ANJA CREVAR, PLIVAČICA, PONOS SRBIJE I PANČEVA

Ponedeljak, 1. avgust 2106.

Bom dia Rio, snovi se ostvaruju!

Dragi moji, evo me, konačno, u dugo sanjanom Riju. Svima vama u Srbiji, i u mom Pančevu, želim da prenesem mnogo pozdrava i što više utisaka iz ovog dalekog, ali nestvarno prelepog grada u Brazilu. Doživljaj je zaista jedinstven, pa ću zato pokušati da vam prenesem snažne emocije, kako biste i vi doživeli ovu nesvakidašnju i teško opisivu lepotu za oči i dušu.Anja Crevar Olimpijske igre 2016 Rio

U Rio smo iz Pariza sleteli u ranim jutarnjim satima, posle višečasovnog leta. Kad je avion uzleteo sa aerodroma u Parizu, san me je, na sreću, ubrzo savladao, tako da sam se probudila sat i po pre dolaska u najveću zemlju Južne Amerike, što je bilo dovoljno vremena da se odgleda  i jedna komedija.

Šta da vam kažem, osetila sam veliko olakšanje i radost, kada je avion dodirnuo tlo Brazila. Iako sam i ranije bila uzbuđena činjenicom  da ću učestvovati na najvećoj sportskom događaju na planeti, srce mi je snažno kucalo kada sam  napravila prvi korak po brazilskoj zemlji, jer sam su se snovi počeli ostvarivati. Po ovdašnjoj vremenskoj zoni, sleteli smo vrlo rano, jer je razlika izmedju srpskg i brazilskog čak  minus pet sati.

To divno uzbuđenje i veliku sreću prilikom dolaska u Rio de Žaneiro, malo je poremetila aerodromska provera koja je trajala 120 minuta, pre svega zbog prevelike gužve na pasoškoj kontroli, kao i pri uzimanju prtljaga. Neki koferi naših sportista su bili zagubljeni, što se dešava prilikom putovanja. Hvala Bogu, nisam imala takvu vrstu stresa, jer  među "nestalima" nije bilo  mojih stvari. Posle toliko sati leta, uprkos olakšanju što smo doputovali, sve je to delovalo nestvarno, ali vrlo iscrpljujuće za nas.

 Kad smo, najzad, završili te formalnosti, usledio je put do Olimpijskog sela. Bila je to, bar za mene, najduža razdaljina koju sam do sada prevalila na ovom putu. Malo se šalim, ali je očigledno da sam žarko želela da se što pre nađen u Olimpijskom selu. Kad sam, konačno, kročila u njega, malo me je ceo ambijent podsetio na onaj u Bakuu, u kom sam boravila prošle godine, tokom Evropskih igara. Ipak, sve je ovo nekako lepše, uzbudljivije i sjajnije. Ljudi, pa ovo su Olimpijske igre  koje uvek  nose neke posebne čari i prilike o kojima svaki sportista mašta celog živoa, a kamoli neću ja, sa mojih šesnaest godina!

Kada smo stigli  do zgrade gde je smešten srpski olimpijski tim, upoznala sam se i sa ostalim sportistima iz Srbije koji su pre naše grupe doputovali u Brazil. Usledio je doručak u velikom i pretrpanom restoranu, a potom je na red došlo raspakivanje i odmor, jer, nakon 24 časa provedenih u putu, krevet mi je i te kako dobrodošao.

Međutim, odmor mi je prekinula moja cimerka, takođe plivacica, koja trenira u Americi. Pozdravile smo se i razmenile prve utiske i odmah dogovorile se šta ćemo dalje i kako da radimo. Otišle smo pešice na trening i plivale  na pomoćnom bazenu, zajedno sa olimpijcima iz BiH i njihovim trenerom. Nažalost, moga trenera Marka Spasova Olimpijski komitet Srbije nije uvrstio u tim, iz meni nepoznatih razloga, što me je malo rastužilo.

U svemu  tome vreme je brzo prošlo i posle prvog treninga, već smo žurile na večeru i imale nameru da obiđemo Olimpijsko selo. Ipak, uskoro je pao mrak (ovde je sada godišnje doba  zima) pa smo našu šetnju ostavili za sutra. Došlo je vreme i za  spavanje, a upravo pre nego što ću da utonem u san,  pišem ove redove za "Praštanje uspeha". Nadam se da i vama, kao i meni, to mnogo znači, pa s nestrpljenjem čekam da vam se sutra ponovo javim iz prelepog Rija.

 

 Voli vas vaša Anja!

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić