NJEGOVO VREME TEK DOLAZI: ALEKSA NIKOLIĆ, MLADI PANČEVAC KOJI JE TALENTOM I KREATIVNOM IGROM ZADIVIO KOŠARKAŠKI SVET ŠIROM AMERIKE, RUSIJE, EVROPE...

Autentični heroj savremenog doba

Ako ste strastveni ljubitelj košarke i pažljivo pratite zbivanja na košarkaškim terenima širom sveta, sigurno je da ste već zapazili fenomenalnog igrača  Aleksu Nikolića, talentovanog momka iz Pančeva. Ukoliko se i sami bavite košarkom, a sumnjate da možete do vrha, Aleksa  će vas svojim primerom uveriti da je dovoljno verovati u sebe, uvek davati najviše što možete, pa konačni uspeh neminovno dolazi. Zato ne propustite da se u našoj rubrici „Asovi iz komšiluka“ upoznate sa Aleksom Nikolićem, rođenim Pančevcem koji je, posle pančevačkog rasadnika talenata KRIS–KROSA,  uspešno igrao za prestižni američki koledž MARŠAL, gde je diplomirao i postao stručnjak za sportski marketing i menadžment. Donedavno je svojim majstorijama oduševljavao fanove ruskog SPARTAKA, a sada je as slovenačke ILIRIJE

„Ličnost je relativno usamljena pojava“, rekao je jednom prilikom Fridrih Niče,  veliki nemački filosof koji je živeo i radio u 19. veku, a snažno uticao na pojave u burnom 20. veku. Ova mudra rečenica  je svakako aktuelna i danas, jer se i sada pojave osobe, čak i u našoj blizini, autentične u izrazu, s neslućenim kreativnim mogućnostima i čiste biografije. Jedan od takvih je i košarkaš Aleksa Nikolić, rođeni Pančevac koji je sa nepune 23 godine postigao mnogo toga, o čemu drugi ne stignu ni u mašti. Košarkom se počeo baviti u pančevačkom Kris-krosu, rasadniku sjajnih sportista, kada je imao svega  sedam godina. Ovde je došao da se igra, a baš ta želja za igrom  obeležila je njegovu sjajnu  karijeru, za koju zasluga pripada i njegovom prvom treneru Vladimiru Iliću, magistru fizičke kulture i prvom čoveku Košarkaškog kluba Kris- kros. Vlada je verovao u Aleksu i pomogao mu da ostvari mnoge svoje snove.

U međuvremenu je u našem gradu završio Osnovnu školu „Sveti Sava“ i Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“. Posle toga se otisnuo „preko bare“ da studira i nastavi započetu sportsku ambiciju. Na veoma uglednom američkom koledžu „Maršal“,  gde se  posebno neguje igra  među obručevima, proveo je tri nezaboravne godine.  U Sjedinjenim  Američkim Državama igrao je u čuvenoj NCAA ligi (mnogi je smatraju zanimljivijom od same NBA) i uspešno diplomirao. Vesti koje su o mladom i uspešnom Pančevcu Aleksi Nikoliću stizale preko Atlantskog okeana bile su sjajne, mada je jedno vreme pauzirao zbog ozbiljne povrede. Danas nije problem pratiti zbivanja, čak i sa američkog kontinenta, jer postoji inernet preko kojeg  sam se i sam često informisao o toku njegove karijere. Za Aleksu se može reći da je fenomen, a ko ga bar malo poznaje sa terena, ali i van njega, jasno mu je o čemu govorim. On je, od kada sam ga prvi put video, uvek bio voljan da uči, upozna nešto novo, da znanje rukom opipa, što bi se reklo. Reč je o sportisti koji, koliko god da je košarka posao, ili nešto nalik tome (u zavisnosti do kojeg ste nivoa dogurali) nikada neće igru podrediti značaju uspeha. Kad pominjem igru, to bukvalno i mislim, zapravo je možda pravilnije reći - uživanje na terenu.

TALENAT SE ODMAH PREPOZNAJEPrilika je da vam ispričam jednu zanimljivost, vezanu za   čoveka koji je  mnogo uticao da u karijeri Alekse Nikolića sve teče kako valja, odnosno, na to da trud talentovanog momka ne ostane samo u sećanju. To je Vladimir Ilić, magistar fizičke kulture i prvi čovek KK Kris-krosa. Vlada je baš verovao u Aleksu i pomogao da ostvari mnoge svoje snove. Pre više godina u automobilu smo se vozili Vladimir Ilić, mladi Nikolić i moja malenkost. Išli smo u obližnje Banatsko Novo Selo, na završni meč sezone, gde se prvi u Drugoj srpskoj ligi – domaćin (BNS), sastao sa reprezentacijom ovog ranga takmičenja. Aleksa je proglašen za najboljeg igrača i, naravno, uvršten je u sastav pomenute selekcije. Putujemo  i razgovaramo, a Aleksa sluša Ilićeve i moje opservacije o košarci. Pričao sam, tada dečaku od 16-17 godina, koliko je jedinstven u pristupu košarkaškoj igri. Na neki način sam predvideo da ima otvoren put ka uspehu, samo da se i dalje igra i uživa, što je mladi Pančevac zaista pokazao i u Americi.

POSEBAN U SVEMU, UNIVERZALAN, KREATIVAN...

Aleksa ima lagan pokret, isto takav pogled, a kada neko poseduje takve osobine, onda je jasno da je drugačiji, baš autentičan. Posle uspešne američke priče,  dvometraš iz Pančeva, za koga košarkaški stručnjaci tvrde da je veoma polivalentan igrač (valjda zato što može i zna da pokriva pozicije pleja, beka šutera, krila i krilnog centra) obereo se u Rusiji. U elitnoj diviziji Igrao je za Spartak iz Sankt Petersburga, poznati košarkaški klub, osnovan 1935. godine, a koji je bio dvostruki šampion Sovjetskog Saveza, odnosno Rusije i dvostruki pobednik evropskog Saporta Kupa. Nedavno se približio kući, potpisavši ugovor sa slovenačkim timom Ilirija, koju predvodi Saša Dončić, otac Luke, za koga s razlogom tvrde da je trenutno najbolji košarkaš Evrope. Ovome treba dodati da Aleksini nastupi nisu promakli oku stručnih ljudi iz srpske košarke, pa je prošle godine nastupao na Univerzijadi u dalekom Tajpeju, u dresu  selekcije Srbije.

 Aleksu Nikolića sam kao dečaka prvi put video na jednoj košarkaškoj utakmici njegovog matičnog kluba Kris-krosa, mada se ne sećam kada i gde je to bilo. Ipak, ono što nisam nikada zaboravio, u vezi je s njegovim duhom i načinom njegove igre. Dugokos, nekako viši i spretniji od vršnjaka, odskakao je u svakom smislu. Za razliku od dečaka, saigrača i momaka iz rivalskog tabora, Aleksa je, bar sam ja stekao takav utisak, jedini uživao na terenu. Čak je, rizikujući da me neko osudi zbog takvog načina razmišljanja, jedini  na pravi način i razumeo igru pod obručevima. Valjda je zato i uspeo, jer su drugi nekako  „nestali“ sa scene. Kakav je bio kao dečak, Nikolić je ostao i dan danas, ali mnogo bolji u izražaju i svemu što donosi savremeni sport. Slobodno pogledajte (ako niste imali priliku da ga gledate „uživo“), neke od njegovih partija na  Jutjubu, i sve će vam biti jasno.

Elem, mnogo pre nego što se Aleksa opredelio za košarku,  spakovao kofere i otišao  u SAD na studije, upoznao sam njegovog oca Veljka. Uostalom, zajedno smo kao generacijski ispisnici išli u OŠ „Isidora Sekulić“. Nije se stariji Nikolić nikada hvalio kako ima talentovano dete, a nije bio jedan od onih brižnih roditelja koji  sve znaju, ali na kraju upropaste naslednika. Pre nego što će mu se sin upustiti u jednu od ozbiljnijih životnih avantura, sreo sam ga pomalo zabrinutog, ali ponosnog, jer se retko koji otac može  pohvaliti da mu dete žele na „Maršalu“. Sada, kad je sve prošlo, a Aleksa ispunio i roditeljska očekivanja, nema sumnje da su Veljko i njegova supruga još ponosniji i srećniji.

Možda će vam zvučati čudno, ali zaista mislim da  čak i tamo, u zemlji gde je izmišljena košarka, talentovani momak iz Srbije može pokazati da je nešto posebno. Iako je Nikolić, praktično, tek na uzlaznoj liniji svoje karijere, na vreme je razumeo šta treba da čini i kako da se ponaša,  ako želi da dosegne zvezdane trenutke, za njega svakako ostvarive. Ne hvalim ga bez razloga, čak sam sklon da predvidim da će , uz malo sreće, napraviti ozbiljnu karijeru. Zašto to tvrdim? Nije reč samo o uzornom sportisti, momku koji će vas ostaviti bez daha zbog nekog poteza ili dodate lopte. Reč je o čitavom jednom svetu u kojem se izuzetno snalazi i u kojem, praktično, gospodari.

Pre nego što pročitate o čemu sam razgovarao sa Aleksom  Nikolićem, a verujte da je ovaj tekst nešto posebno  na sajtu „Praštanje uspeha“, želim još jednom da napomenem koliko je važno biti drugačiji, poseban. No, da se stigne do tog nivoa potrebno je znanje, ali i sreća. Kad već pominjem sreću, onda da istaknem kako je, zaista lepo kad uz vas stoje prijatelji kao što su Geovizija i Finet inženjering. Nije reč samo o dvema uspešnim firmama iz Pančeva, već o nesvakidašnjoj privilegiji da vas baš one prate na putu koji ste sami ucrtali na životnoj mapi. Zato, još jednom hvala Nenadu i Filipu Periću za pruženu ruku prijateljstva!

UPORNOST,ODRICANJE, POSVEĆENOST = USPEH

Reče neko uman: Ljubav nikada ne dolazi odakle je očekujemo. Samo se stvori i počeše te iza uveta. Da li si doživeo nešto slično, kada je reč o košarci? Kako je zapravo sve počelo?

- Od malih nogu sam postao veliki zaljubljenik u sport. Košarku sam počeo da treniram 2002. nedugo nakon Svetskog prvenstva u košarci, u Indijanpolisu, gde je naša selekcija osvojila zlatnu medalju. Sećam se da smo tata, teča i ja gledali noću svaku utakmicu. To je definitivno prelomilo da počnem da treniram košarku.

Ima dosta dečaka i devojčica koji maštaju da postanu uspešni u sportu. Ipak, retkima se to zaista i dogodi. Ti si jedan od njih. Kada si osetio taj trenutak da možeš više od drugih? Šta je neophodno da se bude vrhunski sportista?

- Osetio sam da bih mogao da uradim nešto ozbiljnije 2013. godine. Tada sam se baš posvetio individualnom radu i trenirao gotovo svakodnevno dva puta. Radio sam individualno sa Nenadom Trunićem i on mi je izuzetno pomogao u tom tehničko-fizičkom napretku, uz naravno, sve trenere Kris- krosa, a izdvojio bih Vuka Stanimirovića, koji mi je dao potpunu slobodu u igri i tako mi pružio priliku da i kroz utakmice maksimalno napredujem. Iako sam ja još uvek daleko od vrhunskog sportiste, mogu reći da bi se uopšte dobila šansa za tako nešto, treba mnogo odricanja koja u tom trenutku deluju kao velika. Naravno, potrebna je posvećenost, velika upornost, rad i opet to nije garant da ćete postati profesionalni, ili još teže - vrhunski sportista.

Kod tebe mi se uvek sviđalo što si košarku uzimao kao igru, a ne kao moranje ili posao. Možda je to i ključ uspeha?

- Sport, generalno, za mene je uvek bio veliko uživanje. Košarku sam počeo da igram iz ljubavi. Sada je to posao, ali i dalje uživam u njoj i da nije tako, vrlo je moguće da se ovim sportom ne bih vise ni bavio.

U KRIS-KROSU 12 PRELEPIH GODINA UČENJA

Odrastanje u Pančevu, igranje za Kris-kros, koliko ti je pomoglo da kasnije ostvaruješ svoje snove?

- U Kris - krosu sam proveo 12 godina i tu sam naučio najveći deo onoga što sada znam. Kris-Kros mi je pored košarkaskog znanja dao i sigurno najbolja prijateljstva i to je svakako nešto najlepše sto mi je ovaj klub podario. Generalno, 12 prelepih godina  koje ću večno pamtiti i biti  zahvalan.

Čega se najradije setiš dok si nastupao za družinu iz grada na Tamišu i kako tumačiš pojavu da je baš taj klub iznedrio nekolicinu vas, vrhunskih igrača, reprezentativaca?

- Najradije se sećam druženja, putovanja i svakakvih dogodovština iz tog vremena. To što je taj tim dao veliki broj odličnih košarkasa je jednostavno plod dobrog rada i to je jedini razlog. Iako nismo imali uvek neke bajne uslove, kvalitet rada je ostajao na visokom nivou i to se pokazalo, pokazuje, a i pokazivaće se u budućnosti.

Kako je došlo do toga da odeš na MARŠAL koledž u SAD?

- Do mog odlaska u SAD je došlo nekako spontano. Moj dugogodišnji trener, Vladimir Ilić, povezao me je sa nekim ljudima, i oni su došli da pogledaju utakmicu Kris - krosa. Svideo sam im se, a oni su prosledili video na koledž. Trenerima se  tamo svidela moja igra, pa su došli u Srbiju, gledali me i uživo, upoznali i tako sam potpisao za “Maršal”. Otišao sam u prvu NCAA diviziju iz Druge srpske lige, a to se ne dešava baš često, tako da sam veoma zahvalan svim ljudima koji su mi pomogli u tome, a njih je zaista dosta.

U AMERICI LEPO, KORISNO, ZANIMLJIVO I - USPEŠNO

Voleo bih da mi pričaš o tom iskustvu. Dakle, onako, baš po godinama. Šta se zbiva kad dođeš, pa tokom godina studiranja? Kako taj sistem takmičenja funkcioniše? Kako uspostavljaš balans između košarke i studiranja? Pričaj mi o tim najzanimljivijim susretima, uspesima. Siguran sam da će moje čitaoce zanimati ti detalji.

- Moj prvi dan u Americi je bio izuzetno zanimljiv. Stigao sam u Vašington, a poslednji let za Hantington te večeri (mesto gde se nalazi koledž “Marsal”) je bio odložen. To je, inače, bilo moje prvo putovanje avionom i bio sam potpuno izgubljen na aerodromu. Jedan dugodišnji navijač “Maršala” me je prepoznao preko Jutjub klipa (tada sam imao veoma karakterističnu frizuru) i pomogao mi oko snalaženja i svega ostalog. Po dolasku sam doživeo pravi “kulturni šok”. Sve je bilo nekako drugačije i nestvarno. Uslovi za trening tamo su zaista neverovatni i to je nešto što je meni bilo najbitnije. Recimo, ja sam imao pristup dvorani gotovo 24 sata svakog dana.

Kako si se snašao kao brucoš?

- Čitava prva godina je bila puna uspona i padova. Moje raspoloženje je u potpunosti zavisilo od toga kako ide košarka. Ako dobro igram, bio bih srećan i zadovoljan, ako ne, pojavljivala bi se nostalgija i loše raspoloženje. Kasnije sam shvatio da treba da budem zahvalan što sam uopšte u poziciji u kojoj jesam. Naučio sam da više cenim to što imam, a ne da žalim samog sebe zbog loše igre ili nekih loših stvari koje bi mi se desile. U toj prvoj godini mi je dosta pomoglo što sam imao još jednog momka iz Srbije, Milana Mijovića. To je definitivno mnogo značilo, s obzirom da mi je taj odlazak u SAD bio neko prvo “ozbiljnije” odvajanje od kuće.

Pojavili su se i neki problem, zar ne?

- Tako je. Druge godine sam se zaista osećao spremnim za veliki iskorak, ali, nažalost, na drugoj utakmici u sezoni sam doživeo tešku povredu i morao sam da pauziram cele sezone. Slomio sam četiri kosti na desnoj strani lica i prošao kroz komplikovanu operaciju i dosta dug oporavak, jer nisam smeo da igram košarku narednih 6 meseci.

Ipak, pored svih nedaća bilo je zanimljivo.

- Druge godine su takođe došla dva nova momka sa naših prostora. Iz BiH Ajdin Penava, kao i Aleksandar Dožić iz Crne Gore. Bila je to zbilja retkost da se na jednom američkom koledžu nađu četiri igrača sa naših prostora. U svlačionici se često pričao srpski više nego engleski. Mi smo svi ostali odlični drugari, a vredi spomenuti da je Ajdin trenutno prvi bloker cele NCAA lige.

Kako je bilo na kraju studija?

- Treća godina je prošla “glatko” i preko leta sam uspeo da završim ostatak ispita i tako diplomiram nakon tri godine.

Meni, a nadam se i svima koji čitaju ovaj tekst, bilo bi zanimljivo da objasniš kako studenti žive u Americi?

- Jedan dan u toku predsezone obično izgleda ovako: Ustajanje je oko osam sati, zatim sledi odlazak na doručak i potom trening u teretani. Oko 10 počinje nastava, i to traje do 12-13 časova, zavisno od dana (nekim danima, ukoliko je takav raspored, uopšte ni nema časova). Potom ide timski trening koji traje od 14 do 15 sati, čak i duže. Posle toga, obično, imate slobodno vreme koje se uglavnom koristi ili za učenje, ili neki dodatni individualni rad. Kad počne sezona, najčešće se igraju dve utakmice nedeljno, i to četvrtkom i subotom.

Kako to izgleda?

- Kada se igra u gostima, a to je verovatno najlepše, jer tada nema škole, krene se na putovanje u sredu i vraća se kući ili u subotu uveče ili u nedelju, i uglavnom su to čarter letovi. Na dan utakmice, 7-8 sati pre početka, odradi se lagani trening, gde se prođe kroz akcije protivnika i šutne oko 100-200 lopti. Nakon toga ide ručak koji je na dan utakmice uvek isti. Obično su to: pirinač, pire krompir, piletina, lazanje i neka salata (naravno ne jede se sve, već šta vam najviše odgovara). Dva i po sata pre utakmice je polazak u dvoranu. Posle utakmice, sve zavisi od ishoda. Ako se dobije, sve je, maltene, dozvoljeno, a u slučaju poraza, ide se na večeru i onda je obavezan odlazak u sobe. Za kraj bih rekao nešto iz mog iskustva:  Amerikanci su stvarno odlični ljudi, a predrasude koje naši ljudi imaju prema njima, po meni su skroz  neosnovane.

Kojim uspesima  si najzadovoljniji? Šta si sada po struci i da li ovdašnjim talentovanim klincima preporučuješ tu sportsku avanturu?

- Bilo je dosta uspeha. Kao najveći  izdvojio bih tu diplomu do koje sam došao preko košarke. Sa košarkaške strane moglo je biti i bolje. No, povreda i neke druge okolnosti su uticale na to da ne bude idealno, ali, kada bih mogao ponovo da biram, opet bih izabrao odlazak na koledž. To je jedno fantastično iskustvo i gotovo je nemoguće da iz tog iskustva izađete kao gubitnici. Ja nosim mnogo više pozitivnih nego negativnih stvari iz Amerike. Svakome ko ima šansu da ode na kvalitetno mesto u SAD, to bih apsolutno preporučio.

Posle uspešno završenih studija, dobio si diplomu, pa šta na njoj piše?

Diploma koju posedujem jeste diploma sportskog marketinga i menadžmenta.

NESPORAZUMI OKO SRPSKOG JEZIKAAleksa Nikolić nam je u ovom intervjuu ispričao jedan zanimljiv događaj iz utakmice u američkoj ligi, odnosno anegdotu koja se tiče srpskog jezika i mogućih problema, ako Amerikanci  srpske reči drugačije shvate. U prvoj godini je zajedno sa Aleksom bio još jedan Srbin – Milan Mijović. Postali su veliki prijatelji i uvek su u utakmicama jedan drugog bodrili i podržavali, uglavnom na srpskom jeziku.- Kada je reč o boravku u američkom koledžu i upotrebi našeg jezika za vreme utakmice, dogodila se jedna veoma zanimljiva situacija, i to u prvoj godini. Na nekoj od uvodnih utakmica, ja sam imao loptu u posedu, a Milan je vikao sa klupe: “NapadNI GA”, “napadNI GA”. E, sad, verovatno ste upoznati šta znači engleska reč  NIGA (crnčuga, u pogrdnom smislu) pa zaključite i sami  koliko možete imati problema ako to izgovorite u prisustvu nekog košarkaša Afro-Amerikanca. Milan je nekako uspeo da se objasni šta znače te reči na srpskom jeziku i tako izvuče živu glavu.

UNIVERZIJADA, RUSIJA, SLOVENIJA...ŠTA DALJE?

 Ne želim da preskočim jednu veoma bitnu kariku iz tvoje dosadašnje karijere. Igrao si za Univerzitetsku selekciju Srbije. Kakve utiske nosiš i da li je to jedan od detalja o kojim si maštao kad si krenuo u sve ovo?

- Još jedno fantastično iskustvo i nastup za reprezentaciju kao ispunjenje nekog dečačkog sna. Univerzijada u Tajpeju je bio događaj za pamćenje. Počevši od spektakularnog otvaranja, do življenja u olimpijskom selu sa ostalim sportistima, pa do samog takmičenja. Proveo sam skoro mesec dana na azijskom kontinentu i upoznao se sa jednom neverovatnom i totalno drugačijom kulturom. Ostaje je jedino žal za taj poraz u meču za bronzu, protiv Letonije, gde smo imali prednost veći deo utakmice.

Do skoro si igrao u Rusiji. Reč je, pretpostavljam, o nečemu potpuno drugačijem. Kako si se tamo snašao? Kakva iskustva si tamo stekao?

- U Rusiji sam, takođe, imao srpskog saigrača, Radoslava Pekovića. Klub se nalazi u jednom od, verovatno, najlepših evropskih gradova - Sankt Petersburgu. Posle CSKA, Spartak iz Sankt Peterburga ima najbogatiju istoriju u ruskoj klupskoj košarci. Sve je totalno drugacije, u odnosu na SAD. Liga je izuzetno fizički jaka i dosta naporna zbog dugačkih putovanja i konstantnih promena vremenskih zona. Kada se ide, recimo, u Vladivostok, koji je na granici sa Severnom Korejom, putuje se oko 10 sati i vremenska razlika u odnosu na Srbiju je čak 9 sati. Na nekim gostovanjima u sibirskoj oblasti temperatura se spušta i do -50 celzijusovih, što je zaista prehladno i jednostavno imate osećaj kao da ste na ogromnoj nadmorskoj visini, jer se jedva dolazi do vazduha.

Vidim da ćeš, ipak, i pored svega navedenog, pamtiti Rusiju, zauvek.

- Rusija kao zemlja je baš raznolika i život u nekom velikom gradu, kao što je Moskva ili Sankt Petersburg, ne može se porediti sa nekim ruralnim predelima gde imate osećaj kao da su Sovjetski Savez i komunizam i dalje aktuelni. Generalno, imao sam tu sreću da u jednoj godini prođem kroz tri verovatno najveće svetske zemlje, po raznoraznim parametrima - SAD, Rusiju i Kinu.

Za vas sportiste promena sredina je normalna pojava. Ti si sada u Sloveniji. Nastupaš za tim „Ilirije“ iz Ljubljane? Kako ide, da li si zadovoljan?

- Nedavno sam odlučio da promenim sredinu i pređem u Sloveniju gde nastupam za pomenuti klub, gde mi je trener Saša Dončić, inače, otac, trenutno, najboljeg košarkaša Evrope, Luke Dončića. Atmosfera u klubu je fantastična i, iskreno, baš uživam, a i konačno sam malo bliži kući.

O ambicijama u budućnosti? Imaš li razrađen plan ako ćeš i kuda dalje ili to prepuštaš nekim sudbinskim detaljima?

- Iskreno, ne verujem u sudbinu, jer mi je to nekako oslobađanje čoveka od bilo kakve odgovornosti. Ja verujem da imamo izbore i da oni kroje naše dalje puteve. Ambicije su uvek visoke, a od dosta faktora zavisi da li će se one i ispuniti. Da bih uopšte dobio šansu, moram vredno i pametno da radim, da imam vere, slušam i napredujem, što je više moguće i maksimalno umanjim uticaj ostalih faktora.

Da li pratiš zbivanja u srpskoj košarci, posebno u rodnom gradu?

- Najviše pratim, naravno, igre mog bivšeg kluba, Kris-krosa. Ponekad pogledam statistiku utakmica KK Tamiš,čisto da vidim kako je odigrao moj drugar Aleksa Ilkić. Od ostalih dešavanja u srpskoj košarci pratim naše ABA-ligaše.

Uvek, na kraju dijaloga, svakog sagovornika pitam o fenomenu praštanja uspeha. Umemo li da oprostimo tuđ uspeh?

- Ja verujem da umemo, tj. da većina ume. Uvek će biti ljudi koji vam ne žele dobro, ali kada naučite da volite i takve ljude, onda vas to jednostavno ne dotiče. Meni više smeta što se o uspehu često ne priča dovoljno. Recimo, primer na lokalu, u našem Pančevu. Nemanja Dangubić je Pančevac koji nastupa za Crvenu zvezdu u Evroligi. Nikada u lokalnim novinama, ili na televiziji,  nisam mogao da pročitam ili čujem nešto o njemu, a on svake nedelje igra veoma bitnu ulogu u najjačem evropskom takmičenju. Ljudi ne shvataju koliko je to teško i retko, pa mi nije jasno kako se nikada ili veoma retko priča o njemu.

Aleksa Nikolić, momak koji ima svega 22 godine, živi je dokaz da svaki sportista mora biti spreman kada zasvetlucaju munje uspeha. U njegovoj dosadašnjoj sportskoj biografiji, a mogli ste se uveriti koliko je bogata detaljima, stoji nešto kao neizbežno, a to je vaspitanje volje. Kod njega ne postoji pasivan odnos u razmišljanju niti u  izražavanju na terenu, ali i van njega. Svestan je ovaj sjajni mladić da uspeh ne sme da lebdi u vazduhu, već da uvek ide uz karakterene ljude, one koji su na vreme prepoznali da je talenat sve, ali da bez rada i upornosti ne vredi mnogo. Aleksa Nikolić me mnogo podseća na vrednu  knjigu koja  ima dušu, jer i  nastup sportiste mora da ostane upečatljiv, da dirne u emocije. Oduvek, ne samo u modernom vremenu, to je jasan znak da vredite. Sve ostalo je samo zavaravanje i prašina, negde zagubljena u protoku vremena.

 

Razgovar vodio: Slobodan Damjanov
Fotografije: Iz arhive Alekse Nikolića

© Praštanje uspeha 2016 - Redakcija: Osnivač - Slobodan Damjanov, Lektor - Mirko Kovačević, Fotografkinja - Ivana Ogrizović, Dizajn i programiranje - Milan Stojanović i Darko Putić