sportski magazin

Dušan Belić – Traganje za smislom fudbalske igre

DUŠAN BELIĆ JE NEKADA NA DINAMOVOM GOLU ČINIO ČUDA   I ODUŠEVLJAVAO FENOMENALNIM ODBRANAMA, A SADA, NA MESTU NOVOG SPORTSKOG DIREKTORA, IMA  (NE)MOGUĆU MISIJU DA „BRZI VOZ“ ŠTO PRE STIGNE DO SUPER LIGE SRBIJE

 

   Traganje za smislom fudbalske igre

 

Karijera Dušana Belića je zaista zanimljiva i bogata: Pokazao je golmanski dar još kao dečačić u igri s vršnjacima, na travnjacima Koteža dva. Kao i mnogi pančevački fudbalski talenti, počeo je u PSK-u, a onda je sa svega 16 godina uspešno branio gol prvog tima Dinama. Usledio je odlazak u Beograd, u redove Hajduka sa Liona, gde je proveo četiri godine. Nakratko se vratio u rodni grad, pa skoro deset godina boravio u Belgiji, braneći za klub Sent Truden. Potom se  dve sezone obreo  u Kanadi, gde je s velikim uspehom čuvao mrežu „Belih orlova“ iz Toronta. U ovom srpskom klubu je bio „alfa i omega“, a zabeleženo je da je ovde uspešno sarađivao sa legendarnim Dragoslavom Šekularcem. Belić je, uglavnom zbog sinova koji su od njega nasledili ljubav prema fudbalu, živeo i u  u Sloveniji, Engleskoj i Škotskoj. Na kraju prebogate karijere, vratio se u Srbiju, a nedavno je  prihvatio da bude novi direktor FK Dinama 1945 

 

Kada je pre desetak dana Pančevom prostrujala vest da je Dušan Belić, fenomenalni i već sada legendarni čuvar Dinamove mreže,  postavljen na mesto direktora Fudbalskog kluba Dinamo 1945, mnogi su se navijači pančevačkih plavo-belih, a posebno  poznavaoci fudbalskih prilika u našem gradu zaista obradovali. Samo njegovo prisustvo na Gradskom  stadionu, mada je tek započeo mukotrpan i neizvestan direktorski posao, budi optimizam i nadu da će popularni pančevački „Brzi voz“ najzad stići do željenog  cilja. Istina, mnogo su čelnici ovog uglednog sportskog kolektiva uložili poslednjih godina, ali je  rezultat, kao živi pesak, uvek nekako  izmicao iz ruku. Iako je svima jasno da je u aktuelnoj sezoni nemoguće očekivati da domaći srpskoligaš može do ranga više, ovde se veruje da se Belićevim dolaskom mogu očekivati bolji dani u ostvarivanju dugogodišnjeg neostvarenog fudbalskog sna . Uostalom, on se već istakao u mnogim sredinama gde je vodio  sportski sektor, pa  zato nije nemoguće ni u rodnom Pabnčevu, s obzirom da je dete Dinama, kao i veliki prijatelj sa Goranom Janjovićem i Nenadom Jovančevićem, sadašnjim prvim ljudima kluba, kao i Dušanom Đokićem, šefom stručnog štaba Dinama 1945.  Reklo bi se da je ovde  krug zatvoren i sve je spremno da se od iduće sezone pokrene algoritam koji se decenijama manje – više strpljivo čeka: Da se  Dinamo 1945 ubrzo nađe u društvu Zvezde i Partizana. Istina, često dođe do nesporazuma između stvarnosti i očekivanja, ali, kako rekosmo, Dušan Belić ima nešto što je do sada falilo, da uz sve stručnjake i entuzijaste  u klubu, posebno darovite igrače, najzad stigne  do cilja. Znate, fudbal može da bude spektakl, ali ga  treba u dušu  poznavati. Ko to u Pančevu ume bolje od Dušana Silnog?!

 

              

  FUDBALSKA OSVAJANJA  DUŠANA SILNOG

 

Junak naše priče zavoleo je loptu kao dečak, jureći za neodoljivom „buba marom“  po travnjacima naselja Kotež, gde je u okruženju solitera bila njegova kuća. Poput mnogih njegovih drugara, najpre se  našao u pančevačkom PSK-u, u to vreme najstarijem fudbalskom kolektivu u Pančevu, ali, kako to obično biva sa talentovanim dečacima u gradu na obalama Dunava i Tamiš, uvek se ubrzo nađete u najpopularnijem klubu – u Dinamu.  Već sa 16 godina je branio za prvi Dinamov tim i, s obzirom na ogroman talenat, nikoga to nije začudilo. Usledio je odlazak u beogradski Hajduk sa Liona , gde je proveo četiri godine. Na kratko se vratio u rodni grad, pa skoro deset godina proveo u Belgiji, braneći za klub Sint-Truidense VV. Potom je dve sezone u Kanadi branio, za „Bele orlove“ iz Toronta (jedno vreme je bio alfa i omega tog kluba) kad je sarađivao sa Dragoslavom Šekularcem, legendarnim driblerom, drugom Zvezdinom zvezdom, čarobnjakom na fudbalskom terenu, koji je nedavno preminuo. Na kraju karijere vratio se u Srbiju,  ostao u fudbalu, jer voli i ume, ali i zbog sinova – Kristijana, Luke i Ognjena –  od koji dvojica  profesionalno bave najvažnijom sporednom stvari na svetu. Zbog njih je  jedno vreme živeo u Sloveniji, te Engleskoj i Škotskoj. Kristijan je i dalje na ostrvu (Vesthem), dok Luka svoju sreću traži u Grčkoj. Treći Dušanov naslednik, Ognjen, ne bavi se  fudbalom. Iz ovih sažetih biografskih podataka sasvim je vidljivo kakvo je pojačanje ovih dana dobio pančevački Dinamo. Kad se kao dete opredelite za fudbal, postanete golman prvog tima sa 16 godina, pa zbog izuzetnog talenta krenete u fudbalski svet, a onda, posle prebogate internacionalne karijere, ostanete u bliskoj vezi sa fudbalom  i zelenim travnatim pravougaonikom, onda je jasno da je Pančevac Dušan Belić čovek uspeha koji traga za lepotom i smislom fudbalske igre.

Dušana  znam decenijama, moglo bi se reći da smo vršnjaci, iako sam nekoliko godina stariji. Uostalom,  i sam sam kao dete igrao za Dinamo i još tada  sam ga zapazio kao sjajnog čuvara Dinamove mreže,  kao klinca koji je  razumeo i osećao sve što se oko njega zbiva – fudbalski teren i igru. Možemo da diskutujemo, ali, on je svakako jedan od golmana koji je ostavio ozbiljan trag u dresu voljenog kluba. Nikada se nije oprezno skrivao i uvek je bio spreman za najviše domete, da se pokaže koliko vredi i kaže šta misli. Kasnije, kada sam se okrenuo novinarstvu, a on krčio profesionalni put u Belgiji, povremeno smo se sretali. On pripada onoj vrsti ljudi da  kad vas jednom proceni i zavoli, to je zauvek, ma koliko se dugo ne videli.

 

                 NAJVIŠE VREDI POŠTEN I POSVEĆEN RAD

 

Upravo tako se ponašao i prema meni, što mi je godilo. Nedavno me podsetio, dok smo sedeli u zajedničkom društvu, na jednu davnu priču iz našeg druženja. Ranije, zahvaljujući Predragu Miljušu (sada uredniku košarkaške rubrike „Sportskog žurnala“, a nekada novinaru Tempa koji je bio prestižni sportski nedeljnik, ne samo u Jugoslaviji)  povremeno mi je dopušteno da objavim nešto zanimljivo iz  sportskog života Pančeva. Tako je , a Dušan me podsetio na to, izašao i tekst o mom sagovorniku. „Nikada ti to nisam zaboravio“- rekao mi je prijateljski i  iskreno, uz napomenu da u životu vredi sve što radite – ako ste pošteni i posvećeni. Međutim, ima još nešto interesantno u vezi s porodicom Belić. Mnogi to ne znaju, a reč je njegovom ocu  – Milenku. Još pre nego što ću pisati o Dušanu, kao mlad novinar dobio sam zadatak od Aleksandra Maluševića, poštovanog urednika, pre prijatelja nego šefa, svima nama, koji smo imali ili još uvek imamo veze sa sportskim novinarstvom, da napravim priču za novine o senioru Beliću. Nisam poznavao čoveka, pa mi ga je Aca opisao, kao i njegove rezultate u kuglaškom sportu. Upoznao sam ga u kuglani hotela Tamiš, na jednom treningu i shvatio da pred sobom imam legendu ovog sporta u Jugoslaviji. Proslavio je Pančevo, a skromnijeg čoveka nisam sreo u životu. Zaista dobar i častan čovek! Na osnovu mog prvog i konačnog utiska, tekst se napisao sam od sebe, da tako kažem. Sve što je učinio u sportu, izgledalo je kao posledica te činjenice. Nažalost, Milenko nas je napustio pre više od deset godina, ali je sasvim  jasno je čije osobine je nasledio njegov sin Dušan.

Dakle, kao što rekoh, pre neki dan saznao sam lepu vest. Blizak sam s dinamovcima i veoma mi prija što je Dule promovisan u sportskog direktora kluba. Lepo svakako. Sačekao sam nekoliko dana, da se sve malo slegne, da omiriši kancelariju, pa da ga pozovem. „Mislim ja na tebe, brate moj“– kaže mi, a da nisam ni prozborio. Baš tako, lako se dogovorismo da se nađemo i popričamo o časnom putovanju čoveka koji je sačuvao sopstveni identitet. Čekam ga u „Aviv“ parku – uz kafu. Znam da nema mnogo vremena, jer žuri na  prijateljsku utakmicu (Pančevci su slavili protiv Mladenovca sa 7:4), pred start prolećnog dela prvenstva u Srpskoj ligi, grupa Vojvodina. Ima, naravno, i drugih obaveza, ali stiže na vreme, što je u duhu prijateljstva i pravog profesionalca. Hoću da kroz razgovor s njim „prođem“ mnoge teme i dođem do suštine budućnosti Dinama, do konkretizacije osećanja i razumevanja našeg „Brzog voza“.

 

              PLODNA, USPEŠNA I RAZNOVRSNA KARIJERA

 

Imao si plodnu karijeru, branio dugo u inostranstvu. Voleo bih da ovaj razgovor  započnemo nečim što bi Ti posebno istakao kao sopstvenu vrednost dok si nastupao, kao i  šta bi radije zaboravio  da možeš?

– Što se tiče fudbalske karijere, nemam negativnih primera. Sa Dinamom sam tri puta ulazio u viši rang, a sa Hajdukom sam iz četvrte stigao do prve lige. U Belgiji sam sa Sent Trudenom, skoro deset sezona igrao u eliti. Dešavale su mi se, slobodno mogu reći, neverovatne stvari. Branio sam, bivao i centarfor, sudija, direktor, predsednik kluba. Bilo je lepih događanja na pretek. Eto, to su detalji koje bih istakao.

Fudbalski teren je neverovatno prostranstvo. Na njemu ima mesta za dvadest dva igrača, za golove, poteze, uzbuđenja… Ipak, šta presudno utiče da neko slavi, a drugi pognute glave napusti igralište?

– Karakter igrača. Kakav si na terenu, trebalo bi da si takav i van njega. Ja sam oduvek bio fajter, samo me je pobeda zanimala. Naravno, mnogo još toga utiče na pobedu, odnosno poraz. Moraš biti fizički i psihički spreman za svaki susret. Moraš da budeš kompletna ličnost. Talenat je bitan, ali rad i profesionalnost su na prvom mestu.

 

ŠEKI – UČITELJ, TRENER I PRIJATELJ

 

Dušan Belić je jedan deo svoje uspešne karijere proveo i u Kanadi, živeći u Torontu, gde je branio boje poznatog srpskog kluba  „Beli orlovi“. Interesantnost ove priče ogleda se u činjenici da mu je tada trener bio legendarni Dragoslav Šekularac, druga Zvezdina zvezda i možda najpoznatije ime jugoslovenskog fudbala. Kako je francuski, i jedan od prestižnih, planetarno, sportskih časopisa naglasio: Šeki je 1962. na Svetskom prvenstvu u Čileu, po njihovim izveštačima, bio najbolji pojedinac tog, u fudbalu, najbitnijeg nadmetanja, a podsećamo, Jugoslavija je na južnoameričkom kontinertu bila četvrta. Dule mi je sa dosta emocija pričao o popularnom Šekiju koji je na njega ostavio zaista dubok utisak: „Šeki je bio i ostao istinska legenda, redak čovek. Gospodin u svakom smislu. Divno smo sarađivali te dve sezone, i taj period će mi zauvek ostati u sećanju. On nije bio samo moj trener, već iskren pravi prijatelj.

 

Odavno fudbal nije način zabave, pa čak ni onda kada si igrao, a kamoli sada. Kako bi danas opisao ovu igru?

– Fudbal je postao surov. Mesta amaterizmu više nema. Sve je na visokom nivou. Fudbal je, po meni, uvek bio iznad drugih sportova. Danas fudbal ima i dalje dušu, ali je sve više  surovi profesionalazam.

A šta je, onda,  ključ za razumevanje fudbala?

– Reći ću ti. Važno je nailaziti na prave ljude, dobre savetnike. Travnati pravougaonik je naša surova istina. U fudbalu se  manje – više sve se zna: Ko ume da igra, ko ne zna, ko nije u formi. Faktor sreće je veoma važan, kao  i da te povrede zaobiđu. Mnogo je bitno, zato to ponavljam, imati ljude koji stoje iza tebe i tu su da ti pomognu tokom karijere.

Bio si igrač, dugo si u fudbalu. Da dođe sada neki momak, željan odgovora kako da uspe, šta bi mu savetovao?

– Pre svega da bude dobar čovek. Na terenu i van njega. Veruj mi, to je ključ svakog uspeha. Ne možeš da budeš loš čovek a da budeš lider. Često to volim da kažem, fudbal je kao fabrika. Brdo ljudi je iza ili oko tebe. Ako u tom društvu, mnoštvu raznih karaktera, nisi dobar čovek, nećeš ni uspeti. Naravno, trebalo bi da si vredan i talentovan i to je onda dobitna kombinacija.                    

Stigli smo do pitanja koje me posebno zanima. Reč je o agentima, menadžerima u fudbalu. Često se o tim ljudima govori pogrdno, nekad i zasluženo, pre svega u našoj sredini, mislim na Srbiju. Ipak, u onom pravom fudbalskom svetu, bez takvih osoba se ne može. Čak, neki među njima su zvezde, isto toliko velike kao i igrači koje zastupaju. Zar ne?

– Tačno tako. Po meni, dobar agent je neophodan. Poenta je da zaštiti mladog sportistu. On mora da prepozna tvoj karakter. Trebalo bi da prepozna gde bi ti mogao da ostvariš karijeru. Gde možeš da iskažeš kvalitete. Nije neko za engleski fudbal, ali jeste za španski. To su važni detalji. Kad si mlad, treba ti svakojaka podrška, jer šta ti sa osamnaest – dvadeset godina znaš uopšte u životu. Tu je i međusobno poverenje, poštovanje, a kad je tako, onda posao agenta dobija pun smisao.

 

                 DINAMU JE MESTO U SRPSKOJ ELITI

 

Pre desetak dana kroz Pančevo je prostrujala vest da si izabran na mesto sportskog direktora FK Dinama 1945. Mislim da nema tog čoveka koji voli fudbal, posebno „Brzi voz“, a da mu nije drago. E, sad, Dinamo se nalazi negde između arhaičnosti i ultra modernog. Kojim putem ćeš voditi plavo bele?

 

– Priča između rukovodstva kluba i mene traje već nekoliko godina, ali sada se konačno sve sklopilo. Došao sam da pomognem. Imam obavezu da se odužim, jer sam u Dinamu proveo divne fudbalske godine. Imamo mnogo talentovane dece, lider smo u regionu. Već je mnogo toga dobrog urađeno i sada treba nastaviti. Ne sećam se kada je omladinska škola Dinama igrala u eliti, sa Zvezdom, Partizanom, Vojvodinom… i taj potencijal se mora iskoristiti. Sledeće godine ćemo sigurno probati, čak dati sve od sebe, da se nađemo u rangu više, gde je Dinamu i mesto. Imamo odličan stručani štab, sa Dušan Đokićem na čelu, a ja ću biti, uz sve ostele, samo jedna karika u lancu, da to ostvarimo. To je taj kratkoročni plan.

 

 

Dugo, baš dugo, nisam primetio toliko simpatija prema nekoj odluci u pančevačkom sportu, kao što je bila ova da Ti budeš sportski direktor FK Dinama 1945. Čak, čini mi se, primećuje se neki osećaj spokojstva. Ljudi ti veruju, jer znaju da umeš da radiš ovaj posao. Šta nam o tome možeš reći?

– U sportu sve moraš da pokažeš na terenu. Ova polusezona pred nama poslužiće nam da napravimo bazu za sledeću sezonu. Mogu da obećam da ćemo sledeće sezone jurišati na viši rang. U Dinamo će odsada dolaziti samo oni koji imaju pobednički karakter, a posebno dobri momci. Ja sam tu da takvima uvek budem podrška. Siguran sam da ćemo imati igru i kvalitet, ali će nam  trebati i malo sreće.

Ima još nekoliko dana do starta prolećnog dela prvenstva. Ovih nekoliko meseci pred nama, kad krene Srpska liga, grupa Vojvodina, trebalo bi da posluže da se slože sve kockice, da tako kažemo, zatim, formira tim, da se vidi ko može a ko ne može u bitku za prvo mesto, kada počne novo prvenstvo. Jer, kako si sam rekao, tada se bije odlučujuća bitka za konačni cilj?

– Naravno. Napravili smo program i plan. Naša ekipa će biti sigurno najmlađa u ovom rangu, pa će biti  problema ko će igrati za omladince, a ko za prvi tim. Svakako je poznato, najbolja kombinacija je mladost i iskustvo, pa ćemo raditi i na tome. Naša deca, to sam već napomenuo, dobiće šansu da igraju i pokažu koliko zaista vrede. Tim ćemo popuniti momcima koji budu izraziti kvalitet i koji mogu da nam, ali stvarno, pomognu da ostvarimo ono što smo zacrtali. Na terenu je sva istina, a cilj nam je da Dinamove boje brani što više igrača iz naše fudbalske škole.

 

DUMBA – DRUGAR  IZ MLADOSTI  

 

Manje je poznato, ali i Goran Janjović Dumba je u mladosti igrao fudbal, nekako u isto vreme kad i Dušan Belić. Zajedno su „pikali“ loptu u PSK-u i od tada među njima vlada veliko prijateljstvo, o čemu svedoče i Duletove reči: „Jeste, tu sam upoznao Dumbu, a malo ljudi to zna. Momci iz mog naselja, među kojima  i ja, na početku fudbalske karijere išli smo na treninge PSK-a, gde smo i počeli da upozunajemo fudbalske lepote, tajne i uzbuđenja. Kasnije, kada sam počeo da igram u Beogradu, Dumba je dolazio skoro svakodnevno kod mene, sa „Sportskim žurnalom“ u rukama. To je bio neki ritual, samo naš, za nezaborav! Veliki smo prijatelji i drago mi je što smo sada na istom zadatku – da naš Dinamo postavimo na mesto koje mu pripada u fudbalskom svetu.

 

 PRAVI ČOVEK NA PRAVOM MESTU, U PRAVO VREME

 

Ti si bio dete Dinama, decenijama pratiš šta se zbiva u klubu. Kako ti se čini sada situacija na Gradskom stadionu. Stekao se utisak da je Dinamo, dolaskom Janjovića i Jovančevića, kao i njihovih saradnika, sada pravi i veliki klub. Da li se slažeš sa tim mišljenjem?

– Svakako. To je istina. Neša i Dumba su zaljubljenici u fudbal. Došao sam da i njih rasteretim mnogih obaveza. Oni su sve obezbedili. Dinamo je najbolji klub u regionu. Infrastruktura i sve drugo je  na najvišem  nivou. Kao porodica smo i siguran sam da će to doneti samo dobro. Ne postoji sada nikakav pritisak, imamo dovoljno vremena da ovaj temelj, koji su oni udarili, kvalitetno nazidamo. Rođeni sam pobednik kao i njih dvojca i znam da ćemo zajedno uspeti sigurno.

Na kraju razgovora, uvek pitam o fenomenu praštanja uspeha. Reci mi šta misliš o tome?

– Naše podneblje je tako kakvo jeste, a Balkan je surov. Uspeh se ne prašta. Ipak, moraš da radiš na sebi, da budeš lider. Kad imaš karakter, i uspeh u sportu ti je zagarantovan. Takav, ostvaren, ideš samo napred, i ne misliš mnogo na one koji ni ne shvataju tvoju životnu misiju.

 

Nekome praznina bude konačan životni bilans, a drugima je svaki dan poligon za bolje sutra. Dušan Belić je lider ove druge kategorije ljudi. Sve što je do sada uradio, vredno je pomena, ali on dobro zna da samo čovek postojanosti ostavlja prave tragove. Svojim životnim i sportskim stavovima zaobišao je sve površno i prolazno, jer takve stvari završavaju na marginama istorije i registratorima. Neposredan je i spontan, a uz iskustvo i znanje ima harizmu koja kod svih uliva poverenje. Harizmatičnost je uvek u vezi s ljudima koji imaju stav i umeju da ga iskažu, a Belić kao da čitav život samo to i radi. Poštovan je jer nikome ne duguje lojalnost. Sada se  kod njega  oseća i definitivna spremnost za presudan korak, onaj najbitniji, da FK Dinamo 1945, ta ikona pančevačkog sporta, ponovo bude vraćena na mesto gde je odavno trebalo da bude postavljena. Dinamo je ukorenjen u tradiciji, a ta veza okuplja ljude. Ovog puta, Dušan Belić je tu, među nama, kako bi se  jedna lepa i  plemenita ideje zaista ostvarila i ostavila svoj blistavi trag na pančevačkom fudbalskom nebu.

 Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 Fotografije: Iz privatne arhive.

Share on facebook
Share on twitter