DVA LEPA SATA U PRLETOVOM KAFIĆU, ČIJE JE IME SUPROTNO OD MUTNO

Takav je, bre, život!

 PIŠE: Dejan Stevović

 

Andrija Prlainović Prle dao je sjajan intervju Nedeljniku, toliko dobar da mi na pamet nije palo da pravim razgovor sa njim za Žurnal, kad je već propuštena prilika posle Rija. U Nedeljniku je pisalo da ga niko od novinara nije zvao:

- Kako, bre, možeš to da kažeš, kad sam te zvao!

 - Jesi, rekao sam im, ali nisu napisali!

Eh, što su ti novinari, ma, da ne pričam više. Pre neko veče razgovaramo na relaciji Beograd - Solnok.

Fotografija preuzeta sa sjata Fonda strateške kulture

BISTRO MIRA I LJUBAVI

 - Ajde, u subotu dođi kod mene u kafić. Nisi bio nikad.

Nisam, ne posećujem kafiće, obozavam muzeje, gnušam se kafana, ljubitelj sam izložbi i koncerata kamerne muzike. Aha. Eto ti mene jutros u Prletov kafić, Da ne bude plaćena reklama, ime mu je suprotno od MUTNO, nalazi se na parnoj strani Vojvode Stepe izmedju brojeva 196 i 200. Inače je sjajan, kao da ste u šumi i ambijentu gde nema ni V od vaterpola.

- Sve je to moja sestra Milica Prlainović osmislila.

Kada sam došao nikoga nije bilo. Samo petnaest minuta kasnije - puna bašta studenata.

- Ne bune se komšije, mirni smo. nikada ni jedna pritužba!

I onda priča, ne za za novine. Priča dvojice prijatelja. Razlika u godinama nije bitna, mada sam duplo stariji. I ja, kao stariji, slušam. Pričamo o Mađarskoj, (oduševljen je) o našem vaterpolu (teško je) o budućnosti (neizvesna je) o Zvezdi (hm...) knjizi koju spremam (rekli smo ti da uradiš) olimpijskom zlatu (svi su ga zasluženo osvojili) Žiletu i Bobi (treba spektakl za oproštaj) I tako dugo, skoro dva sata. Za nekoga ko je je u petak uveče došao u Beograd i u nedelju ujutru ide, posvetio mi je dosta vremena.

- Nemoj još da ideš. Sada će da dođe moja supruga Ivana Prlainović. Hoće da te upozna. Zamisli, ona misli da si ti neki zanimljiv tip.

I dođoše i majka, i sestra Milica, i supruga Ivana sa dva slatkiša - Đurđom i Bogdanom. Topi se Andrija od nežnosti. Ivana me hvali, a ovaj umire od smeha. Dva lepa sata u kafiću čije je ime suprotno od MUTNO i nalazi se u Vojvode Stepe izmedju brojeva 196 i 200, na parnoj strani. Pa ne prodajem se ja baš... toliko...

BIĆE PRLE ONAJ STARI!

Nikad dosadno sa ovim mojima. Pa i kad nisu tu. Taman misliš malo mozak na otavu, ali... Radim neki posao pa se povremeno čujem sa igračima. O gde ste, o tu smo, sve OK, sve...OK...Uglavnom tako, kad ono prc.

- Gde si Prle, treba mi nešto, da mi pogledaš!

- Važi, ne brini, srediću to!

 I drndamo mi tako neko vreme kad će ovaj:

 - Biću u Beogradu naredno vreme, videćemo se!

- Koji ćeš mi, aman?

- Moram, lečim se.

Vidim ozbiljan. Tihi Prle. I ovako je Andrija daleko od nekog neozbiljnog tipa.

 - Imam mononukleozu.

Ja to ne umem ni da izgovorim. Lomim jezik na UKL, ali znam da je ozbiljno.

- Dvadeset dana mirovanje, pa posle da vidimo! – Sve je individualno - dodaje. Sve se skupilo, takav je bre život.

Aha, mislim se: Tri zlata, pritisak, izjava koja se nekome ne sviđa..

- Da gurnem u novine?

- Gurni! - pa se smeje - Ko još čita tvoj Žurnal?!

- Tebi to, izgleda, i na ono malo pameti otišlo?

- Izgleda mi, ha-ha-ha, šalim se, napiši nešto da ne moram svima da objašnjavam. Ajd, vidimo se!

U toj muci i malo sreće. Biće u Beogradu, tu je porodica, Đurđa i Bogdan, pre svih! Žena da ga pazi, majka i sestra da igraju oko njega. Ni meni nije loše. Kad god ga vidim u Bistrou - džabe kafica, A i tih dvadeset dana će brzo proći, pa će Prle ponovo da bude onaj stari. Ajde  miruj, zbog te monokloum, bem li ga, kako se zove.

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić