim Vas, želeo bih da kažem nekoliko rečenica o treneru Ljubiši Milenkoviću, našem Trajčetu”. Naravno, ponovo smo uključili snimač glasa i zabeležili ove Bobine reči zahvalnosti:

– Ovim putem želim da se zahvalim za sve što je Trajče učinio za karate u Pančevu i za mene lično. On je primer kako jedan čovek, izuzetan sportista, na pravi način prenosi znanje, koliko se kao čovek trudi da bude od koristi svima nama. Posle karijere, on je nastavio da trenira, svakodnevno je u sali, što je fantastično. Posvećen je maksimalno karateu i nama, odgovoran i izuzetan čovek u svakom smislu. Voleo bih da moj život posle karijere bude sličan njegovom, jer je on svetao primer kako se može biti samuraj u savremenim životnim okolnostima.

Pančevo je grad sporta. Postali smo poznati po vama sportistima i van granica Srbije. Kako to tumačiš?

– Izdvojio bih izuzetno zalaganje Gradske uprave da se nama sportistima stvore uslovi da dođemo do vrhunskih rezultata. Takav odnos je do sada bio za svaku pohvalu. Teško je danas pronaći novac, ulagati u sport i sportiste, ali Pančevo to čini i svi mi smo veoma zahvalni zbog toga. Konkretno, mi karatisti imamo mogućnost da se kvalitetno pripremamo, odlazimo na najveće sportske smotre, a to je od presudnog značaja za svakog ko želi uspeh. Ulaganja su velika, a veoma mi je drago što sportisti uzvraćaju. Imamo svetske šampione, evropske prvake, i to je istinska vrednost Pančeva. Sad su tu Anja Crevar, pa Duca Borković i mnogi drugi koji svojim rezultataima opravdavaju sve što je grad Pančevo izdvojio za sport i sportiste. Takođe, volimo i poštujemo jedni druge. Sportsisti se međusobno veoma uvažavaju. Kad god sam slobodan, volim da pogledan našee košarkaše, rukometaše i druge svoje prijatelje na sportskim borilištima. Posebno mi je drago kad odem negde u beli svet, što se kaže, pa kad me pitaju za nekog pančevačkog sportistu. To je, u stvari, najlepše od svega i čast mi je što ih sve poznajem – i što sam iz Pančeva.

Na kraju našeg razgovora stižemo do neizbežnog pitanja. Naš sajt se zove „Praštanje uspeha“. Bobo, umemo li mi da oprostimo tuđ uspeh?

– Ne, mislim da ne i to nam je velika boljka. Možda ću biti malo surov što ću reći, ali uspeh se najmanje prašta. S druge strane, neuspeh se slavi, a to me posebno boli. Mnogo toga kreće iz porodice i vaspitanja. Ako su vas roditelji pravilno vaspitali, usmerili ka pravim vrednostima, biće vam drago kad bilo ko ostvari uspeh. Tako bar ja razmišljam. Po meni, tuđ uspeh treba da vas raduje kao sopstveni. Iza svakog uspeha, ma gde je on postignut – u sportu, na fakultetu ili poslovnom planu – to je plod ozbiljnog rada i ulaganja, a to mora da se poštuje. Nažalost, to često nije slučaj. Teško je biti prvi u svojoj ulici, a kamoli u svetu ili Evropi. Imamo sjajne matematičare, talentovane muzičare, poslovne ljude, izuzetne talente u mnogim kategorijama i njih moramo da negujemo, a ne da njihov uspeh gledamo kroz prizmu sujete. To je porazno,

i zaista bih voleo da se svest kod naših ljudi promeni.

Na kraju ovog veoma zanimljivog razgovora recimo i ovo: Karate je sport izuzetnih, meč traje svega tri minuta i borac u tom periodu morat da pokažete sve što ume. Nije reč samo o snazi, već i o intelktualnom kapacitetu. Bitević svojim nastupima dokazuje da ume da koristi sve svoje potencijale, a mozak mu je najčvršći organ. Mladi as već dugo širi svoj uticaj. Sport donosi mnogo toga lepog, a posebno kada dobro postane bolje. Da bi delovi održali celinu, Boba ističe i svoja putovanja koja ga dodatno oplemenjuju. Već pet putnih isprava je ispunjeno. Daleki istok, Japan posebno, u srcu su ovog Pančevca. Kolevka karatea nije slučajno voljena destinacija Bitevića, ali tek da se zna – Cirih mu je omiljeni evropski grad. Možda i zbog titula koje je tamo osvajao.

Sve u vezi sa Slobodanom Bitevićem izgleda lako, a to je zato što je složeno pretvorio u jednostavno. Stekli smo utisak da je uspeo upravo zbog toga što je spreman da se i dalje menja – na bolje.

Razgovor vodio Slobodan Damjanov, a fotografisala Ivana Ogrizović